Razmatranje 5. korizmene nedelje
U ono vrijeme:
Bijaše neki bolesnik, Lazar iz Betanije, iz sela Marije i sestre joj Marte. Marija bijaše ono pomazala Gospodina pomašću i otrla mu noge svojom kosom. Njezin dakle brat Lazar bijaše bolestan. Sestre stoga poručiše Isusu: »Gospodine, evo onaj koga ljubiš, bolestan je.« Čuvši to, Isus reče: »Ta bolest nije na smrt, nego na slavu Božju, da se po njoj proslavi Sin Božji.« A Isus ljubljaše Martu i njezinu sestru i Lazara. Ipak, kad je čuo za njegovu bolest, ostade još dva dana u onome mjestu gdje se nalazio. Istom nakon toga reče učenicima: »Pođimo opet u Judeju!« Kažu mu učenici: »Učitelju, Židovi su sad tražili da te kamenuju, pa da opet ideš onamo?« Odgovori Isus:»Nema li dan dvanaest sati? Hodi li tko danju, ne spotiče se jer vidi svjetlost ovoga svijeta. Hodi li tko noću, spotiče se jer nema svjetlosti u njemu« To reče, a onda im dometnu: »Lazar, prijatelj naš, spava, no idem probuditi ga.« Rekoše mu nato učenici: »Gospodine, ako spava, ozdravit će.« No Isus to reče o njegovoj smrti, a oni pomisliše da govori o spavanju, o snu. Tada im Isus reče posve otvoreno: »Lazar je umro. Ja se radujem što ne bijah ondje, i to poradi vas – da uzvjerujete. Nego pođimo k njemu!« Nato Toma zvani Blizanac reče suučenicima: »Hajdemo i mi da umremo s njime!« Kad je dakle Isus stigao, nađe da je onaj već četiri dana u grobu. Betanija bijaše blizu Jeruzalema otprilike petnaest stadija. A mnogo Židova bijaše došlo tješiti Martu i Mariju zbog brata njihova. Kad Marta doču da Isus dolazi, pođe mu u susret dok je Marija ostala u kući. Marta reče Isusu: »Gospodine, da si bio ovdje, brat moj ne bi umro. Ali i sada znam: što god zaišteš od Boga, dat će ti.« Kaza joj Isus: »Uskrsnut će brat tvoj!« A Marta mu odgovori: »Znam da će uskrsnuti o uskrsnuću, u posljednji dan.« Reče joj Isus: Ja sam uskrsnuće i život: tko u mene vjeruje, ako i umre, živjet će. I tko god živi i vjeruje u mene, neće umrijeti nikada.
Vjeruješ li ovo?« Odgovori mu: »Da, Gospodine! Ja vjerujem da si ti Krist, Sin Božji, Onaj koji dolazi na svijet!« Rekavši to ode, zovnu svoju sestru Mariju i reče joj krišom: »Učitelj je ovdje i zove te.« A ona, čim doču, brzo ustane i pođe k njemu. Isus još ne bijaše ušao u selo, nego je dotada bio na mjestu gdje ga je Marta susrela. Kad Židovi, koji su s Marijom bili u kući i tješili je, vidješe kako je brzo ustala i izišla, pođoše za njom; mišljahu da ide na grob plakati. A kad Marija dođe onamo gdje bijaše Isus i kad ga ugleda, baci mu se k nogama govoreći: »Gospodine, da si bio ovdje, brat moj ne bi umro.« Kad Isus vidje kako plače ona i Židovi koji je dopratiše, potresen u duhu i uzbuđen upita: »Kamo ste ga položili?« Odgovoriše mu: »Gospodine, dođi i pogledaj!« I zaplaka Isus. Nato su Židovi govorili: »Gle, kako ga je ljubio!« A neki između njih rekoše: »Zar on, koji je slijepcu otvorio oči, nije mogao učiniti da ovaj ne umre?« Isus onda, ponovno potresen, pođe grobu. Bila je to pećina, a na nju navaljen kamen. Isus zapovjedi: »Odvalite kamen!« Kaže mu pokojnikova sestra Marta: »Gospodine, već zaudara. Ta četvrti je dan.« Kaže joj Isus: »Nisam li ti rekao: budeš li vjerovala, vidjet ćeš slavu Božju?« Odvališe dakle kamen. A Isus podiže oči i reče: »Oče, hvala ti što si me uslišao. Ja sam znao da me svagda uslišavaš; no rekoh to zbog nazočnog mnoštva: da vjeruju da si me ti poslao.« Rekavši to povika iza glasa: »Lazare, izlazi!« I mrtvac iziđe, noge mu i ruke bile povezane povojima, a lice omotano ručnikom. Nato Isus reče: »Odriješite ga i pustite neka ide!« Tada mnogi Židovi koji bijahu došli k Mariji, kad vidješe što Isus učini, povjerovaše u nj.
(Iv 11,1-45)
Pre godinu dana Jugoslovensko dramsko pozorište lansiralo je pozorišni komad Muška suza. Predstava deluje kao kolaž sastavljen od četiri drame Antona Pavloviča Čehova, njihov zejednički imenitelj je dobro poznat fenomen u našim sredinama, to jest potiskivanje i zabrana suza na licu odraslih muškaraca, suza posmatranih kao znak neprimerene slabosti te stoga izloženih preziru i određenih za brzo brisanje.
Izgleda da je embargo na suze na snazi već vekovima. Sto godina posle Čehova, Robert Smit frontmen britanskog rok benda The Cure pobunio se protiv izopštavanja muškog plača pesmom „Boys don’t cry“ (Momci ne plaču) koju smo kao klinci neveštim engleskim pevušili po hodnicima osnovne za vreme velikog odmora.
Sad dolazi na red obligatno pitanje: kakve to ima veze sa Jevanđeljem pete korizmene nedelje. Ima. Pisac Čehov i kantautor Smit bi u Isusu sigurno prepoznali svoga saborca, barem što se muških suza tiče. I u slučaju suza Isus je krenuo protiv struje – iskače iz kalupa koji je skrojio jedan patrijarhalni mačo mentalitet, taj kači na suze muškaraca etiketu „zabranjena roba“ i rezerviše njih samo za decu i žene. U odlomku iz Jevanđelja po Jovanu ćemo da zateknemo Isusa vidljivo dirnutog do suza, razlog tome je smrt njegovog prijatelja Lazara. Isusove suze nisu nikakvo iznenađenje s obzirom na to da čitavo njegovo ophođenje sa ljudima obeležavaju nježnost, blizina i saosećanje. Ove vrline itekako teraju suze u oči kad se drugi nalazi u nevolji ili ga polažu u grob. Isus se ponašao kao onaj koji zna i želi da se raduje sa radosnima i plače sa zaplakanima. Na takvim suzama počiva Božji blagoslov i one kvalifikuju uplakanog muškarca za Božje carstvo.
No Isusove suze ne duguju samo njegovoj empatiji i solidarnosti sa patnicima i umurićima, iza njih stoji dubok teološki razlog koji se odnosi na neprihvatanje i neodobravanje same činjenice smrti. Isus se suzama buni protiv smrti i uskrišavanjem Lazara želi da nju nadvlada. Na kraju uskrišenje Lazara odjekuje kao naveštaj Isusovog sopstvenog vaskresenja od mrtvih. Lazarovo uskrišenje stoji u Jevanđelju na kraju Isusove čudotvorne karijere, posle njega sledi samo njegov prazni grob u Jerusalimu. U svom javnom delovanju, u svojim čudima i propovedima se Isus predstavio narodu slikama žive vode, svetla i hleba. Sve ove metafore vode, svetla i hleba aludiraju na Isusa kao preduslov dobrog, ostvarenog i večnog života i gledajući čudo uskrišenja Lazara treba da se stigne do zaključka: u njemu je pravi život, što više On sam je život. Uskrišenjem Lazara i sopstvenim vaskresenjem Isus je krenuo u žestok obračun sa smrću. Isus ne deli optimizam filozofa Sokrata koji očekuje da će ga smrt osloboditi od telesnih spona i lansirati u carstvo uzvišenih duhovnih ideja, ne slaže se ni sa ravnadušnošću Epikura koji smrt izmešta iz svog vidokruga jer – dok je na životu ne tiče ga se i kad će umreti tada ga više neće brinuti pošto ga nema. On kao Sin Božji dobro zna da se smrt ušunjala u svemir kao posledica ljudskog prekida sa Bogom na početku istorije. Prekinuto zajedništvo sa Bogom povlači sa sobom nered u odnosu sa prirodom, u međuljudskim odnosima i u samom ljudskom biću. Usled takvog nereda sopstveno telo koje je prvobitno namenjeno da bude pogodno sredstvo delovanja i izražavanja ljudskog duha prometnulo se u izvor bola, podložno je propadanju i pretvara se u prašinu. Isus plače nad grobom jer smrt je pogrešno skretanje iz putova Božjeg plana, skretanje za koje snosi odgovornost ljudska oholost koja tera čoveka da beži od Boga. Isus zna da pobeda nad smrću pretpostavlja obnovu zajedništva sa Bogom, povratak Bogu koji želi da postojimo i najiskrenije navija za nas, prihvatanje njegove ljubavi donosi život u izobilju. Život koji neće ugušiti smrt nije beskrajno nizanje dana u kalendaru, on je mnogo više od vremenske kategorije. U Jevanđelju po Jovanu nalazimo ovu definiciju života: …ovo je život večni, da upoznaju tebe, jedinoga istinskog Boga i onoga koga si poslao – Isusa Krista ( Iv 17,3).
Život u pravom smislu je odnos. A život u celini odnos je s Onim koji je izvor života. Ako smo povezani sa Onim koji ne umire, koji je sam život i sama Ljubav, tada smo u životu, tada živimo. (iz enciklike Spe salvi)
Lazar nad kojim je Isus lio suze posle uskrišenja opet će umreti ali služi kao proročki znak Isusove definitivne pobede nad smrću snagom sinovljeg zajedništva sa Bogom. Vaskresenje i život večni su plodovi koji sazrevaju na stablu ljubavi prema Bogu, ljubavi sinova i kćeri prema nebeskom Ocu.
Vlč. Andrej Đuriček
