Razmatranje 3. nedelje kroz godinu

Kad je Isus čuo da je Ivan predan, povuče se u Galileju. Ostavi Nazaret te ode i nastani se u Kafarnaumu, uz more, na području Zebulunovu i Naftalijevu da se ispuni što je rečeno po proroku Izaiji: »Zemlja Zebulunova i zemlja Naftalijeva, put uz more, s one strane Jordana, Galileja poganska –narod što je sjedio u tmini svjetlost vidje veliku; onima što mrkli kraj smrti obitavahu svjetlost jarka osvanu.« Otada je Isus počeo propovijedati: »Obratite se jer približilo se kraljevstvo nebesko!« Prolazeći uz Galilejsko more, ugleda dva brata, Šimuna zvanog Petar i brata mu Andriju, gdje bacaju mrežu u more; bijahu ribari. I kaže im: »Hajdete za mnom, učinit ću vas ribarima ljudi!« Oni brzo ostave mreže i pođu za njim. Pošavši odande, ugleda druga dva brata, Jakova Zebedejeva i brata mu Ivana: u lađi su sa Zebedejem, ocem svojim, krpali mreže. Pozva i njih. Oni brzo ostave lađu i oca te pođu za njim. I obilazio je Isus svom Galilejom naučavajući po njihovim sinagogama, propovijedajući evanđelje o Kraljevstvu i liječeći svaku bolest i svaku nemoć u narodu. I glas se o njemu pronese svom Sirijom. I donosili su mu sve koji bolovahu od najrazličitijih bolesti i patnja – opsjednute, mjesečare, uzete – i on ih ozdravljaše. Za njim je pohrlio silan svijet iz Galileje, Dekapola, Jeruzalema, Judeje i Transjordanije.

(Mt 4,12-23)

 

Pre nekoliko dana stigao je u bioskopske sale film La Grazia (Milost) koji režiserski potpisuje talijanski režiser Paolo Sorentino. Neka se čitalac ne uplaši, neću da ga smaram recenzijom filma. Skrenuo bih pažnju samo na jednu epizodu koja mi se čini teološki relevantna. Glavni lik je predsednik Republike Italije koji broji dane do isteka svog predsedničkog mandata. Na kraju ga je sačekalo ozbiljno pitanje – treba da odluči o amnestiji za čoveka koji već godinama čami u zatvoru zbog ubistva svoje supruge. Pošto predsednika spopadaju sumnje i dvojbe u vezi sa tim, na kraju potegne nečuven potez: traži lični susret sa zatvorenikom a to direktno u zatvoru. Šef kabineta predsednika se buni: protokol ne predviđa ovakvo ponašanje, šta više, razgovor sa zatvorenikom o amnestiji se ne uklapa ni u jedan od važećih pravilnika službe. Predsednik ustraje u odluci i do susreta na kraju dođe. Baš u momentima kada ulazi u zatvor i pridružuje se posetama u čekaonici kao sav običan svet, preplavi ga smirujuća svest da se upravo popeo na vrhunac svoje predsedničke funkcije i to uprkos kršenju protokola, pravilnika i čitave zamršene birokracije koja je godinama određivala svaki njegov pokret na Kvirinalu.

Zašto ovakav „cinema“ uvod u razmatranje Jevanđelja ove treće nedelje kroz godinu? Evo, objašnjenja. U narečenom filmu napipao sam ideju koja pulsira u Jevanđelju po Mateju koje ćemo ove godine slušati na nedeljnim svetim misama. O čemu se radi? Jevanđelje po Mateju sastavljeno je u jednom jevrejsko-hrišćanskom kontekstu, što želi da kaže da je autor Jevanđelja imao pred sobom hrišćane koji su potekli iz redova Jevreja. Jevanđelisti je zato mnogo stalo do toga da kod Isusa naglasi poveznicu sa jevrejstvom: Isus je predstavljen kao pravednik čije misli, reči i dela su usklađeni sa Zakonom i Prorocima, dakle, sa verskim, moralnim i pravnim kodeksom judaizma. Isus ne gubi status pravednika i pobožnika i kad je kod verske i političke elite zaradio, zahvaljujući svojim čudnim postupcima, reputaciju buntovnika, bogohulnika, jednostavno su ga smatrali za „enfant terrible“. Isusu pripada titula pravednika i to uprkos optužbama da krši zakon i ne poštuje tradicije otaca. On je pravedan, pobožan, lojalan „sub contradictione“ – paradoksalno kada se čini da se sam smešta na suprotnu stranu zakona. Takva sudbina paradoksa ga prati od začeća. Čitalaca podsećam na slučaj njegovog oca pred zakonom Josipa. U Jevanđelju po Mateju je navedena karakteristika „pravedan“ ali to baš u kontekstu kršenja zakona: Josip je pravedan u trenutku kada se odluči otpustiti svoju zaručnicu Mariju – što nije bilo baš u skladu sa važećim običajima koji su zahtevali istragu slučaja. Ovaj paradoks „poštovalaca i ujedno prestupnika“ izbija na videlo i na početku Isusovog javnog delovanja o čemu je reč u jevanđelskom tekstu ove nedelje. Isus potiče iz galilejskog gradića Nazareta i u regionu Galileje napravio je prve korake u svojoj trogodišnjoj karijeri propovednika, učitelja, čudotvorca i egzorciste. Upravo ovo njegovo poreklo i lokacija delovanja odigrali su ulogu dikvalifikatora. Galileja (severni deo Palestine, region pored Samarije i Judeje) slovila je za jednu primitivnu, seljačku sredinu, kulturno zaostalu, politički nebitnu i na verskom planu nju bije reputacija da se pravovernik od zgražavanja „prekrsti“. Već od osmog veka pre Hrista kada je pala u ruke asirskog okupatora naseljavana je strancima paganima koji su praktikovali svoju religiju i upražnjavali rituale od kojih se jednom ortodoksnom Jevreju iz regiona Judeje dizala kosa na glavi. Taj je i na svoje galilejske sunarodnike i saveznike gledao popreko sa skepsom: „pa tko zna da li se na njih nije nalepilo nešto od onog paganskog mnogoboštva, sujeverja i idolopoklonstva? Bolje biti u vezi sa njima na oprezu a još bolje na distanci.“ Ovakvo potcenjivanje, omalovažavanje i prezir mogli bismo sažeti u retoričko pitanje: pa koji ozbiljan prorok ili učitelj potiče iz takve nedođije? Sličan stav primećujemo i u Jevanđelju po Jovanu, ovde Natanael postavlja Filipu ironično pitanje o Isusovom poreklu: Iz Nazareta da može biti što dobro?

U Jevanđelju po Mateju su ovakvo diskriminatorsko mišljenje i praksa raskrinkani  kao predrasude koje duguju svoju žilavost običnom neznanju, uskogrudnosti i umišljenosti. Umišljena elita koja sa visoka, potcenjivački gleda Isusa iz Nazareta je previdela da prorok Isaija, neprikosnoven autoritet, smešta lik Božjeg izaslanika, osloboditelja i kralja upravo u galilejsku nedođiju, Bogu iza leđa. Ovaj kraj iznad kojeg se dugo nadvijale senke okupatora zadesiće u budućnosti sudbina roba koji skida lance i pušten na slobodu uživaće u sreći i blagostanju gospodara. Ovo veliko delo oslobođenja će Bog da izvede po svojem izabraniku, miljeniku, vernom sluzi koga krase titule: Ime mu je : Savetnik divni, Bog silni, Knez mironosni…(Iz 9,5) Početak njegove oslobodilačke misije nalazi se u Galileji: … u vreme poslednje on će proslaviti Put uz more, s one strane Jordana, Galileju pogansku. Narod koji je u tmini hodio vidje svjetlost veliku…(Iz 9,24) U proročkoj viziji oslobođenje, mir i blagostanje ne dolaze kao posledica dobijenih ratova, ne mogu se ni svrstati među stavke političkih ili ekonomskih strategija, oni spadaju u teološke kategorije, što znači, da se pripisuju Božjem spasonosnom delovanju kroz Pomazanika, Mesiju. Božja ljubav koja sklapa savez sa izabranim narodom osiguraće vladavinu mira, pravde i blagostanja. Božja blizina udaljiće nesreće i nevolje. Prvi hrišćani su u Isajinom proročanstvu o obnovi i uzdignuću Galileje ugledali Isusa Hrista, onoga koji je upravo ovde održao svoj programski govor: Približilo se kraljevstvo nebesko…

Isus, dakle, kreće u misiju Božjeg sluge, izaslanika i pomazanika na mestu koje je na prvi pogled nedostojno proroka i neadekvatno za jednog učitelja ali odabir baš ovakve nedođije sasvim je u skladu sa drevnim tradicijama koje sežu do starozavetnih proroka.

Isusov program „Božjeg kraljevstva (nebesko i Božje su kod Mateja sinonimni izrazi)“ ne služi se političkim, ekonomskim čak ni etičkim strategijama nego se sastoji u obnovi odnosa sa Bogom u smislu uspostave očinsko – sinovskih odnosa. Famozni bibličar Rudolf Šnakenburg je u vezi sa ovom Isusovom karakteristikom izjavio: „Isusov odnos sa Bogom i njegova povezanost sa njim je historijska datost. Bez usidrenja u Bogu Isusova osoba ostaje nestvarna i neobjašnjiva.“ Da, Isusovo zajedništvo sa Bogom Ocem je središte njegove ličnosti.

Gledajući Isusa u zabačenoj Galileji, Bogu iza leđa, manimo se predrasuda, gledanja sa visoka, potcenjivanja koje nam diktira neznanje i oholost. Ne zaboravimo da ima nečeg uzvišenog u onome malenome, nečeg važnog u beznačajnom, nečeg obilnog u oskudnom – siromasi u duhu su najprikladniji Božji saveznici, oni drže ovaj svet otvorenim za Boga koji nam ide u susret.

Slušajući Isusovu poruku o Božjem kraljevstvu, hrišćanin zna da njegova vera nije primarno u obdržavanju moralnih pravila nego je lični susret sa Bogom po Isusu Hristu. Učenik koji hoda sa Isusom, s njim je uvučen u zajedništvo sa Bogom. Odnos sa Bogom je osnovni čovekov odnos, ako je taj narušen ili prekinut, onda ništa drugo više ne može biti na mestu. O tom prioritetu se radi u Isusovoj poruci.

Vlč. Andrej Đuriček