Razmatranje 3. korizmene nedelje
U taj čas dođoše neki te javiše Isusu što se dogodilo s Galilejcima kojih je krv Pilat pomiješao s krvlju njihovih žrtava. Isus im odgovori: »Mislite li da ti Galilejci, jer tako postradaše, bijahu grešniji od drugih Galilejaca? Nipošto, kažem vam, negoako se ne obratite, svi ćete slično propasti! Ili onih osamnaest nakoje se srušila kula u Siloamu i ubila ih, zar mislite da su oni biliveći dužnici od svih Jeruzalemaca? Nipošto, kažem vam, negoako se ne obratite, svi ćete tako propasti.«
Nato im pripovjedi ovu prispodobu: »Imao netko smokvuzasađenu u svom vinogradu. Dođe tražeć ploda na njoj i ne nađepa reče vinogradaru: ’Evo, već tri godine dolazim i tražim plodana ovoj smokvi i ne nalazim. Posijeci je. Zašto da iscrpljujezemlju?’ A on mu odgovori: ’Gospodaru, ostavi je još ovegodine dok je ne okopam i ne pognojim. Možda će ubuduće ipakuroditi. Ako li ne, posjeći ćeš je.’«
(Lk 13,1-9)
Tragedija u osnovnoj školi Ribnikar pre dve godine, smrt 16 pretežno mladih ljudi u Novom Sadu 1.11. prošle godine, požar u diskoteci u gradiću Kočani u Makedoniji koji je progutao više od pedeset ljudskih života. Pretužne bilancije koje osim tuge, žalosti zbog ugašenih života, osim saosećanja sa porodicama nastradalih imaju potencijala da pokrenu promene sa ciljem da se formira društvo u kojem bi se ovakve katastrofe svele na minimum.
Pretpostavljam da sa sličnom dozom tuge, revolta i ogorčenosti su obaveštavali Isusa o tragedijama koje su se odigrale u njegovom zavičaju: pogubljeni revolucionari, politički disidenti koji su u sukobu sa okupatorskom vlašću iskrvarili zajedno sa žrtvenom stokom u hramu ili žrtve katastrofe za koju ne može biti direktno okrivljen neki ljudski faktor.
Pitanje o poreklu zla fizičkog ili moralnog koje prouzrokuje toliko patnje, o smislu, cilju svega toga zna da pošteno izmuči ljudski um i srce. U Isusovo vreme mogao je vernik da posegne za odgovorom koji je pitanje patnje svrstavao u oblast uzročno – posledičnih odnosa krivice i kazne nešto poput kaznenog prava: nakon zločina sledi zaslužena i adekvatna kazna. No ova shema je osporena i stavljena pod znak upitnika još pre vremena Hrista. Kamen spoticanja na kojem se zaljulala i pala ova teorija jest činjenica da patnja, stradanje pogađa i pravedne, nedužne, besprekorne... O tome govori knjiga o Jobu. Pitanje glasi: kojom krivicom, kojim zločinom je svetac privukao na sebe bolest, progon, bol …? Isus se nadovezuje na ovo osporavanje, kao da navija za pravednog Joba koji grca pod teretom patnje neznajući čime je zaslužio ovakav tretman. No ovde se Isus zaustavlja, kao da se ne usudi da formuliše svoju teodiceju – što znači da objasni zlo i ujedno odbrani Božju dobrotu, milosrđe i brigu za svet. Takvo nešto od Isusa ne dobijamo. Ali ipak nećemo ostati praznih ruku. Isus u svom pristupu problemu zla pruža nešto što se pokazuje korisnije za one koji svedoče različitim katastrofama i koji će kasnije možda i sami postati njihove žrtve.
Isus smešta pojavu katastrofa onih prirodnih i političkih u kontekst svoga govora o poslednjim vremenima. Na kraju vremena kada se bliži Božji sud nad ovim svetom ljudi će da plaču, škrgutaju zubima od bola, tresu se od straha. Katastrofe služe kao scena na kojoj se odvijaju poslednje stvari – sud nad snagama Zloga i uspostava Božjeg carstva. U Isusu Hristu – čudotvorcu, terapeutu, egzorcisti i na kraju vaskrslom Gospodinu se ovo poslednje vreme iz daleke budućnosti, iz nepoznatog sutra premešta u Isusovo ovde i sada jer je u Hristu,u njegovim čudima, isterivanju đavla, u njegovoj poruci i po praznom grobu na delu sam Bog; u Hristu ogoljene i osuđene su snage zla; u Hristu dolazi Božje carstvo i započinje novo vreme savezništva čoveka sa Bogom i bratstva među ljudima. U Jevanđelju po Luki nije naglasak stavljen na nabrajanju i oslikavanju kozmičkih ili političkih nedaća koje će se obrušiti na kuglu zemaljsku nego je više pažnje posvećeno reakcijama koje narečene stvari izazivaju u glavama i srcima svedoka. Katastrofe, nepogode, nedaće treba da probude, uzdrmaju zaspale duše jer takve dramatične okolnosti pogoduju donošenju definitivne odluke: opredeliti se za Božji plan spasenja koji se zove Isus Hrist odbacivši kao štetnu ideju o oholoj samodostatnosti.
Vreme posle Hrista raspetoga i vaskrsloga ima obeležje poslednjeg suda – u njemu se opredelujem za Hrista, njegovo Jevanđelje i za delovanje u skladu sa Njim. Sve što jednog hrišćanina u životu snađe, što suočava, čemu svedoči, što ga se dotiče i što ga udara – to sve ima značaj na njegov životni izbor u tom smislu da Bog različitim događajima i sitacijama prosvetljuje oči srca da prepoznaje put Isusovog učenika, učvrčuje spremnost prijanjati uz Hrista i usavršava zajedništvo s Njim.
I narečene tragedije iz uvoda spadaju u onaj red katastrofa koje opominju, pozivaju na obraćenje i nasledovanje Isusa. Smrt učenika u školskom ambijentu odjekuje kao poziv da svako od nas ispita one tamne ćoškove srca u kojima čami prikriveno nasilje, agresija, mržnja koje mogu eksplodirati i povrediti drugei da onu tamu zloće istera svetlom Isusovih blaženstava milosrđa, blagosti, krotkosti i poniznosti. Ako se ne obratimo, svi ćemo tako propasti….
Nadstrešnica koja je prikrila i ugušila putnike na stanici u Novom Sadu svedoči razornu snagu nemara i površnosti kojedolaze kao posledica koruptivnih radnji. Nama svima je pružena lekcija o tome da se briga samo za uske partikularne interese pojedinaca svima obija o glavu ostavljajući pustoš. Vreme je da poučeni Hristom uključujemo u naše planove i projekte ljubav, odgovornost za druge stvarajući ambijent u kojem se svi mogu kretati bezbedno. Ako se ne obratimo, svi ćemo tako propasti…
Požar u zgradi diskoteke u Makedoniji je podmetnula pohlepa koja druge gleda kao izvor profita, brze zarade. Neka ova tragedija u našim srcima izriče osudu svake gramzivosti, čežnje za imati više na uštrb brata, alavosti koja svojim dimom guši.Ako se ne obratimo, svi ćemo tako propasti…
Vlč. Andrej Đuriček
