Razmatranje 30. nedelje kroz godinu B
U ono vrijeme: Kad je Isus s učenicima i sa silnim mnoštvom izlazio iz Jerihona, kraj puta je sjedio slijepi prosjak Bartimej, sin Timejev.
Kad je čuo da je to Isus Nazarećanin, stane vikati: »Sine Davidov, Isuse, smiluj mi se!« Mnogi ga ušutkivahu, ali on još jače vikaše: »Sine Davidov, smiluj mi se!«
Isus se zaustavi i reče: »Pozovite ga!« I pozovu slijepca sokoleći ga: »Ustani! Zove te!« On baci sa sebe ogrtač, skoči i dođe Isusu. Isus ga upita: »Što hoćeš da ti učinim?« Slijepac mu reče: »Učitelju moj, da progledam.« Isus će mu: »Idi, vjera te tvoja spasila!« I on odmah progleda i uputi se za njim.
(Mk 10, 46 – 52)
I posle 20 godina boravka u Srbiji iznenađuje me originalna kreativnost sa kojom se ulepšavaju ili kvare lična imena – srpski jezik je nenadmašiv u izmišljanju različitih skraćenica i nadimaka – Ceca, Goca, Bane…, dugo sam smatrao „titulu“ Bato ličnim imenom. Ja ipak uporno insistiram na izvornom obliku imena – Svetlana, Gordana itd. Jedan od razloga je moj dugoročni staž borca za pravilno izgovaranje mog sopstvenog imena Andrej. Na spisku imena na slovačkom jeziku se pored imena Andrej nalazi i njegova arhaična forma sa „O“, dakle, Ondrej, koja je bila u prometu više u prošlosti. Starije osobe su bile sklone da me oslovljavaju imenom Ondrej, među njima je prednjačio moj čukundeda koji je utuvio u svoju seniorsku glavu (godište 1898.) da se njegov praunuk zove Ondrej. Moje ubeđivanje ličilo je na borbu sa veternjačama unapred osuđenu na propast, za njega sam bio Ondrej i tačka. Satisfakcija za moj napor oko imena mi je na kraju stigla od samog vrha Crkve – od dijecezanskog biskupa koji nam je u gimnaziji predavao veronauku i kasnije me je zaredio za sveštenika. Kao pripadnik starije generacije i on je krenuo sa „O“, na moje ispravke je reagovao sa razumevanjem: Pohvalno je, Ondrej, što čuvaš svoje ime…
Ovaj uvod sam izabrao zato jer ime igra važnu ulogu u evanđeoskom tekstu za 30. nedelju. Glavni protagonist je imenovan – Bartimej. To je novost – obično se ne navodi ime bolesnika kojeg je Isus izlečio. Radi se o bezimenim likovima koje karakteriše samo dijagnoza – slepac, gluv, opsednut, gubavac itd. Očigledno nije reč samo o događaju ozdravljenja, priča sadrži još neku poruku. Čak i kod Isusa primećujemo neke nove elemente ponašanja u odnosu na prethodne izvedbe čuda. Svoje prste su umešali vreme i geografija. Isus je na putu prema Jerusalimu, gradu stradanja i smrti; približava se vreme ostvarenja sopstvene prognoze o patnji. Tenzije rastu, opozicija farizeja i pismoznanaca se zaoštrava. A uvod u ovu jerusalimsku dramu krsta čini upravo slepac, prosjak Bartimej. Njegovi gesti i replike više priliče pozvanom učeniku ili oduševljenoj pristalici, nadilaze okvire običnog adresata čuda. Bartimej se Isusu obraća poklikom „Sine Davidov“. Ovaj tip oslovljavanja ubraja se među mesijanske, kraljevske titule. Sin Davidov treba da bude onaj najbolji izdanak davidovske kraljevske loze koji privodi kraju veličanstvene projekte – oslobađa Izrael od okupatora, osigurava blagostanje i brine se za pravoverni kult Bogu. Sin Davidov, Pomazanik, Kralj uživa posebnu Božju naklonost, drag je Bogu koji ga je pomazao milošću, ona mu pruža snagu i mudrost za velika dela na korist svoga naroda. Takvo visoko mišljenje ima slepi Bartimej o Isusu Hristu koga više prati reputacija čudotvorca. Pre slučaja „Bartimej“ Isus je bio vrlo uzdržan u korišćenju titula kojima su ga častili njegovi sledbenici. Bežao je od svake propagande, autopromocije, reklame… Šta više, kočio je pokušaje da se njegovo ime razglasi, da mu se prikači etiketa: Kralj, Mesija.. Na Isusov lik kao da je pao velum tajne, mesijanske tajne. Ovom tajnom koju Isus zagovara u vezi sa svojim identitetom želi da spreči politizaciju svoje ličnosti i osujeti planove nekih gorućih glava da ga stave na čelo političkog pokreta očekujući od njega neki performans vođe, kao što je isterivanje okupatora i restauracija jevrejskog kraljevstva. A sad u Jerihu izgleda da je odustao od mesijanske tajne, ništa ne poduzima da ućutka Bartimeja, kao da se s njim slaže. Ovu promenu stava objašnjavamo upravo kategorijama vremema i mesta. Isus je već blizu Jerusalima u kojem će biti za nekoliko dana ubijen. Stradanje i smrt biće njegova sudbina koju je sam sebi prognozirao. Sad padaju u vodu političke ambicije njegovih pristalica, izjalovili su se planovi pobeda, oslobodilačkih ratova i pompoznih intronizacija, sad više ne preti opasnost politizacije Mesije, nikome neće da padne na pamet da očekuje od raspetoga neki kraljevski performans. Božji izabranik, pomazanik Isus preuzima na sebe jaram patnika, nosiće breme stradanja. Mesija se poistovećuje sa jaganjcem kojeg vode na klanje i on ne otvara usta. U Jerusalimu kojem su već na domak otkriće se njegov mesijanski, kraljevski identitet. Sada može da viče Bartimej: „Sine Davidov“ jer izlazi na videlo pravo poslanje Sina Davidova: patnjom i smrću uspostaviti Božje carstvo, patnjom i smrću pomazati svoju braću za miljenike Božje, patnjom i smrću pomiriti svet sa Bogom.
Evanđelski odlomak nosi naslov „Jerihonski slepac Bartimej“. Mislim da Bartimej zaslužuje i drugčije kvalifikacije od izlečenog slepca. On ima sva obeležja Isusovog učenika čijim srcem upravlja iskrena vera. Na slučaju Bartimeja možemo promatrati sve etape, faze vere. Prvi korak vere napravi onaj koji se približi Isusu sa pouzdanjem i poverenjem. On je dostojan poverenja i pouzdanja jer je Sin Davidov, Božji pomazanik koji nas poznaje i voli više od nas samih, verodostojan je jer mu je stalo do nas; uteha je otkriti da nas je očekivao još pre nego što smo krenuli prema njemu. U zajedništvu sa Isusom vernik kuša terapeutsku snagu njegove ljubavi, ljubavi koja leči bolest praznine i usamljenosti prouzrokovanu virusom sebičnosti, narcizma, pohlepe i zavisti. Iskustvo terapeutske ljubavi utiče na srce i um bolesnika da ostavivši sve krene Isusovim stopama postavši njegov sledbenik – živi Isusovim iskustvom voljenog Sina Boga Oca i voli Isusovim srcem brata.
Slepac je imenovan – Bartimej. Ime je obeležje ličnosti, izgovoriti ime drugoga je čin priznanja njegovog dostojanstva osobe. Slepac nije samo običan adresat čuda. Zahvaljujući Isusovoj ljubavi on je ličnost, nosi lično ime jer je Isusov učenik – voljen, tražen, spasen….
Vlč. Andrej Đuriček