Razmatranje 33. nedelje kroz godinu B
U ono vrijeme: Reče Isus svojim učenicima:
»U one dane, nakon velike nevolje, sunce će pomrčati i mjesec neće više svijetljeti, a zvijezde će s neba padati i sile će se nebeske poljuljati.
Tada će ugledati Sina Čovječjega gdje dolazi na oblacima s velikom moći i slavom. I razaslat će anđele i sabrati svoje izabranike s četiri vjetra, s kraja zemlje do na kraj neba.
A od smokve se naučite prispodobi! Kad joj grana već omekša i lišće potjera, znate: ljeto je blizu. Tako i vi kad vidite da se to zbiva, znajte: blizu je, na vratima! Zaista, kažem vam, ne, neće uminuti naraštaj ovaj dok se sve to ne zbude. Nebo će i zemlja uminuti, ali riječi moje ne, neće uminuti. A o onom danu i času nitko ne zna, pa ni anđeli na nebu, ni Sin, nego samo Otac.«
(Mk 13, 24 – 32)
Pre pet godina se u svetu gejminga pojavila interesantna igra Disco Elysium. Radnja se odvija u nekom imaginarnom vremenu koje podseća na međuratni period u Evropi i u ambijentu sličnom Berlinu dvadesetih godina prošlog veka. Glavni lik je policijski inspektor Raphael Costeau koji istražuje slučaj ubistva, odiše jakom nostalgijom sažetom u životnom motu: Ono najbolje je prošlo, odsad će biti samo gore.
Izgleda da inspektorov stav dele i savremeni pisci, režiseri, scenaristi – i oni su se zarazili virusom nostalgije i pesimizma koji hara u njihovim romanima, filmovima ili pozorišnim predstavama. Nikakvo čudo. Mnoge nade su se izjalovile, mnoga očekivanja su završila posramljena kao preterane ambicije, mnoge stvari su krenule u suprotnom pravcu nego što je bilo zamišljeno. Ali istorija poznaje i bolje trenutke, mislim što se optimizma tiče. Glavne pristalice optimističnog raspoloženja u odnosu na budućnost su prvi hrišćani. Kad bi mogli, preokrenuli bi Costeau manifest pesimizma dobivši geslo: Ono najgore je prošlo, sad će biti samo bolje…Govorimo o generaciji hrišćana nekih četrdesetak godina posle Isusove smrti, dakle, sedamdesete, osamdesete godine prvog veka. U to vreme je bilo sastavljeno Jevanđelje po Marku. Ova generacija vernika gajila je snažnu nadu u skori dolazak Isusa Hrista (paruzija) i konačnu pobedu dobra i ljubavi u dolazećem Božjem carstvu. U prilog njihovim optimističnim očekivanjima su paradoksalno išle različite apokaliptične scene kojima su svedočili: pobune, krvavo tlačenje, ratovi, razaranje jerusalimskog hrama, migracije, progoni… Ovim nedaćama su pripisivali značaj vesnika apokalipse koji javlja kraj sveta, istorije i početak novog neba i nove zemlje, toliko priželjkivanih. Možda je i sam autor Jevanđelja navijao za skori dolazak Isusa Hrista, dolazak koji bi zadesio još njegovu generaciju. Ali u svakom slučaju, ova želja nije uzdignuta u rang dogme, naprotiv, pitanje vremena ostaje otvoreno – slično je tome i kod apostola Pavla.
Šta je preostalo od ranohrišćanskog iščekivanja i nadanja? I posle dve hiljade godina sunce još sija danju, mesec noću, zvezde su na svome mestu, ni ljuljanje nebeskih sila ne nagoveštava kraj. Sve je isto, samo Njega još nema. Da li još očekivanje kraja i dolazak novoga, eshatologija, predstavljaju bitnu stavku u hrišćanskoj duhovnosti? Tu mislim na jedan sveobuhvatni kraj u kozmičkim dimenzijama i pojavu novoga svemira kao inauguracija Božjeg carstva. Pretpostavljam da posle tolikih vekova ne možemo opisivati kraj i početak slikama iz antičkog vremena koje je baratalo sopstvenom kozmologijom i apokaliptičkim vizijama proroka. Stavljajući stranom ove kulturno uslovljene izraze, dodatke moguće je dočepati se onog jezgra, onih Isusovih „ipsissima verba“ – njegove sopstvene poruke, one nad vremenske, aktualne u svako doba. U pitanju je eshatološka poruka koja daje vetar u leđa optimizmu i nadi u bolje sutra. U jevanđelskom tekstu su nabrojane kosmičke promene na suncu, mesecu i zvezdama. Čini se da nebeska telesa kao da odustaju od svog prijašnjeg reda, deluju suprotno svom „popisu posla“. To ima jedan dublji smisao od nekog senzacionalnog katastrofizma. Jednom će doći vreme novih stvari, novog poretka koji neće biti nastavak onoga prijašnjeg. Hrišćanin poučen Isusom očekuje novo nebo i novu zemlju. Ova kosmička dešavanja nije pokrenula neka unutrašnja prirodna snaga, zato ona nisu predviđena, prognozirana u laboratoriji ili kabinetu fizike, biologije, hemije… Novi poredak autorski potpisuje Isus Hrist – Uskrsli koji sedi sa desna Ocu. On nakon uskrsnuća i vaznesenja na nebo u sebi nosi klicu Božjeg carstva, klicu na koju će nakalemiti sve nas. Kraj vremena, sveta kako ga poznajemo i kušamo poklopiće se sa sveopštim saobražavanjem svega što postoji Isusu Hristu Uskrslomu „ …ugledat će Sina čovječega gdje dolazi na oblacima s velikom moću i slavom. I razaslat će anđele i sabrati svoje izabranike…“.
Ova preobrazba donosi nove, savršeno skladne odnose između Boga i čoveka, između ljudi u zajednici, između čoveka i prirode i unutar samog ljudskog bića između duha i tela. Od tad će sklad, harmonija uzeti glavnu reč u organizaciji svemira i zapovediti čoveku da se vrati Bogu, svome Ocu i okrene drugima, svojim bližnjima, narediti prirodi da više ne preti nego služi, ubediti telo da se podloži duhu. Na kraju, u budućnosti ne nalazi se crna rupa koja sve guta, neće se čuti smrtna tišina u koju su nas uvalili ratovi, epidemije, ekološke katastrofe ili superiornost veštačke inteligencije. Ne, našem svetu ne sleduje ovakav kraj. Nije slučajno da je Isusov eshatološki govor smešten u poglavlje koje prethodi Isusovom stradanju i Uskrsu. Hrist će svome Uskrsu pridružiti čitav svemir – to je budućnost koja nas očekuje. Budućnost Uskrsa pruža smisao sadašnjosti, određuje njezin sadržaj i diže vrednost jer aktuelno vreme u kojem se krećemo vreme je nasledovanja Onoga koga ljubimo iako ga nismo videli, u koga, iako ga još ne gledamo, verujemo te kličemo od radosti što smo postigli svrhu vere: spasenje duša ( iz Prve poslanice apostola Petra). Sadašnjost je vreme Crkve u kojoj verom i ljubavlju oblikujemo svoje biće na sliku Hristovu.
Vlč. Andrej Đuriček
