Treća uskršnja nedelja, razmišlja pater Alan Modrić

Kada prođu verski blagdani, kada se uđe u kolotečinu svakodnevnog života, s razlogom bi se moglo postaviti pitanje: A šta se promenilo u povesti ljudskog roda, u povesti moje porodice, mojih međuljudskih odnosa, u mojoj ličnoj povesti? Vratio sam se u školu, na fakultet, radno mesto, ali ne primećujem da se išta specijalno dogodilo, da sam se promenio, postao boljim ili drugačijim, onakvim kakvim me Gospodin želi. Ovo uskršnje vreme kroz koje prolazimo, a koje traje pedeset dana želi nam upravo ukazati da se preobrazba našega srca ne odvija preko noći, nego da taj proces traje i iziskuje vremena. U suštini, ljudski rod u svojoj povesti nakon Hristova usksnuća nalazi se u neprekidnom uskrsnom vremenu, vremenu u kojem je prisutan Uskrsnuli Isus, koji nas pohodi, teši, snaži, ali mi, u svojoj ljudskoj ograničenosti, još uvek moramo rasti i sazrevati da bi u savršenoj punini uživali u slavi njegova Uskrsa. Kako to vazmeno vreme trebamo provoditi i kamo nas ono u konačnici vodi, o tome nam progovara reč Gospodnja koju slušamo na 3. uskrsnu nedelju.

U prvom čitanju iz Dela apostolskih ponovno susrećemo apostole i poteškoće i prepreke na koje nailaze u naveštanju Evanđelja. Privode ih pred Velikog sveštenika izraelskog naroda koji ih strogo podseća da ne smeju propovedati ime Gospodina Isusa Hrista, na što Petar odgovara rečima koje bi trebale biti načelo delovanja i življenja svakoga hrišćanina: «Treba se više pokoravati Bogu negoli ljudima!» Odakle Petru hrabrosti da se usuđuje ovako odgovarati najvišim verskim autoritetima u Izraelu, njemu koji je samo nedugo vremena prije ove zgode zbog svoga kukavičluka tri puta zanijekao svoga Gospodina? Odgovor na ovo pitanje daje sam Petar svedočeći da mu ta najednom pronađena snaga proizlazi iz susreta s Uskrsnulim: «Bog otaca naših uskrisi Isusa … I mi smo svedoci tih događaja i Duh Sveti kojega dade Bog onima što mu se pokoravaju». Svedočenje Uskrsa treba prožeti naš vernički život, i na taj način u našoj svakodnevnici događati će se čudesne preobrazbe, iste one koju su se dogodile Petru. Sigurnost za to nam je Isusova blizina koju nam iskazuje u Duhu Svetome kojega nam šalje ukoliko smo poučljivi Bogu i Njegovoj volji.

U drugom misnom čitanju iz Knjige Otkrivenja Bog nam stavlja pred oči svrhu takvoga svedočenja, cilj prema kojem smo usmereni u uskršnjem vremenu našega ovozemaljskog postojanja. Apostol Ivan ima viđenje konačne pobede, eshatološke nade, slave Uskrsnuloga Jaganjca Božjeg. U tom slavlju sve stvorenje na nebu, na zemlji, pod zemljom, u moru radosno klikće: «Onomu koji sedi na prestolju i Jaganjcu blagoslov i čast, i slava i vlast u veke vekova!». Sve stvorenje uživa u pobedi Hrista Jaganjca koji svojom žrtvom oduzima grehe sveta i na taj način, u tom večnom slavljenu Uskrsnulog Gospodina, i mi nalazimo konačnu svrhu, cilj i nagradu našeg ovozemaljskog svedočenja i vernog življenja u skladu s Božjom voljom, našeg većeg pokoravanja Bogu.

U Evanđelju po Ivanu slušamo o Isusovom ukazanju učenicima na Tiberijadskom jezeru i njegovom razgovoru s Petrom, razgovoru koji će ojačati Petrovo srce i dati mu snage i hrabrosti o kojoj smo mogli čuti u odlomku iz Dela apostolskih. Ne samo Petru, nego svakome od nas Isus postavlja jasno i nedvosmisleno pitanje: «Ljubiš li me?». Ako je naš odgovor potvrdan poput Petrovog, onda dobivamo i poslanje koje moramo vršiti dok smo u ovozemaljskom životu: «Pasi ovce moje!», jer svaki čovek je odgovoran barem u određenom trenutku svoga života za drugu osobu: supružnici brinu se jedno za drugo, roditelji briniu za decu, deca za roditelje, prijatelji vode brigu jedni za druge, poslovni kolege surađuju jedni s drugima, i tako redom. Uglavnom, svi mi kao vernici u određenoj meri imamo poslanje pastirske brige, jer svi sudelujemo na opštem svešteništvu, koje se temelji na veri u Uskrsloga Isusa i na poslanju koje je On udelio Petru i apostolima.

I upravo u vernom i radosnom vršenju te naše brige za osobe koje nam je Gospodin Isus poverio na brigu mi susrećemo Njega, Uskrsnuloga Gospodina. Takvo treba biti naše usksno vreme u celom životu: pokoravati se većma Bogu nego ljudima, ljubiti Gospodina jer na taj način mi, svedoci Uskrsle Radosti, čak i onima kojima se suprotstavljamo u Božje ime, a koji deluju i žive protivno svetlu Uskršnjega jutra, donosimo to svetlo i pomažemo im, čak i kada misle da radimo krivo. Neka nam Uskrsnuli Gospodin Isus podari, kao što je to učinio Steni svoje Crkve, snagu i odvažnost za takvo svedočenje u našem doživotnom vazmenom iščekivanju konačne objave Jaganjca Božjeg!