Razmatranje 5. nedelje kroz godinu

U ono vrijeme: Reče Isus svojim učenicima:

»Vi ste sol zemlje. Ali ako sol obljutavi, čime će se ona osoliti? Nije više ni za što nego da se baci van i da ljudi po njoj gaze.«

»Vi ste svjetlost svijeta. Ne može se sakriti grad što leži na gori. Niti se užiže svjetiljka da se stavi pod posudu, nego na svijećnjak da svijetli svima u kući. Tako neka svijetli vaša svjetlost pred ljudima da vide vaša dobra djela i slave Oca vašega koji je na nebesima.«

(Mt 5,13-16)

Sredinom januara se na poziciju najpopularnijeg sporta u Srbiji popelo vaterpolo. Ne bez razloga. Od 10. do 25. januara Srbija je bila domaćin Evropskog prvenstva. Ne samo domaćin, nego i vatren navijač svoje reprezentacije koja je od početka slovila za kandidata za medalju. Nada da na grudima vaterpolista zasija zlato su uzele maha. Možete zamisliti kakvo je razočarenje stiglo kada je odmah prva utakmica sa potcenjivanom ekipom iz Holandije završila nerešeno i naši su se spasili od poraza samo zahvaljujući petercima. Odmah je počelo da udara drvlje i kamenje dežurnih kritičara koji su unisono počeli da viču na uzbunu. Na kraju je sve završilo dobro, pobednički i srpska reprezentacija je mogla da plače od uzbuđenja kada je stojeći na najvišem postolju pevušila himnu. Tad sam pomislio: nije lako biti reprezentativac, sva ta očekivanja, pritisak javnosti koja traži zlato, nije čudo da takva „zlatoločna“ publika kod igrača lako izaziva strah, strah od neuspeha. Upravo u celoj toj ujdurmi oko vaterpola pročitao sam interviju sa bivšim reprezentativcem u  vaterpolu Andrijom Prlainovićem. On je samo potvrdio moja laička nagađanja. Biti reprezentativac je hleb sa devet kora. Andrija je odustao od reprezentacije jer mu je počela da nedostaje volja da se nosi sa pritiskom i suočava sa sopstvenim strahovima da izneveri, da podbaci, da neće biti na visini zadataka. Jednostavno ga je već umorilo da bude uzor.

Naravno, ovaj tekst nema ambiciju da pametuje na temu psihologije vrhunskih sportista nego želi biti uvod u razmatranje jevanđelskog odlomka koji se čita ove nedelje u našim crkvama. Šta ima, dakle, zajedničko jedna nadobudna vaterpolo reprezentacija sa Isusovim zahtevima: vi ste sol zemlje, vi ste svetlost sveta. Naši reprezentativci i Jevanđelje se susreću u tački: biti uzor, biti na visini zadatka, reprezentovati. Prošle nedelje je Isus predstavio svojim učenicima moralni kodeks koji se sastoji od vrlina kao što su poniznost, pouzdanje u Božju ljubav (siromasi duhom), milosrđe kao praštanje i saosećanje, blagost, krotkost, mirotvorstvo, pravdoljubivost, spremnost za žrtvu i odricanje. Već na prvo saslušanje ovaj program izgleda kao penjanje na strmu stenu koje zahteva kondiciju i pretpostavlja ozbiljan trening iza sebe. Ove vrline obeležavaju Isusove sledbenike, ulaze u definiciju hrišćana kao diferencija specifica koja ga razlikuje od drugih, izdvaja i čini Isusovom reprezentacijom. Etika blaženstva vrši u sferi vrednosti, ideala i moralnih principa ulogu analognu soli i svetlu. O čemu se radi u ovoj uporedbi? Sol daje ukus hrani i čuva od kvarenja. Plinius Stariji, rimski pisac, preteća naučnika, kuje sol u zvezde rečima: Ništa nije korisno od soli (pretpostavljam da se sadašnjim lečnicima i nutricionistima od ovakvih izjava diže kosa na glavi). Upravo blaženstva pružaju nov ukus ljudskoj religioznosti jer Isus uvodi svoje sledbenike u sinovlji odnos sa Bogom. Bog nije samo večno apsolutno biće ravnadušno prema ljudskim stvarima ili uzurpator koji uživa da komanduje nego Otac, očinska ljubav koja želi da postojimo i navija za nas, takvoj ljubavi je spasonosno predati se. Blaženstva ne dozvoljavaju da prevlada ohola samodostatnost, da se srca pokvare od mržnje, srdžbe i osvetoljubivosti, da se duše zaraze ravnadušnošću i pohlepom.

Što se tiče svetla, slika pretpostavlja palestinsku kuću koja se sastojala od jedne prostorije osvetljene uljanicom u glinenoj posudi. Metafora svetla, svetiljke skreće pažnju na socijalnu dimenziju odluka i dela koje donosi i učini pojedinac. Isusov učenik se ne kreće po mračnoj šumi gde nema žive duše. Njegove reči i dela utiču na druge. Suživot sa drugima nam nameće ulogu influensera u pozitivnom smislu reči. Dobra dela u kojima se nazire Isusova etika blaženstva odjekuju kao inspiracija za komšije i imaju zdravu ambiciju da zauzmu poziciju uzora, primera koji privlači, oduševi, potiče na nasledovanje. Prema Isusovim preporukama uticaj učenika na svoju braću ne vodi u influensersku samopromociju, u izgradnju sopstvenog imidža, u jurnjavu za aplauzima. Isusov reprezentativac ne tera dobrim delima vodu na mlin svoga ja nego upućuje na Onoga koji ga u svemu nadilazi – na Boga i ima pred očima dobrobit svoje braće.

Još jedan osvrt na vaterpolistu Andriju. U narečenom interviju je rekao da vaterpolisti su mogli uvek računati na simpatije publike – ono malo novca što cirkuliše u vaterpolu nije stiglo da uzoholi igrače ili da njih natera da gledaju druge sa visoka. U slučaju Isusovih sledbenika, hrišćana, ono što sprečava kod činjenja dobrih dela oholost i uzvisivanje, pripisivanje zasluga sebi je ono Isusovo „da vide dobra dela i slave Oca vašega koji je na nebesima“ i sa tim povezana ljubav prema braći.

Vlč. Andrej Đuriček