Razmatranje 4. korizmene nedelje

Isus prolazeći ugleda čovjeka slijepa od rođenja. Zapitaše ga njegovi učenici: »Učitelju, tko li sagriješi, on ili njegovi roditelji te se slijep rodio?« Odgovori Isus: »Niti sagriješi on niti njegovi roditelji, nego je to zato da se na njemu očituju djela Božja. Dok je dan, treba da radimo djela onoga koji me posla.

Dolazi noć, kad nitko ne može raditi. Dok sam na svijetu, svjetlost sam svijeta.« To rekavši, pljune na zemlju i od pljuvačke načini kal pa mu kalom premaza oči. I reče mu: »Idi, operi se u kupalištu Siloamu!« – što znači »Poslanik.« Onaj ode, umije se pa se vrati gledajući. Susjedi i oni koji su ga prije viđali kao prosjaka govorili su: »Nije li to onaj koji je sjedio i prosio?« Jedni su govorili: »On je.« Drugi opet: »Nije, nego mu je sličan.« On je sam tvrdio: »Da, ja sam!« Nato ga upitaše: »Kako su ti se otvorile oči?« On odgovori: »Čovjek koji se zove Isus načini kal, premaza mi oči i reče mi: ‘Idi u Siloam i operi se.’ Odoh dakle, oprah se i progledah.« Rekoše mu: »Gdje je on?« Odgovori: »Ne znam.« Tada odvedoše toga bivšeg slijepca farizejima. A toga dana kad Isus načini kal i otvori njegove oči, bijaše subota. Farizeji ga počeše iznova ispitivati kako je progledao. On im reče: »Stavio mi kal na oči i ja se oprah – i evo vidim.« Nato neki između farizeja rekoše: »Nije taj čovjek od Boga: ne pazi na subotu.» Drugi su pak govorili: »A kako bi jedan grešnik mogao činiti takva znamenja?« I nastade među njima podvojenost. Zatim ponovno upitaju slijepca: »A što ti kažeš o njemu? Otvorio ti je oči!« On odgovori: »Prorok je!« Židovi ipak ne vjerovahu da on bijaše slijep i da je progledao dok ne dozvaše roditelje toga koji je progledao i upitaše ih: »Je li ovo vaš sin za kojega tvrdite da se slijep rodio? Kako sada vidi?« Njegovi roditelji odvrate: »Znamo da je ovo naš sin i da se slijep rodio. A kako sada vidi, to mi ne znamo; i tko mu je otvorio oči, ne znamo. Njega pitajte! Punoljetan je: neka sam o sebi govori!« Rekoše tako njegovi roditelji jer su se bojali Židova. Židovi se doista već bijahu dogovorili da se iz sinagoge ima izopćiti svaki koji njega prizna Kristom. Zbog toga rekoše njegovi roditelji: »Punoljetan je, njega pitajte!« Pozvaše stoga po drugi put čovjeka koji bijaše slijep i rekoše mu: »Podaj slavu Bogu! Mi znamo da je taj čovjek grešnik!« Nato im on odgovori: »Je li grešnik, ja ne znam. Jedno znam: slijep sam bio, a sada vidim.« Rekoše mu opet: »Što ti učini? Kako ti otvori oči?« Odgovori im: »Već vam rekoh i ne poslušaste me. Što opet hoćete čuti? Da ne kanite i vi postati njegovim učenicima?« Nato ga oni izgrdiše i rekoše: »Ti si njegov učenik, a mi smo učenici Mojsijevi. Mi znamo da je Mojsiju govorio Bog, a za ovoga ne znamo ni odakle je.« Odgovori im čovjek: »Pa to i jest čudnovato da vi ne znate odakle je, a meni je otvorio oči. Znamo da Bog grešnike ne uslišava; nego je li tko bogobojazan i vrši li njegovu volju, toga uslišava. Odvijeka se nije čulo da bi tko otvorio oči slijepcu od rođenja. Kad ovaj ne bi bio od Boga, ne bi mogao činiti ništa«. Odgovore mu: »Sav si se u grijesima rodio, i ti nas da učiš?« i izbaciše ga. Dočuo Isus da su onoga izbacili pa ga nađe i reče mu: »Ti vjeruješ u Sina Čovječjega?« On odgovori: »A tko je taj, Gospodine, da vjerujem u njega?« Reče mu Isus: »Vidio si ga! To je onaj koji govori s tobom!« A on reče: »Vjerujem, Gospodine!« I baci se ničice preda nj. Tada Isus reče: »Radi suda dođoh na ovaj svijet: da progledaju koji ne vide, a koji vide, da oslijepe!« Čuli to neki od farizeja koji su bili s njime pa ga upitaju: »Zar smo i mi slijepi?« Isus im odgovori: »Da ste slijepi, ne biste imali grijeha. No vi govorite: ‘Vidimo’ pa grijeh vaš ostaje.«

(Iv 9,1-41)

Da li se čuda događaju i onim bolesnicima koji ne očekuju ozdravljenje putem Božje intervencije odozgo i ubeđeni da nema onoga koji bi njih mogao da sasluša pa ne izgovaraju nikakve molitve? Ovakva pitanja su zaintrigirala austrijsku rediteljku Jessicu Hausner, sa narečenim fenomenom čuda se obračunala u filmu koji je naslovila prema mestu na kojem su čuda ali ujedno i izneverene nade u čuda maltene na dnevnom redu – Lurd. Glavna junakinja Christine pati od skleroze multipla. Gledalac nju zatekne na hodočašću u Lurd. Mislim da je reč hodočašće u njenom slučaju previše verski intonirana. Njezina religioznost jedva da stiže do neke maglovite ideje tipa: možda ipak postoji nešto iznad nas, prema tome na putu i boravkom u svetištu traži običnu razbibrigu i društvo, bežeći od usamljenosti. Na kraju, upravo ona koja se ničemu nije nadala doživi ozdravljenje. Čudo nije dovoljno ubedljivo da bi u njenom umu i srcu pokrenulo versko obraćenje i bacilo nju na kolena pred Božjim Isceliteljem. Kopkaju nju pitanja: kome da pripiše svoje ozdravljenje? A šta ako se radi samo o nekoj autosugestiji? Da nije u pitanju trenutno povlačenje bolesti, možda su simptomi samo poprimili drugačiji oblik?

Od 2010.godine kada sam pogledao ovaj film ne mogu da sebi pomognem – svaki susret sa Isusovim čudima ozdravljenja prizove mi u sećanje lik Christin – ozdravljenog nevernika. Nije tome drugačije ni u slučaju četvrte korizmene nedelje koja donosi izveštaj o čudu izlečenja slepca koji se nalazi u Jevanđelju po Jovanu. Čak mogu da pronađem i neke crte koje povezuju ova dva junaka. Slepac isto na početku nema jasnoću u tome tko je onaj koji ga je izlečio, kakav stav treba da zauzme prema njemu, dakle, da se stigne do verskog zaključka treba proći jedan podugački put, sama činjenica čuda neće da automatski iznedri Isusovog učenika i sledbenika. Ali idemo redom.

Izlečenje slepca je treće čudo ozdravljenja od sedam o kojima jevanđelista izveštava. U Jevanđelju su čuda definisana terminom znamenja. Prvi deo Jevanđelja koji sadrži opis šest  čuda se zove Knjiga znamenja. Ova jovanovska termilogija nije neka teološka zavrzlama, ona potiče iz samog centra Isusove ličnosti. Čuda ne pripadaju redu senzacija kojima Isus zadivljuje publiku i pridobija na svoju stranu nove pristalice. Sama reč znamenje pokazuje na dve dimenzije jedne stvarnosti – vidljivo, opipljivo, ono što se vidi, čuje, pipa i miriše upućuje na ono duhovno, nevidljivo ali ne nestvarno, čak naprotiv, ono je stvarnije, jače od toga što se rukama može napipati. Čuda ozdravljenja prate ovu logiku znamenja – izlečenje koje se vidi i oseća vodi gledaoca do Isusovog porekla – on je od Boga, poslan Bogom jer je Sin Božji.

Slučaj slepca od rođenja kome Isus otvara oči ukomponovan je u jednu dinamičnu dramsku naraciju u kojoj se prepliću čudo, otpužbe od strane fariseja, isleđivanje, pretnje i na kraju dolazi ispovest vere. Isus ne nastupa samo kao terapeut koji rešava fizički problem slepoće, u skladu sa već pomenutom logikom znamenja, on otvara oči da čovek gleda svetlo Božje ljubavi, da upravlja pogled u milosno lice Boga, da zapazi tragove njegove blizine i milosrđa. Prvi hrišćani su se zvali prosvetljenima ( illuminati) pošto Isus skida slepoću otvarajući oči da gledaju Božje svetlo. U ranohrišćanskoj umetnosti o kojoj svedoče katakombe čudo otvaranja očiju prikazano je kao simbol sakramenta krštenja. Da, u sakramentu krštenja kao da se aktualizuje duhovni smisao čuda otvaranja očiju – Isus donosi svetlo Božje očinske ljubavi i leči vid da to svetlo primetimo i živimo u njemu. U Jevanđelju po Jovanu osim simbola svetla nalazimo još simbole hleba i vode kojima se opisuje Isusov lik – svetlo, voda i hleb predstavljaju neophodne uslove za život, zadnje čudo koje Isus izvodi je vaskresenje Lazara jer po njemu dolazi život. Radi se o pravom životu koji se sastoji u zajedništvu sa Bogom. Samo Isus je u stanju da nas uvodi u život sa Bogom jer je od Boga. On sam se nalazi u sinovljem zajedništvu sa Bogom Ocem. To iskustvo zajedništva sa Bogom želi da deli sa drugima. Čuda sagledavana poučljivog srca i uma približavaju Isusu ispovedajući: odveka se nije čulo da bi tko otvorio oči slepcu od rođenja. Kad ovaj ne bi bio od Boga, ne bi mogao činiti ništa. Učenik koji krene za Isusom uvučen je u zajedništvo sa Bogom Ocem.

Zanimljivo je da duhovni vid u smislu spoznaje tko je u stvari Isus nije odmah došao u paketu sa fizičkim ozdravljenjem, nešto je kasnio. U vezi sa tim, zvuči paradoksalno ali istinito – slepčev verski vid se zaoštrava u trenutcima oštre rasprave sa farisejima kada je podvrgnut ispitivanju i zatrpan pitanjima kojima se želi diskreditirati Isusa i na kraju je izbačen. Što više se fariseji trude da ga od Isusa udalje on se sve više približava njemu. Kao da Jevanđelje anticipira vreme progona hrišćana kada oni koji ispovedaju Isusovo ime budu meta napada i predmet osuda. Slučaj izlečenog slepca diše jednim optimizmom: čak i nevolje zbog progona mogu poslužiti tome da se duhovni vid poboljša i pripadnost Isusu još učvrsti.

Vlč. Andrej Đuriček