Razmatranje 34. nedelje kroz godinu

U ono vrijeme: Podrugivali se Isusu glavari s narodom: »Druge je spasio, neka spasi sam sebe ako je on Krist Božji, Izabranik!«

Izrugivali ga i vojnici, prilazili mu i nudili ga octom govoreći: »Ako si ti kralj židovski, spasi sam sebe!« A bijaše i natpis ponad njega: »Ovo je kralj židovski.«

Jedan ga je od obješenih zločinaca pogrđivao: »Nisi li ti Krist? Spasi sebe i nas!« A drugi ovoga prekoravaše: »Zar se ne bojiš Boga ni ti, koji si pod istom osudom? Ali mi po pravdi jer primamo što smo djelima zaslužili, a on – on ništa opako ne učini.« Onda reče: »Isuse, sjeti me se kada dođeš u kraljevstvo svoje.« A on će mu: »Zaista ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u raju!«

(Lk 23,35-43)

U Šekspirovoj drami Kralj Lir važnu ulogu igra dvorska luda, on kroz šale, viceve i ironične opaske saopštava kralju sirovu istinu. Zanimljivo je da ova luda nema ime, navodi se samo termin njegove profesije the fool (lud ) ili the clown (klovn). Ovim bezimenim stanjem lik dobiva jednu simboličnu dimenziju, koja upućuje na snalažljivu istinu, istinu koja se na različite čudnovate načine dovija da dopre do čoveka, čak i putem šale, ironije, izrugivanja. Ova ekskurzija u dramski opus Vilijama Šekspira želi da bude uvod u razmatranje teksta Jevanđelja po Luki predviđenog za nedelju Hrista Kralja. Ima za to opravdanih razloga. Objasniću u nastavku.

Kratak tekst Jevanđelja pokriva vremenski one poslednje trenutke Isusovog života. Trenutci koji su zagorčani trostrukim izrugivanjem. Trostrukim u smislu autora i sadržaja poruge – verski poglavari, vojnici i zločinac na krstu. Ali idemo redom. Najpre zapažamo oko Isusa one koji su označeni kao narod. Luka gaji jedno blago mišljenje povoljno za narod, kao da ga abolira svake krivice. Narod se nalazi u poziciji posmatrača, prati Isusa ali bez neprijateljskog raspoloženja, čak zna da pusti suzu nad Isusovim tužnim položajem ( setite se onih plačućih žena na putu do Golgote). Na kraju njih Isusov kraj toliko dirne da izazove gestove pokajanja.

Prvo izrugivanje autorski potpisuju verski poglavari. Časte ga titulama: Hrist, Pomazanik, i Božji izabranik. Prema tadašnjem prevladajućem shvaćanju Hrist, Pomazanik treba da uživa u posebnoj, privilegiranoj naklonosti Božjoj koja svog miljenika čuva, brani od neprijatelja, daje pobedu nad protivnicima, osigurava dug srećan život. Dakle, u svetlu ovih teorija krst ne bi trebao da bude nikakva prepreka koja bi imala potencijala da blokira Izabranika u njegovom pobedničkom pohodu. Ali Isusove patnje, krv i suze kojima se ne nazire kraj demantuju ovakve vizije. Veličanstvene titule koje su izustile verske elite primaju tako jedan podrugljiv, ironičan ton postavši otvoreno ismejavanje na adresu Isusa. Predbacivanje zvuči kao aluzija na Isusovo životno pravilo: ko želi život svoj spasiti, izgubiće ga… Njihova ironija sadrži u sebi duboku teološku istinu: Isus je na krstu uzeo savršeno na sebe sudbinu Božjeg izabranika, miljenika. Izgubivši sve vidljive i opipljive ljudske sigurnosti i potpuno predan Božjoj volji doživeo je na svojoj koži spasonosnu snagu Boga koji isceljuje rane i diže iz mrtvih.

Vojnici prate u izrugivanju jevrejsku versku elitu. Samo njihov podsmeh je politički obojen. Isus je bio predan u njihove ruke sa optužbom i potvrđenom krivicom pobunjenika, revolucionara koji ispoljava opasne namere da podigne pobunu protiv rimskog carstva. Upravo ove navodne ambicije izazivaju kod njih smeh. Drže ga ludakom koji očigledno preteruje i precenjuje samoga sebe. Imaju pred sobom jadnika koji nije sposoban da sroči ni rečenicu odbrane. I opet njihovo ismejavanje je lekcija teologije. Isus je upravo po krstu i praznom grobu postigao vrhunac moći, uticaja, autoriteta jer Bog Otac u raspetom i vaskrslom Isusu uspostavlja Božje carstvo. Taj raspeti Isus doći će na kraju vremena da proširi svoje carstvo na čitav kosmos, njegovoj slici biće sve saobraženo.

Treći izrugivač je jedan od zločinaca. On ni nije nešto naročito originalan u svojim izjavama. Svrstava se u red verskih starešina. Drži se svoje uskogrudne logike moći, uticaja saobražavajući Boga svojim ličnim interesima i potrebama.

Jedini koji Isusu donosi utehu je onaj drugi zločinac. Njegovi stavovi su savršeno u skladu sa logikom Jevanđelja u kojoj važi pravilo da oni skrajnuti, potcenjivani završe kao autori najvažnih otkrića, vrsni tumači istina i nosioci vrlina. Ovaj nesrećnik i ujedno srećnik bez šale i ironije priznaje da se Isus na krstu zatekao ni kriv ni dužan. Ovim priznanjem se u dubljem verskom smislu nadovezuje na proročanstvo Isaije i psalmiste o patnji pravednika, pobožnika koja ima otkupiteljsku vrednost. U poslednjim momentima ga obuzima duh pokajanja za sve zlo koje je od njega proizašlo. Pokajanje ide rame uz rame sa nadom da će intervencija ovog nedužnog patnika sav udes preokrenuti na dobro. Molbu upućenu Isusu formuliše sa glagolom „seti me se“. Apel na sećanje ima teološki podtekst – jer često odjekuje u molitvama patnika koji se obraćaju pritisnuti nevoljama Bogu. Božje sećanje na čoveka je garancija opstanka, spasenja. Kad se Bog seti svoje ljubavi koju je u prošlosti iskazivao, tada ima za čoveka budućnosti i napretka. Obraćeni zločinac naslućuje da ga veza sa Isusom dovodi do samog otajstva Boga, do Božje milosrdne, spasonosne ljubavi. U raspetome je na delu sam Bog koji oprašta, pruža drugu šansu, daruje budućnost, razgoni tamu… Zajedništvo sa Isusom, raspetim i vaskrslim je rajsko stanje.

Vlč. Andrej Đuriček