Sto godina diplomatskih odnosa Srbije i Vatikana

Apostolski nuncije u R. Srbiji dao je intervju za dnevne novine “Politika” od nedelje 28. juna 2020, povodom papinog dana i stogodišnjice diplomatskih odnosa između Srbije i Vatikana. Objavljujemo ga u celosti:

RAZGOVOR NEDELjE: LUČANO SURIJANI, apostolski nuncije, ambasador Vatikana u Srbiji

Vatikan važi za jednu od najuticajnijih država na svetu koja nije priznala Kosovo kao nezavisnu i samostalnu državu. Papa Francisko je u više prilika pokazao svoju naklonost prema patrijarhu Irineju i Srbiji, ne skrivajući želju da poseti našu zemlju

Specijalno za „Politiku”
Nakon prošlogodišnje posete pape Franciska susednim zemljama – Makedoniji, Bugarskoj i Rumuniji, za „Politiku” je govorio drugi čovek Vatikana, državni sekretar, kardinal Pjetro Parolin. Danas, kada obeležavamo jedan vek srpsko-vatikanskih diplomatskih odnosa, specijalno za „Politiku” govori apostolski nuncije u Srbiji, nadbiskup Lučano Surijani, ambasador pape i Vatikanske države u Srbiji, kome želimo najsrdačnije da zahvalimo za pomoć u pripremi intervjua sa Pjetrom Parolinom, kao i u pripremi intervjua sa papom Franciskom. To će biti prvi intervju sa Svetim ocem u istoriji postojanja našeg lista, i u nekom listu na prostoru bivše SFRJ, koji će imati za cilj jačanje mira, ljubavi i odnosa među hrišćanskim i narodima drugih vera.

Ove godine obeležavamo stogodišnjicu prisustva Apostolske nuncijature u Beogradu. Kako biste Vi predstavili značaj ovog događaja?

Pre svega, želim da zahvalim redakciji „Politike” na mogućnosti koju mi pruža da se ovim intervjuom obratim velikom broju građana ove drage zemlje. Događaj koji pominjete jeste polazna i ciljna tačka. Desili su se mnogobrojni događaji koji su okarakterisali ovih sto godina diplomatskih odnosa. Smenjivali su se mirni periodi s teškim i bolnim vremenima. Dok je, s jedne strane, uvek stajala Sveta stolica, s druge strane su se partneri menjali sve do poslednjih godina, gde je sada domaćin i sagovornik Republika Srbija.

Sveta stolica održava diplomatske odnose sa 183 države i sa znatnim brojem međunarodnih organa i organizacija. U svetu postoji 110 nuncijatura i 280 aktivnih diplomata koji u njima obavljaju službu. Jedan od primarnih ciljeva pontifikalne diplomatije jeste zaštita prava na praktikovanje vere i verskih sloboda, što je deo osnovnih ljudskih prava. Dobra saradnja države i Crkve, uz puno poštovanje pripadajućih nadležnosti, kao i predani rad na očuvanju principa koji su najčvršće povezani sa čovekovom religioznom dimenzijom, korist su za svakog vernika, ne samo za katolike, i doprinose integralnom blagostanju. Zadatak svakog dobrog diplomate upravo je da ohrabruje i podržava dijalog i saradnju kako bi se izbegli sukobi i podele. Teško je sumirati ostvareno, ali verujem da se može reći da je, i pored teškoća, mnogo učinjeno, ali ostaje, takođe, još mnogo toga da se učini, sve dok se katolička zajednica u Srbiji ne prestane posmatrati kao strano telo, već kao integralni deo društvene zajednice Srbije, što ona uistinu i jeste.

Nažalost, pandemija virusa korona nije mi dozvolila da ostvarim, popularno nazvan, „Papin dan”, koji se već tradicionalno održava svake godine na praznik Svetih apostola Petra i Pavla, koje slavimo na sutrašnji dan, a koji bi ove godine imao posebnu temu – 100 godina prisutnosti Apostolske nuncijature u Beogradu. No, ipak se nadam da će u budućnosti biti prilike da se organizuje kakva svečana proslava.

Pomenuli ste teško iskušenje koje je ovih meseci u centru pažnje celog čovečanstva – pandemiju kovida 19. Kako se Katolička crkva suočava s ovim problemom i šta misli da čini posle virusa korona?

Reč je o pandemiji, teškom iskušenju koje nije zaobišlo nijednu zemlju u svetu, i razumljivo je da je proizvela ozbiljne i teške posledice na ekonomski i društveni život. S druge strane, ukazala je na važnost zaštite i brige o našem prirodnom okruženju, koje papa Francisko voli da zove „naša zajednička kuća”. Nacionalne vlade, kao i svi građani, moraju ozbiljno da se pozabave promocijom i razvojem jedne sveobuhvatne ekologije koja na prvo mesto mora da postavi ljudsku osobu i zaštitu njenog zdravlja. U vreme kada je bilo najteže, papa Francisko se nije ograničio samo na poštovanje restrikcija kako bi se izbeglo širenje zaraze, već je u više prilika uputio apel, iz dubine srca, državnim i međunarodnim organizacijama da se ne zaborave i ne napuste one osobe koje čine najsiromašnije i najranjivije slojeve društva, koje su i prve koje osećaju posledice epidemije.

Usmeravajući pogled na vreme iza pandemije, za koje se nadamo da će ubrzo doći, papa Francisko je poželeo da se jedna godina posveti proučavanju i razmišljanju o njegovoj enciklici „Laudato si”, kojoj je ove godine peta godišnjica, a koja je usredsređena na temu brige o našoj zajedničkoj kući. S druge strane, Sveti otac je, u okviru Dikasterija za pomoć integralnom razvoju čoveka, uspostavio komisiju koja sarađuje s drugim dikasterijima Rimske kurije i sa ostalim institucijama, kako bi iskazala brigu i ljubav Crkve za celu ljudsku porodicu, koja je suočena sa pandemijom kovida 19, pre svega, kroz analize i razmišljanje o socijalno-ekonomskim i kulturalnim izazovima koji dolaze u budućnosti, kao i kroz predloge smernica kako se suočiti sa njima. Više puta je ponovio da se svi nalazimo u istom čamcu i niko ne sme da se vara da može da se spasi sâm. Svakako ne kao poslednje, papa je odlučio da odvoji određene fondove Svete stolice kao pomoć za prevenciju i lečenje raznim siromašnim zemljama koje su pogođene epidemijom kovida 19. Tako je, na primer, omogućeno određenom broju bolnica, u najzapostavljenijim regionima sveta, da nabave respiratore i drugu medicinsku opremu koja je korisna u lečenju osoba pogođenih virusom.

Vi ste u Srbiji već četiri godine. Kako biste generalno ocenili stečeno iskustvo, a posebno odnose sa Srpskom pravoslavnom crkvom? Šta biste predložili za budućnost?

Moram odmah da kažem da je iskustvo koje sam stekao u Srbiji veoma interesantno i pozitivno. Priznajem da sam otkrio zemlju bogatu istorijom, kulturama, tradicijama i, želim da dodam, takođe i veoma dobrom hranom i vinima.

Siguran sam da su koraci koji su preduzeti ka punoj integraciji sa Evropskom unijom nepovratni i da za zemlju predstavljaju dodatnu priliku za razvoj i rast na svim poljima, na sveopšte dobro cele narodne zajednice. Koristim priliku da poželim da taj hod što pre dostigne željeni cilj.

Kada je reč o mom odnosu sa Srpskom pravoslavnom crkvom, mogu da kažem da me je od našeg prvog susreta patrijarh Irinej prihvatio kao brata i osećam da mogu da opišem odnos koji imam sa njim kao iskren, srdačan i bratski. Takođe sam bio u prilici da uspostavim veoma srdačne odnose i sa drugim episkopima, sveštenicima i laicima. Generalno govoreći, moja misija mi nudi mogućnost da blisko upoznam braću pravoslavce. Jasno je da se iz poznanstava rađa poštovanje, a iz toga dobri ljudski odnosi koji su sposobni da u različitosti vide bogatstvo, a ne prepreku. Ne sakrivam patnju koju osećam pri konstataciji, iako je dug put pređen, da bi se popravio razdor i da se vaspostavi zajedništvo, mora još mnogo da se pređe. Istorija je učiteljica života. Dakle, potrebno je da se uči od istorije da se ne bi ponavljale greške, ali potrebna je i hrabrost da se okrene novi list, kako ne bismo postali zarobljenici istorije i kako bismo pročistili sećanje. To je proces koji se vrši dijalogom, iako on, nažalost, ne donosi uvek sve željene plodove. Možda je i najvažnija hrabrost jevanđeljskog pomirenja, koje zahteva milosrđe i oproštaj.

Papa Francisko je u više prilika pokazao svoju naklonost prema patrijarhu Irineju i ovoj zemlji, ne skrivajući svoju želju da je poseti. Mislim da su politički autoriteti veoma raspoloženi da ga prime, kao i mnogi građani, koji su mi svih ovih godina to otvoreno pokazivali. Želeo bih da vreme za papinu posetu, za koje neki smatraju da nije zrelo, što pre sazri.

Kako biste komentarisali kontroverznu kanonizaciju Blaženog Alojzija Stepinca i napetost između Crkve i države Crne Gore?

Kada govorimo o pitanju Blaženog Stepinca, mislim da mogu da potvrdim da su sa strane Svete stolice i pape Franciska pređeni svi mogući putevi kako bi se uklonila svaka sumnja. Zatražena je i uspostavljena komisija, sastavljena od članova Srba i Hrvata, koja je omogućila da se obnovi dijalog, koji je bio prekinut, a koji je doneo određene plodove. Želja je obe strane da se taj dijalog nastavi, kako bi se bacilo svetlo i na druge aspekte tog istorijskog perioda, bolnog i kontroverznog. U svakom slučaju, bilo bi mi žao da ti događaji nastave da budu nesavladiva prepreka u odnosima između Katoličke crkve u Hrvatskoj i Srpske pravoslavne crkve, jer je to i rana na našem kredibilitetu kao hrišćana. Štaviše, Isus je rekao: „Po tom će poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubavi među sobom.” (Jv 13,35)

Kada govorimo o događajima u Crnoj Gori, moram da napomenem da, kao nuncije, ne pratim tu zemlju, zato imam ograničeno znanje o problemu. Ipak, mogu da podvučem da pitanje dotiče izbliza takođe i katoličku zajednicu koja je tamo prisutna. Sveta stolica, koja sa tom zemljom ima diplomatske odnose od 19. juna 2006, takođe, na osnovu Temeljnog ugovora, koji je potpisan 24. juna 2011, traži od Vlade Crne Gore da prilikom donošenja novih zakona koji se direktno tiču života Crkve budu poštovana prava koja garantuju slobodu i vršenje vere, kao i ona prava koja omogućuju Crkvi da raspolaže imovinom i sredstvima koja su neophodna da bi se ta prava vršila.

Iskreno se nadam da će sila prava nadvladati pravo sile i da se nikada neće napustiti put dijaloga, otvorenog i konstruktivnog, koji vodi ka rešenjima koja su ravnopravna, pravedna i trajna.

Izvor: “Politika”