Sedmi dan Božićne devetnice 22. decembar
Tada Marija reče:
»Veliča duša moja Gospodina, klikće duh moj u Bogu, mome Spasitelju, što pogleda na neznatnost službenice svoje:odsad će me, evo, svi naraštaji zvati blaženom.Jer velika mi djela učini Svesilni,sveto je ime njegovo! Od koljena do koljena dobrota je njegova nad onima što se njega boje.
Iskaza snagu mišice svoje, rasprši oholice umišljene. Silne zbaci s prijestolja, a uzvisi neznatne. Gladne napuni dobrima, a bogate otpusti prazne.Prihvati Izraela, slugu svoga, kako obeća ocima našim: spomenuti se dobrote svoje prema Abrahamu i potomstvu njegovu dovijeka.«
Marija osta s Elizabetom oko tri mjeseca, a onda se vrati kući.
( Lk 1, 46 – 56 )
Marijin hvalospev – Magnificat
Društvene nauke detektuju kao ozbiljan problem savremenog čoveka njegov konfuzan stav prema prošlosti i budućnosti. Prošlost je često ideološki instrumentalizovana, završava kao plen političke propagande, oružje u obračunima sa neistomišljenicima ili sredstvo viktimizacije i lamentacije nad mračnom sadašnošću. Budućnost se sagledava u optici distopijskih scenarija koji predviđaju opštu katastrofu, borbe do istrebljenja, otuđenost do koje dolazi kad se sopstveni izumi obijaju o glavu njihovih izumitelja.
O načinu kako se odnositi prema onome što nama prethodi i onome što nam sledi, govori odlomak iz Evanđelja po Luki koji uzimamo sedmog dana Božićne devetnice. Evanđeoski tekst donosi Marijin hvalospev poznat u molitvenoj tradiciji Crkve kao „Magnificat“. Ovaj hvalospev podseća na starozavetne molitve i ispovesti vere. Konkretno, Marija slaveći Boga, nadovezuje se na molitvu zahvalnosti majke Ane upućenu Bogu za darovanog sina Samuela. Hvalospev Magnificat je ukorenjen u iskustvu starozavetnih molitelja koji kušaju spasonosnu ljubav Boga, ljubav koja diže klonule, jača slabe, oslobađa porobljene, hrani gladne, radi se o Ljubavi koja preobražava ropstvo u slobodu, tamu u svetlo, tugu u radost, smrt u život. Ovaj molitveni kontinuitet, kontinuitet u veri doživljenih Božjih spasonosnih intervencija u istoriji od starozavetnih žena pa sve do Marije ne pripada poredku horizontalne kulture sećanja i tradicija već se naslanja na čvrstu vertikalu – vertikalu Božjie dosledne, verne ljubavi koja želi biti savremena svim ljudskim vremenima i saprostorna svim mestima koja čovek obitava.
I naš sinodalni hod poziva se na prošlost, prošlost u kojoj se sinodalnost otkriva kao bitan element života Crkve, kao modus vivendi et operandi Crkve. Ovu sinodalnu prošlost nalazimo u teologiji Božijeg naroda kako nam nju predstavlja Drugi vatikanski sabor; u teologiji laikata koja naglašava sudelovanje svakog krštenika na Kristovom poslanju proroka, sveštenika i pastira; u stvarnosti „sensus fidei“ koja odlikuje crkvenu zajednicu – osećaj svih članova za istinu i dobro koji garantuje da je crkvena zajednica sigurno mesto spasenja po Isusu Kristu; u univerzalnom pozivu na svetost što podrazumeva i brigu za svoju braću. Sinodalni proces danas može se nadovezati na ovu bogatu baštinu iz prošlosti – ona poput starozavetnih molitava u Marijinom hvalospevu odjekuje u našim današnjim razgovorima, susretima i odlučivanju u sinodalnom hodu.
Marijin hvalospev koji najavljuje uzdignuće poniznih i nahranjenje gladnih anticipira budućnost Isusovih blaženstava – blago siromasima, blago gladnima…. i na takav način hiti prema onom novom, neočekivanom, neviđenom – Isusu Kristu. Nadovezujući se na prošlost Bog čini i nešto sasvim novo što nadilazi koncepcije naslonjene na spoznaji prošlosti, nešto neočekivano i iznenađujuće što nije moguće predvideti, planirati ili programirati – spasenje po Kristu. Ovaj diskontinuitet ne osporava, ne briše, ne negira ono prethodno, prošlo nego ga potvrđuje i razvija na Božji nedokučiv način. Izgleda da Bog bira logiku dijalektike u kojoj se u pomirljivom raspoloženju susreću novo i staro, revolucija i evolucija, diskontinuitet i kontinuitet, očekivano i nepredvidljivo, skokovi i lagani prelazi. Svi ovi „da“ i „ne“, „pro“ i „contra“ na kraju završavaju u uspešnoj sintezi koja se zove Isus Krist, umrli i uskrsli Gospodin. Pa tko je mogao samo naslutiti u ambijentu strogog monoteizma plan spasenja po Božjem Sinu postalom čovekom? Tko je mogao pretpostaviti delo pomirenja kozmosa sa Bogom po sramoti krsta? Postavši Jevrejima sablazan on je obećani Ebed Jahve, sluga Božji, došao je da dopuni Zakon, tako da je po njemu bio osuđen.
Naš sinodalni hod nije samo ponavljanje prošlosti u smislu bukvalne repeticije. Čitajući i tumačeći znakove vremena ( individualizam, kriza participacije, kultura odbacivanja i isključivanja ) želimo doneti i nešto novo – možda najpre u tom smislu da prevaziđemo ono što usporava ili sprečava naš sinodalni hod, sinodalni karakter Crkve. “Pastoral u misijskom ključu traži da se napusti lagodni pastoralni kriteriji koji se vodi onim „uvek se tako radilo tako“. Pozivam sve da budu odvažni i kreativni u toj zadaći propitkivanja evangelizacijskih ciljeva, struktura, načina i metoda vlastitih zajednica. Utvrđivanje ciljeva bez prikladnog zajedničkog traženja sredstava za njihovo postizanje osuđeno je na to da se pretvori u fantaziju.” ( iz pobudnice Evangelii gaudium ).
Vlč. Andrej Đuriček
KMC
