Razmatranje nedelje Presvetog Trojstva

U ono vrijeme: Reče Isus svojim učenicima:

»Još vam mnogo imam kazati, ali sada ne možete nositi. No kada dođe on – Duh istine – upućivat će vas u svu istinu; jer neće govoriti sam od sebe, nego će govoriti što čuje i navješćivat će vam ono što dolazi. On će mene proslavljati jer će od mojega uzimati i navješćivati vama. Sve što ima Otac moje je. Zbog toga vam rekoh: od mojega uzima i – navješćivat će vama.«

(Iv 16,12-15)

U prvoj polovini 17. veka buktio je u Evropi žesti rat kome su kumovali verski i politički razlozi. Mača su se tad latili protestanti i katolici. Tačku na ovu ratnu avanturu je stavio Vestfalski mir koji je uveo princip verske tolerancije, barem za aristokratiju. Ovo krvavo iskustvo je u glavama prosvetiteljskih filozofa pokrenulo jednu zanimljivu ideju: od početnog zgražavanja tipa „nikad više verskih ratova“ prešli su na filozofsko formulisanje projekta „miroljubive religije“ – radi se o religiji koju mogu ispovedati svi stanovnici zemaljske kugle jer je taman po meri zdravog razuma koji se definiše kao zajednički imenitelj svih pripadnika ljudskog roda. Da bi se neka religija uklopila u okvire razuma moraju se najpre precrtati sve doktrinalne tačke koje razum ne može da svari. Posle ovakvog precrtavanja na kraju preostaje pojam Boga kao prvog uzroka i pokretača koji je uveo stvari u stanje postojanja ali odmah nakon toga je izgubio interesovanje za svet nešto poput veštog časovničara koji je naštelovao sat i on dalje kuca svojim ritmom nezavisno od majstora. Kao prva žrtva ovih filozofskih obračuna sa verom pala je dogma o Presvetom Trojstvu. Nikakav gubitak, mislio je čuveni filozof Imanuel Kant: pa za moralni život čoveka je ova teološka zavrzlama sasvim irelevantna, ništa se ne bi promenilo ni kad bi se tvrdilo da postoje u Bogu četiri osobe. Uprkos velikom poštovanju koje gajim prema prepametnom Kantu dozvoljavam sebi da se ne slažem sa njegovim teološkim „odrezavanjem“ i  redukcijom. Mislim da vera u trojedinog Boga Oca, Sina i Duha Svetoga potkrepljuje tako važne stavke ljudske egzistencije kao što su darivanje, primanje, dijalog, zajedništvo, jedinstvo razlika, jednom rečju navija za ljubav.

O tome je reč u odlomku iz Jevanđelja po Jovanu koji se uzima u nedelju posle Duhova, u Nedjelju Prestvetog Trojstva. Ovaj kratak tekst kao da pruža jednu implicitnu teologiju o Bogu kao Trojici. Naravno, Isus nije skovao neku akademsku teoriju koju iznosi ex catedra. On govori i podučava iz onog doživljenog, dakle, polazi iz sopstvenog iskustva sa Bogom. U Jevanđelju nikad ne nastupa kao samonikli gorostas koji se samodostatno naslanja na autoritet svoga ja. Iza njegovih dela i reči stoji netko veći od njega. Taj „veći“ nadvisuje sve svetovne, ovozemaljske stvarnosti, on je nad njima i pre njih poput uzroka koji prouzrokuje efekte ili poput izvora iz kojeg izvire voda, taj veći je na kraju garancija opstanka poput izbavitelja koji spasava od destruktivnih snaga zala.

Ova nadsvetovna, apsolutna stvarnost koju religije zovu Bogom, u slučaju Isusa dobiva još neke odrednice koje iznenađuju i zaprepašćuju slušaoce. Isus se obraća Bogu kao Ocu sa jednim prisnim i familijarnim tonom deteta kojem niko i ništa ne može da pokoleba poverenje i pouzdanje u očinsku ljubav. Isusova teologija nije ništa drugo nego objašnjavanje svog sopstvenog sinovskog odnosa sa Bogom. Isusovi stavovi u vezi sa teološkim pitanjima nemaju presedan u verskoj kulturi jevrejskog naroda, donose jedan nečuven novitet. Njegovi govori prisiljavaju publiku da postavi sebi pitanje: odakle to njemu? Osim toga, bombe iznenađenja među narod bacaju i čuda i egzorcizmi koje Isus izvodi. Isusova povezanost sa Bogom ne liči na pobožnost molitelja kojima se diče religije, ona prevazilazi i religioznost bogotražitelja. U njegovom slučaju je u pitanju nešto više. Isusova molitva, askeza, prisno iskustvo sa Božjom ljubavlju kao da preslikava na ljudski način nadnaravnu Božju stvarnost: u njoj pulsiraju odnosi, dijalog, procesi darivanja i primanja, dinamika ljubavi koja povezuje razlike. Isus iz Nazareta, čudotvorac, propovednik, molitelj, raspet i vaskrsli kao da nam omogućuje zaviriti u tajne odaje Božjeg bića. I tako smo saznali da postoji Bog kao darivajuća ljubav, kao čisto sebedarje, to je Otac koji daruje, daje samoga sebe zaboravljajući sebe: Sve što ima Otac, moje je. Njegov moto glasi : Hoću da jesi, više i punije jesi. Postoji Bog kao Sin: darujuća ljubav (Otac) pretpostavlja onoga koji nju prima, očeve ruke traže koga bi zagrlile, poduprle, pratile – Sina. Sinovsko biće moglo bi se sažeti u jedan čin ponizne zahvalnosti Ocu: Hvala Ti, dobri Oče, što me voliš. Dinamika darivanja (Otac) i primanja (Sin) su različiti procesi ali neodvojivi, neraskidivo povezani, nezamislivi jedan bez drugoga jer Otac ne može bez Sina, Sin bez Oca. Ovu vezu Isus zove Duh Sveti. On je večno opredelenje Oca za Sina i sinova privrženost Ocu. U dijalog Oca sa Sinom smo uključeni i mi ljudi jer je Sin postao čovekom radi nas. Isus iz Nazareta u svojstvu čoveka uživa u Božjoj očinskoj ljubavi, u duhu poverenja se na nju naslanja tako da mu srce i um potpuno prožima iskustvo „biti voljen“. Sinovsko iskustvo spada u kategoriju prenosnih stavki, znači, mogu da ga baštine svi koji se odazovu na Isusov poziv: Idi za mnom, nasleduj me. Posle Isusovog uzašašća u nebo „priključak“ na Isusa obezbeđuje Duh Sveti, on čini Isusa u zajednici shvaćenim i prihvaćenim jer upućuje srca vernika na njega (o tome smo razmatrali prošle nedelje Duhova).

Dakle, da sam na mestu čuvenog Kanta i filozofa prosvetitelja ne bih potcenjivao snagu ispovedanja vere u Trojedinog Boga, radi se o otajstvu koje racionalisti nešto i ne mirišu ali da li  savremeni diskurs o vrednosti dijaloga, o dostojanstvu osobe ili o važnosti zajedništva, saradnje nije doleteo do nas na krilima vere u Boga Oca, Sina i Duha Svetoga koju su ispovedali generacije pre nas? Od vitalnog je značaja da postoji Trojedini Bog Otac, Sin i Duh Sveti.

Vlč. Andrej Đuriček