Razmatranje 32. nedelje kroz godinu

Pristupe mu neki od saduceja, koji niječu uskrsnuće. Upitaše ga: »Učitelju! Mojsije nam napisa: Umre li bez djece čiji brat koji imaše ženu, neka njegov brat uzme tu ženu te podigne porod bratu svomu. Bijahu tako sedmorica braće. Prvi se oženi i umrije bez djece. Drugi uze njegovu ženu, onda treći; i tako redom sva sedmorica pomriješe ne ostavivši djece. Naposljetku umrije i žena. Kojemu će dakle od njih ta žena pripasti o uskrsnuću? Jer sedmorica su je imala za ženu.«
Reče im Isus: »Djeca se ovog svijeta žene i udaju. No oni koji se nađoše dostojni onog svijeta i uskrsnuća od mrtvih niti se žene niti udaju. Zaista, ni umrijeti više ne mogu: anđelima su jednaki i sinovi su Božji jer su sinovi uskrsnuća.«
»A da mrtvi ustaju, naznači i Mojsije kad u odlomku o grmu Gospodina zove Bogom Abrahamovim, Bogom Izakovim i Bogom Jakovljevim. A nije on Bog mrtvih, nego živih. Ta svi njemu žive!«

(Lk 20, 27-38)

 

Krajem oktobra literatura, knjige uopšte dobivaju svojih pet minuta slave zahvaljujući Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga. Još pod utiskom ovogodišnjeg festivala knjige, setio sam se romana koji sam pre nekoliko godina nabavio upravo na Sajmu i koji mi je sada poslužio kao odskočna daska u razmišljanju o Jevanđelju ove već 32. nedelje. U pitanju je delo ruskog pisca Jevgenija Vodolaskina i nosi naslov Avijatičar. Radi se o intrigantnoj priči sa filozofskim i teološkim podtekstom. Radnja se odvija u dvema vremenskim zonama, prva se odnosi na predratnu Rusiju okovanu staljinističkom diktaturom i druga pokriva kraj devedesetih godina dvadesetog veka kada se na komunizam gleda kao na ružnu prošlost. Glavnog junaka Inokentija Platonova najpre zatičemo u gulagu, što je sovijetska verzija koncentracijskih logora. Ovde čami i zlopati u svojstvu političkog zatvorenika. Jedan čudan događaj prekraćuje njegove muke – uključen je u pseudonaučno istraživanje dugovečnosti i besmrtnosti. Iskoristili su ga kao kunića u eksperimentu smrzavanja tela. Narečeni lekari ateisti igraju se Boga ubeđeni da sovjetska medicina, biologija i fizika mogu da nadomeste Božju moć koja diže iz mrtvih. Eksperiment je uspeo. Inokentije se posle 60 godina provedenih u hladnjači vraća u život, obreo se u sasvim novim uslovima one jelcinovske Rusije koja prolazi tranzicijom od diktature ka demokratiji, od socijalizma ka kapitalizmu. Novo stanje posle vaskrsenja priredilo mu je i teške trenutke, mora da istrpi muku  suočavanja sa preživelim dželatima i izdajicama koji su autorski potpisali njegovu tragediju u gulagu. Svi ovi susreti smešteni su u dane Velikog posta i Strasne sedmice, čime roman dobija duboku teološku dimenziju otvarajući teme sećanja, pokajanja, praštanja i poslednjeg suda. Možda jedan poduži uvod razmatranju Jevanđelja, priznajem, no tema vaskrsenja koja dominira u jevanđelskom tekstu izaziva brojne asocijacije. A sad na sam tekst.

Scena koju jevanđelist Luka opisuje precizno je lokalizovana vremenski i prostorno – hram u Jerusalimu i pripada zadnjim danima Isusovog zemaljskog života. U tim danima se krug oponenata koji mu otvoreno rade o glavi povećava. Farisejima se pridružuju saduceji. Oni predstavljaju aristokratski sloj u jevrejskom društvu koji ima monopol na svešteničku službu obavljanu u hramu. Koristeći rečnik savremene sociologije ili politikologije, mogli bismo na ovu grupu primeniti termine tipa liberali, racionalisti prosvetiteljskog kova, u oblasti morala i politike pragmatisti, vrlo fleksibilni. U njihov kredo se nikako ne uklapa stavka „verujem u vaskrsenje tela“. Ovu ideju smatraju suprotnom teologiji koju sadrži Tora ( pet knjiga Mojsijevih, Pentateuh), pošto samo ove knjige drže merodavnima u svetu religije, sve druge ideje, tradicije i običaje spremni su saduceji odmah da smetu sa stola kao sujeverje i ljudske izmišljotine. Prema njihovom mišljenju važeći zakon uopšte nije kompatibilan sa verom u vaskrsenje, zato se i događaju one zavrzlame oko sudbine supruge posle vaskrsenja.

Isus u raspravi sa njima zauzima poziciju odlučnog apolegete ideje vaskrsenja. Odmah na početku treba istaknuti da Isusovo glasovanje za opciju „vaskrsenje“ pruža važnu lekciju iz predmeta antropologije, filozofije čoveka, koja dubokoumno traži odgovore na pitanje: što je čovek?. U Isusovo vreme je svetom kružilo mnogo antropoloških vizija o besmrtnosti čoveka ali takva besmrtnost se odnosila samo na ljudsku dušu, pošto ona pripada redu duhovnih, jednostavnih stvarnosti nikako ne može da bude podložna raspadanju, razgradnji i time nestanku kao što je to slučaj sa materijalnim stvarima. Tako duhovno raspoložena duša muku muči da uopšte podnosi telo sa njegovim prizemnim hirovima jedva čekajući da ga se zahvaljujući smrti jednom zauvek otarasi i konačno počne da se bavi uzvišenim idejama filozofije i teologije.

Isus je očigledno na milje daleko od ovakvog spiritualističkog mentalnog sklopa. Prema Božjem planu, Božjoj stvaralačkoj volji čovek u sebi povezuje i ujedinjuje duhovno i materijalno, vidljivo i nevidljivo, horizontalno i vertikalno, nebesko i zemaljsko, pri čemu ove dve stavke ne stoje pored sebe kao slučajni prolaznici i još manje da se gledaju preko nišana. Duhovno u čoveku se materijalnim koristi kao neophodnim sredstvom delovanja i izražavanja, dovoljno je da se podsetimo kako i one najuzvišenije ideje pretpostavljaju rad mozga i čula i prenose se zahvaljujući materiji zvuka, dakle, jezikom. U svakoj ljudskoj aktivnosti događa se ono što zovemo spiritualizacija materije – vidljivo upućuje na nevidljivo i materijalizacija duhovnoga – nevidljivo se izražava kroz vidljivo. Dakle, da sažmemo, čovek je sprega duhovnog i materijalnog, ova sprega mora da se poštuje i sačuva da bismo uopšte mogli govoriti o čoveku. Autentična budućnost čoveka je budućnost jedinstva duše i tela. Ovakav filozofski pogled na čoveka tera vodu na mlin teološkoj ideji o vaskrsenju.

Naravno, filozofska argumentacija nije dostatna. Isus je bliže teologiji nego filozofiji. Zato se u raspravi sa saducejima poziva na tekst kojem oni pristupaju sa velikim poštovanjem – radi se o knjizi Izlaska. Iz nje navodi centralni događaj u istoriji jevrejkog naroda: objava Božjeg imena Mojsiji i obećanje oslobođenja iz egipatskog ropstva. Vaskresenje je ona bitna točka koja je precizno zacrtana u Božjim planovima. Vaskresenje će se dogoditi jer ga Bog želi, ono je rezultat Božje stvaralačke i spasonosne ljubavi. Kao što nekada u prošlosti Božja je intervencija izvela porobljen narod iz ropstva, istrgla ga iz ruke robovlasnika, tako će u vreme koje je samo njemu znano Bog ušutkati svaku pretnju smrti, rasturiti smrtni mrak i podići klonule na noge. Isus dodaje još nekoliko interesantnih specifikacija vaskresenja. Ono odlikuje, karakteriše sinove Božje. Dakle, one koji su prihvatili i poverovali Božjoj očinskoj ljubavi, one koji Boga drže svojim voljenim Ocem od čije ljubavi zavisi sva njihova egzistencija. Takvo očinsko – sinovlje zajedništvo između Boga i čoveka prelazi u skladne odnose sa prirodom, sa drugima i u savršen sklad unutar ljudskog bića, sklad duše i tela. Zajedništvo sa Bogom tako uspostavlja nov poredak sveopšte harmonije po vertikali i horizontali ukidajući vladavinu smrti.

Neće da prođe mnogo vremena kad Isus po pitanju vaskresenja iz teoretskog nivoa prelazi na praksu – on će posle krsta na svojim ramenima da nosi sudbinu Vaskrsloga. Patnjom sažetom u krstu došao je do, jezikom popularne psihologije rečeno, najsavršenije verzije samoga sebe postavši sin potpuno predan Ocu. Sinovstvo u odnosu na Boga povlači sa sobom vaskresenje. Vaskrsli inaugurira vreme Božjeg carstva koje nadmašuje ljudske fantazije o sreći i blagostanju, nadvisuje njih toliko da se ne može izjednačiti ni sa onom najboljom verzijom zemaljskog raja koji čovek želi da sagradi.

Isus skreće pažnju upravo na onu različitost sa kojom ono Božje odudara od ljudskoga. Razlika koja se uočava je stavka braka. To što brak isključuje iz ambijenta u kojem će se kretati Vaskrsli je upravo besmrtnost. Čovek više ne treba da se trudi da produžava svoje postojanje kroz potomstvo. Bog mu je zagarantovao večni život. U temelju ovakvog objašnjena suspenzije braka stoji ideja – brak služi rađanju potomstva. Naravno, taj prokreativan aspekt igra važnu ulogu. Ja bih još dodao jedan razlog koji potiče iz druge dimenzije braka – ljubav koja povezuje supružnike. Brak drži u životu ljubav koja je isključiva. Supružnik se isključivo veže za svog bračnog druga, njemu ili njoj se sasvim predaje i zauzvrat dobiva njegovo, njeno srce. U takvoj ljubavi se prožima darivanje, samodricanje (agape) sa uzimanjem i uživanjem (eros). Upravo isključivost i eros u bračnoj ljubavi svrstava brak u prolazne stvarnosti koje pripadaju ovome svetu. Na kraju vremena, dodir i svetlo Božje ljubavi proširi srce da može obuhvatiti sve i prigrliti njih bez kalkulacija o sopstvenom dobitku. Jednostavno, Božji sinovi koji će ustati od mrtvih će voleti nepodeljenog srca, univerzalno, i ne tražeći ništa zauzvrat. Vaskrsenje se naslućuje svuda tamo gde pulsira duh univerzalne i nekoristoljubive ljubavi – ona je nebo na zemlji.

Vlč. Andrej Đuriček