Razmatranje 31. nedelje kroz godinu B
U ono vrijeme:
Pristupi Isusu jedan od pismoznanaca i upita ga: »Koja je zapovijed prva od sviju? «
Isus odgovori: »Prva je: Slušaj, Izraele! Gospodin Bog naš Gospodin je jedini. Zato ljubiGospodina Boga svojega iz svega srca svojega, i iz sve duše svoje, i iz svega uma svoga, i iz svesnage svoje! »Druga je: Ljubi svoga bližnjega kao sebe samoga. Nema druge zapovijedi veće odtih. «
Nato će mu pismoznanac: »Dobro učitelju! Po istini si kazao: On je jedini, nema drugoga osimnjega. Njega ljubiti iz svega srca, iz svega razuma i iz sve snage i ljubiti bližnjega kao sebesamoga – više je nego sve paljenice i žrtve. « Kad Isus vidje kako je pametno odgovorio reče mu: »Nisi daleko od kraljevstva Božjega! « I nitko se više nije usuđivao pitati ga.
Istoričari filozofije se slažu u tvrdnji da filozofija počinje tada kad ljudski um traži iza šarenila fenomena, događaja i elemenata ono jedno kao početak, kao uzrok i suštinu. I prirodne nauke formulišu zakone, aksiome koje objašnjavaju komplikovane i kompleksne procese u prirodi. Izgleda da poriv da se mnogi svedu na jedno pripada osnovnoj opremi i metodologiji intelekta. Ni ambijent morala i religije nisu iznimka. Praktični razum kopkaju slična pitanja: Koja vrednost zauzima na lestvici prvi stepen po važnosti? Koji zakon se diže kao krov iznad svih? Da li je moguće sve propise, pravila, običaje sažeti u nekoliko osnovnih zapovesti, da li postoji zajednički imenitelj?
Moralni sistem jednog pravovernog Jevreja računao je na 613 zapovesti, od toga 365 čine zabrane ( prema broju dana u godini) i 248 čine pozitivne zapovesti ( prema broju delova ljudskog tela). To nije ništa čudno ako uzmemo u obzir da je vernik na svakom koraku i u svakom ambijentu želeo voditi Bogu ugodan život u skladu sa Njegovom voljom. Život zna da upriliči različite situacije. Ali ujedno se naslućivalo da svi ovi propisi, sva pravila i norme ne stoje jedni pored drugih bez dodirnih tačaka poput drveća u šumi nego da više liče na guste grane jednog stabla, dakle, da rastu iz jednog korena. Rabi Hilel je još pre Krista normativnu etikujudaizma sažeo u pravilo: „Šta je tebi odbojno, to ne čini svome bljižnjemu, to je sva Tora, sve drugo je tumačenje. “Dakle, zlatno pravilo. Ova sažimanja i redukcije događaju se i u ambijentu teologije, liturgije, religiozne duhovnosti – cela vere Jevreja pulsira u jednoj ispovesti „Šema“ : „Slušaj, Izraele! Gospodin Bog naš je Gospodin jedini. Zato ljubi Gospodina Boga svojega iz svega srca svoga, i iz sve duše svoje, i iz svega uma svoga, i iz sve snage svoje.“
Nikakvo iznenađenje da jedan pismoznanac iz redova fariseja postavlja Isusu pitanje o prvoj, glavnoj zapovesti. Još pre nego što krenemo u analizu Isusovog odgovora treba dati komplimente ovom znatiželjnom fariseju: konačno se pojavio jedan iz elite koji ne vreba Isusa, nema nameru da mu namešta podmuklim pitanjima zamke. Vodi ga želja da saznaje istinu i gaji poštovanje prema Isusu smatrajući ga kompetentnim u materiji. Radi se o poštenom istraživaču bez loših namera ili predrasuda. Evo, odličan kurs o preduslovima dijaloga: lišen predrasuda, dobronamerno raspoloženje, poučljivo srce i um….
Isus se u svom odgovoru nadovezuje na starozavetnu baštinu. Vertikalna linija ( odnos sa Bogom) naslanja se na već pomenutu zapovest – veroispovest „Slušaj Izraele“ koju nalazimo u knjizi Ponovljenog zakona (Pnz 6, 4). Jevrej je pobožno izgovarajući ove rečenice ispovedao svoju veru na početku i na kraju dana, nešto poput hrišćanske molitve Oče naš. Tekst obuhvata više dimenzija – to je molitva, teološka doktrina, zapovest, način ponašanja, jednostavno, teorija se pretaka u praksu. U ovim jednostavnim rečenicama koje zvuče kao imperativ možemo napipati puls jevrejske religije: potvrda monoteizma i vrlo konkretno iskustvo Božje ljubavi koja oslobađa iz ropstva i vodi u obećanu zemlju u kojoj će prebivati mir i pravednost. Ovu izjavu ne potpisuje autorski neka seda glava mudraca koja filozofira i teologizira u svom kabinetu, nju diktira iskustvo sa Bogom koji se nekim tajanstvenim promislom svoje volje povezao sa jednim malenim narodom Bliskog istoka čineći ga svojim izabranikom. Vernik Jevrej voli Boga sećajući se u zahvalnosti velikih dela koja je Bog učinio u istoriji, nadajući se njegovoj vernoj pratnji i vršeći zapovesti.
Božja blizina i njegovo saosećanje, kategorije dobro poznate Jevreju, kao da prate jednu uzlaznu liniju gradacije. U Isusu Hristu Bog daje još više razloga za ljudsku ljubav, On zaslužuje srce čoveka jer je naša imena upisao u svoje Očinsko srce, On je dostojan pažnje ljudskog uma jer je naumio za sve nas sudbinu svoga voljenog Sina koji mu sedi zdesna. Prve korake u ljubavi čini uvek Bog: „U ovom je ljubav : ne da smo mi ljubili Boga, nego on je ljubio nas i poslao Sina svoga kao pomirnicu za naše grehe“ (1 Iv 4, 10). U slučaju Boga koji nas je prvi uzljubio,ljudska ljubav prema Njemu odgovara na njegovu inicijativu, reaguje na njegov podsticaj, sledi njegove tragove. Da bi slikovito objasnio ovaj redosled posegnuo bih za metaforom otvorenog naručja roditelja u koje se baca dete sa poverenjem ili majčinog lica na koje se dete smeši.
Posle zapovesti u vezi sa ljubavlju prema Bogu sledi opšta norma koja reguliše međuljudske odnose, Isus i u ovom slučaju citira starozavetni tekst, konkretno knjigu Levitskog zakonika: „Ljubi bližnjega kao samoga sebe“ (Lev 19, 18). Iz vertikale silazimo na horizontalu. Ni u ovoj oblasti Isus nema patent na humanizam, taj je bio ukomponovan u moral i pre njega. To što se može svesti pod Isusovo autorstvo je povezanost ove dve zapovesti, to je originalna ideja. Kod Isusa je očigledno da ove dve zapovesti nisu neki slučajni prolaznici koji se nehotimično okrzu jedan o drugoga, još manje rivali jedan protiv drugoga, jedan na uštrb drugoga. Ključ za shvatanje odnosa među zapovestima nalazim kod samog Isusa, baš u njegovoj ličnosti. Starohrišćanski teolog Origen stvarnost Božjeg carstva je identifikovao sa osobom Isusa Hrista – Hrist sam je Božje carstvo. Parafrazirajući Origena, sam Hrist je ljubav, ljubav prema Bogu i bližnjemu. U svojstvu Sina on je ljubav jer se sva njegova egzistencija odvija kao dijalog sa Bogom Ocem. U svojstvu našeg brata on je ljubav jer od Oca dobija i prihvaća dragocene lekcije čovekoljublja. Blizina, saosećanje, nežnost kojima obiluje Božje očinsko srce su koordinate u kojima se kreće Isus u svom ophođenju sa drugima. Ako se vratimo na početak priče o traženju jednoga, ja bih još nastavio u sažimanju zapovesti, sve bih sveo na jednu jedinu stavku: Isus Hrist, Sin Božji i naš brat: Ljubimo kao što je Isus ljubio. (Iv 15, 12 – 13)
Vlč. Andrej Đuriček