Razmatranje 32. nedelje kroz godinu B
U ono vrijeme: Govoraše Isus mnoštvu u pouci svojoj:
»Čuvajte se pismoznanaca, koji rado idu u dugim haljinama, vole pozdrave na trgovima, prva sjedala u sinagogama i pročelja na gozbama; proždiru kuće udovičke, još pod izlikom dugih molitava. Stići će ih to oštrija osuda!«
Potom sjede nasuprot riznici te promatraše kako narod baca sitniš u riznicu. Mnogi bogataši bacahu mnogo. Dođe i neka siromašna udovica i baci dva novčića, to jest jedan kvadrant. Tada dozove svoje učenike i reče im: »Doista, kažem vam, ova je sirota udovica ubacila više od svih koji ubacuju u riznicu. Svi su oni zapravo ubacili od svoga suviška, a ona je od svoje sirotinje ubacila sve što je imala, sav svoj žitak.«
(Mk 12, 38 – 44)
Pre nekoliko dana slušao sam u emisiji Čitač na Radio Beograd 2 intervju sa poljskim književnikom srednje generacije Jacekom Denelom. Tema razgovora se vrtela oko njegove knjige Lala. Ova porodična saga pripada redu narativne istorije i biografije. U sudbini piščeve bake koja nosi nadimak Lala se zrcali istorija Poljske u 20-om veku. Čitaoci su znali da zaustavljaju na ulici autora priznavajući da u životnim peripetijama glavne junakinje nalaze sopstvene bake. Pars pro toto – jedan deo koji reprezentuje celinu – to je odlika dobre književnosti: znati u nekoj individualnoj sudbini sažeti važna istorijska poglavlja tako da se epoha prelama na leđima pojedinca, čineći ga korporativnom ličnošću, dakle, onim koji zastupa celu generaciju i govori u njezino ime.
Možda čudan uvod Jevanđelju 32. nedelje. Ali držim da glavni lik jevanđelskog teksta – siromašna udovica – ima sve karakteristike korporativne ličnosti, njezina priča, njezini gestovi podignuti su na nivo uzora, simbola. Ona ne nastupa kao izoliran pojedinac nego kao predstavnik autentično pobožnih, istinski Bogu predanih duša.
Pre nego što udovica izlazi na scenu, prostor zauzimaju dobro poznati fariseji i pismoznanci. U 12-om poglavlju Markova Jevanđelja opisan je jedan od poslednjih Isusovih okršaja sa ovom verskom i političkom elitom. Kritika se zaoštrava. Isus se obračunava sa licemerstvom, formalizmom i častoljubljem fariseja i na kraju još dodaje osudu njihove zloupotrebe moći i autoriteta čije su žrtve siromašne udovice. Fariseji, pismoznanci, zakonici u Jevanđelju po Marku spadaju u onu kategoriju uticajnih koju bismo današnjim rečnikom mogli nazvati „otuđena elita“. Narečena otuđenost dolazi kao posledica antisocijalnog ponašanja u odnosu na narod kome treba da budu predvodnici. Uprkos njihovoj verskoj formaciji, upućenosti u teološku materiju oni su okrenuli leđa Isusu Hristu u kome njih pohađa Bog, šta više rade mu o glavi. Odbacili su onoga koga neuki narod prihvata. Jedan od prvih paradoksa na koje naletimo razmatrajući ovaj tekst. Status autoriteta im služi za materijalno obogaćivanje i koncentraciju moći u rukama. Molitvama, obredima i pridikama samo pumpaju svoj oholi ego. Dakle, elita je podbacila, zatajila, pala na ispitu.
Ovim formalno pobožnim a u stvarnosti bezbožnim elitama kontrira lik siromašne udovice. Njena priča odvija se u ambijentu jerusalimskog hrama. Neće biti na odmet da ga opišemo prema saznanjima koje su skupile arheologija i istorijska nauka. Udovica se kreće u ženskom delu predvorja u kojem je bilo postavljeno 13 kasa s otvorom u obliku trube. U kase su se skupljali darovi za različite svrhe: izdržavanje hrama i hramskog osoblja, za žrtve, za potrebe siromaha… Vernici nisu bacali direktno novac u kase već ga predavali sveštenicima koji ga deponuju u kase prema određenju davaoca. Udovica je najavila svotu poklonjenog novca sveštenom licu, to objašnjava kako je Isus saznao za količinu njezinog novca. Ona je predala dar bez posebne namene, takvi darovi završavaju u trinaestoj kasi koja pokriva troškove oko žrtava paljenica ( važan podatak, maltene simbol ). Udovica je predala sve što je imala. Ovo „sve što je imala, sav svoj žitak“ odnosi se na ono što održava na životu, što omogućuje ovozemaljsku egzistenciju. U nekim evropskim jezicima u kojima čitamo Jevanđelje ovo poklonjeno imanje udovice povezano je sa terminom život: grčki – …bion; latinski – omnium victum suum; engleski – all she had to live on; nemački – ihren Lebensunterhalt; italijanski – tutto per vivere. Tu ne igra ulogu količina novca, njezin dar je totalni, kao da je dala svoj život, samu sebe. Ovo bacanje novca u riznicu u religijskom jeziku dobiva značaj unutarnjeg odnosa do Boga. Iza njenog vanjskog gesta milostinje stoji stav predanja Bogu, prikazanja sebe Bogu poput žrtve paljenice prinesene u hramu. Kakav kontrast u uporedbi sa licemerstvom i formalizmom fariseja!
Može se reći da i njezin socijalni položaj i ekonomski status – udovice pripadaju ranjivim, ugroženim grupama stanovništva – pogoduje mentalitetu predanja Bogu i pripadnosti Njemu. Udovice izgubivši svetovne oslonce i sigurnosti sklone su da računaju na Božje milosrđe, na Njegovo saosećanje sa siromašnima, slabima. Opet kontrast u odnosu na moćne i uticajne i zato samodostatne verske vođe.
I upravo ova žena dvostruko hendikepirana, ekonomski (siromašna) i socijalno (udovica) deli lekcije o najbitnijoj stvari u životu: predanje i pripadnost Bogu. Radi se o procesu koji se sastoji iz faza koje se prepliću i prožimaju. Na početku stoji svest da postoji Ljubav koja svemu i svakome prethodi kao izvor, kao uzrok. U promisli ove Ljubavi sam ukomponovan, zacrtan i ja, ne kao broj u statistici već kao voljeno, željeno biće koje Božja ljubav zove po imenu. Ovo iskustvo sa Ljubavlju obuhvata i bolno odricanje od svoga Ja radi Božjeg Ti poput spaljivanja žrtve. Ovim odricanjem se ništa ne gubi, naprotiv, sve će biti sačuvano i umnoženo jer Božje Ti kome se prinosim, je Ljubav ličnoga Boga kome je stalo do mene. Onaj koji je došao do spoznaje o izvornoj Ljubavi putuje smireno putevima života jer se nalazi pod zaštitom Boga, dobroga pastira i brižljivog oca. Biti voljen od Boga povlači sa sobom odluku da sopstveni životni program i plan uskladim sa Božjom voljom kao što je to učinio najposlušniji od ljudskih sinova Isus Hrist. Iz pepela koji preostaje nakon žrtve paljenice diže se nada jer Bog kome sam se predao i kome pripadam je Bog živih a ne mrtvih, Bog koji me očekuje u svome carstvu gde će biti obrisana svaka suza, obrisana njegovom rukom.
Ako se vratim na početak priče o kolektivnom pojedincu koji sažima u sebi živote drugih, mislim da Isus gledajući gest udovice naslućuje svoju sopstvenu sudbinu – bliži se vreme njegovog predanja samoga sebe Bogu Ocu, predanja svega bez zadrške, samo što njegova hramska riznica biće krst na Golgoti.
Vlč. Andrej Đuriček