Razmatranje 5. uskrsne nedelje
U ono vrijeme: Reče Isus svojim učenicima:
»Neka se ne uznemiruje srce vaše! Vjerujte u Boga i u mene vjerujte! U domu Oca mojega ima mnogo stanova. Da nema, zar bih vam rekao: ‘Idem pripraviti vam mjesto’? Kad odem i pripravim vam mjesto, ponovno ću doći i uzeti vas k sebi da i vi budete gdje sam ja. A kamo ja odlazim, znate put.« Reče mu Toma: »Gospodine, ne znamo kamo odlaziš. Kako onda možemo put znati?« Odgovori mu Isus: »Ja sam put i istina i život: nitko ne dolazi Ocu osim po meni. Da ste upoznali mene, i Oca biste moga upoznali. Od sada ga i poznajete i vidjeli ste ga.« Kaže mu Filip: »Gospodine, pokaži nam Oca i dosta nam je!« Nato će mu Isus: »Filipe, toliko sam vremena s vama i još me ne poznaš?« »Tko je vidio mene, vidio je i Oca. Kako ti onda kažeš: ‘Pokaži nam Oca’? Ne vjeruješ li da sam ja u Ocu i Otac u meni? Riječi koje vam govorim, od sebe ne govorim: Otac koji prebiva u meni čini djela svoja. Vjerujte mi: ja sam u Ocu i Otac u meni. Ako ne inače, zbog samih djela vjerujte. Zaista, zaista, kažem vam: Tko vjeruje u mene, činit će djela koja ja činim; i veća će od njih činiti jer ja odlazim Ocu.«
(Iv 14,1-12)
Pre nekoliko meseci je gromoglasne aplauze publike sakupljala pozorišna predstava Očevi i oci. Radi se o dramatizaciji čuvenog romana Slobodana Selenića. Drama i roman se tematski vrte oko generacijskog sukoba, što je bila omiljena tema pisca Selenića. U centru njegovog književnog interesovanja stoji konfliktan odnos sinova prema očevima. Konflikt je u društvenom kontekstu Srbije poprimio konkretan oblik: očevi su oni likovi koji su na kraju devetnaestog veka kao nadobudni sinovi skupljali znanje i diplome po evropskim metropolama Pariz, Beč, London… Posle akademskih uspeha u inostranstvu vraćaju se kući, zasukaju rukave spremni graditi novu državu Srbiju, kasnije Jugoslaviju. Oduševljava njih plemenita ideja da iz Srbije naprave demokratsku zemlju u kojoj je na ceni znanje i vrlina, gde kultura ima važnu reč, gde institucije rade svoj posao, jednom reči, da Srbija liči na ono što su videli i doživeli u belom svetu. Kakvo razočaranje kada primete da njihovi sinovi, deca uglednih građanskih porodica koji se nisu, zahvaljujući marljivim roditeljima, smrzavali ili gladovali tokom školovanja, su naseli na novu ideologiju komunizma postavši revolucionari koji žure da ruše, pale i brišu poredak uspostavljen njihovim očevima. Tako su sinovi postali ruka koja mete sa stola ono što su na nj stavili oci. Sinovi su oduševljeno preuzeli ulogu beskomprosnih cenzora koji čupaju poglavlja iz knjiga koje su napisali njihovi roditelji. Seleničev prikaz generacijskog sukoba u romanu i drami pozajmio je sebi glas oca Stevana Medakovića uglednog profesora prava i sina Mihaila odmetnika komunistu. Što više radnja odmiče, to se udaljenost sina od oca i oca od sina povećava. Na kraju Mihaila njegov komunistički zanos odveje na sremski front gde gine. Rov koji je delio oca od sina je zatrpan u trenutku kada otac mora da iskopa grobnu jamu za svoga sina.
Očinsko – sinovlji sukobi zauzimaju mnogo mesta u književnosti, pozorištu, filmu, u umetnosti uopšte. Neki socijalni psiholozi postrojavaju revolucionarne pokrete u redove narečenih trenica i napetosti između oca i sina. Ali popularnost ovog fenomena nije razlog zašto sam posegnuo za takvim uvodom. Vodili su me pobožniji motivi. U književnosti možemo pročitati i o srećnom kraju susreta očeva sa sinovima. Postoje slučajevi kada se između imenica „otac“ i „sin“ umesto konfliktnih predloga „protiv“ ili „bez“ stavljaju miroljubivi „sa“, „za“ i „pored“. Kao primer navodim odlomak iz Jevanđelja po Jovanu koji se čita u crkvama ove pete uskrsne nedelje. Ali idemo redom.
U Jevanđelju po Jovanu kategorija „sin“ služi kao kjuč koji otvara prostorije Isusove ličnosti. Kod Jovana Isus ne propoveda Božje carstvo, poslednji sud nego samoga sebe, ali govorom o sebi ne ugađa sebi poput narcističkog influensera, njegova polazna tačka je upravo pozicija sina. Sina koji potiče od Boga Oca, Njime je poslan na svet, Njemu se vraća, kod Njega će prebivati.
Zasigurno najznačajniji nemački egzeget druge polovine 20. veka, Rudolf Šnakenburg je jasno istaknuo činjenicu kao stvarnu historijsku datost: Isusov odnos s Bogom i njegova povezanost s njime. Bez usidrenja u Bogu, Isusova osoba ostaje shematska, nestvarna, neobjašnjiva. To je takođe okosnica ove moje knjige: u njoj se Isus promatra s gledišta njegova zajedništva s Ocem, koje je istinsko središte njegove osobnosti, bez kojega se ništa ne može shvatiti i samo polazeći od toga zajedništva on se i danas među nama uprisutnjuje. ( iz knjige „Isus iz Nazareta“ pape Benedikta XVI )
Sinovlji odnos sa Bogom ulazi u opis Isusove ličnosti kao atribut koji ga definiše. U udžbenicima gramatike imenica sin je svrstana među relacione termine, znači da sopstvenim sadržajem upućuje na drugoga sa kojim čini korelativan par: ako postoji X koji je sin, mora postojati Y koji je roditelj.
Nitko ne dolazi Ocu osim po meni. Da ste upoznali mene, i Oca biste moga upoznali. Tko je vidio mene, vidio je i Oca. Ja sam u Ocu i Otac u meni.
Dakle, pošto je Isus sin, nema ga bez Oca. Isusov lik možemo da sagledavamo i tumačimo kroz prizmu i pomoću kategorije „simbol“. On čitavim svojim bićem pokazuje iznad sebe na Oca, podseća na Oca, upućuje na Njega. Ova bremenita ontologija Isusove osobe se na vidljiv i opipljiv način konkretizuje u Isusovim gestima, javnom delovanju: u molitvi, u askezi, u siromaštvu, u čudima, u ophođenju sa ljudima… Isus doživljava Boga kao voljenog Oca, kao darežljivu ljubav iz koje potiče, koja ga verno prati i koja garantuje njegov opstanak. Isusovo obraćanje Bogu kao Ocu sadrži u sebi čvrsto uverenje: Bog je očinska Ljubav koja želi da postojim, više i punije postojim, ona zdušno navija za mene. U njegovom Ti Oca je moje Ja pohranjeno i čuvano. U Ti Boga Oca nalaze se svi uzroci i razlozi za postojanje moga Ja. Pouzdano znam da kada svi glasovi zašute u grobnoj tišini samo Božje Ti Oca će izgovoriti moje ime i to tako glasno da probije smrtni muk.
Rekli smo da pojam sin je relacioni, povezan sa pojmom otac. Ovu povezanost u Isusovom slučaju obezbeđuju predlozi „od“ – Isus potiče od Oca, „sa“ – Isusa prati ljubav Boga Oca, „u“ – Isus je u Ocu, „kod“ – Isus je kod Oca. Sinovstvo u odnosu prema Bogu Isus ne smatra svojom privatnom svojinom koju treba da čuva samo za sebe. On želi da deli sa svojim učenicima status sina.
Neka se ne uznemiruje srce vaše. Verujte u Boga, i u mene verujte! U kući Oca mojega ima mnogo stanova. Da nema, zar bih vam rekao: idem vam pripraviti mesto! … doći ću i uzeti vas sebi, da i vi budete gde sam ja…
Zahvaljujući Isusu, Sinu koji vodi Ocu, znamo da postoji Razum koji o nama uvek razmišlja čak i tada kada je iz glava drugih iščezlo naše ime; da postoji Pamćanje koje nas se uvek seća i kada su nas svi zaboravili; da postoje Ruke koje nas uvek podupiru i kada su drugi digli ruke od nas. Jednostavno, da postoji Bog koji nas hoće za sinove i kćeri. Učenik koji ide za Isusom s njime je uvučen u zajedništvo s Bogom.
Vlč. Andrej Đuriček
