Uskrs, 17. april 2022. – propoved mons. Stanislava Hočevara, beogradskog nadbiskupa i metropolita

Budite ljudi Dana

„Vaskrsnuh i sada sam s Tobom!“, svečano nas pozdravlja Dan bez zalaza – Isus Hrist, Sin Božji, a svaki pravi hodočasnik svetla odgovara, kao i sama ulazna pesma ove liturgije: „Na mene si ruku svoju stavio. Čudesna je briga Tvoja za mene. Aleluja.“

Da, predraga i od Boga tako voljena braćo i sestre, ova naša liturgija – sveta misa nije ništa drugo do veličanstveni zagrljaj samog Vaskrslog i nas tražitelja vaskrsenja, tražitelja novog života, nas – nepomirljivih hodočasnika nade…

Naime, one bogobojažljive žene koje su – živeći srcem – svog Učitelja pratile iz Galileje, preko Betanije i Maslinove gore, preko potoka Kedrona i same Kalvarije, ne bojeći se ni krutosti rimskih vojnika ni izdajničkog duha domaćih velikaša – u samu zoru novog dana prve su došle do Groba u vrtu. U vrtu koji ih je svom silinom nostalgije poveo u zemaljski Eden, ali s još većom silinom vere otvorio za zagrljaj apsolutne novosti; za zagrljaj nepreglednih perspektiva Vaskrsenja i Vaskrsloga:

Teški kamen
od velikog i novog groba
je naime odvaljen…

Time je istorija jednom zauvek promenjena…

Kamen sudbine nije više gospodar sveta. Kamen, koji pečati i grobove i smrt i neprosvetljenu ličnu i zajedničku prošlost, sada može da bude nadvladan, odmaknut, relativizovan… Štaviše! Na tom kamenu sada stoje anđeli i pitaju nas, pitaju mene – pitaju i Tebe, brate, sestro: „Zašto tražiš Živoga među mrtvima?”

Da – i taj kamen se u snazi vaskrsenja preobrazio i tajanstveno umnožio. Evo ga u svim našim crkvama. Evo ambona – gde i mi danas, a ja sada, propovedamo i svedočimo: Sin Čovečji je živ! Pobedio je tamu, zlo, greh, smrt, sudbinu, nerazjašnjive probleme i nerazrešiva pitanja ili zagonetke. S Njime, s tim Danom bez zalaza, to jest Vaskrslim Gospodom, odvali i ti, brate i sestro, nepomični kamen sa svog srca…
Zašto je u tvom srcu i dalje tama nepoverenja, zadah smrti egoizma ili čak noć smrti neodgovornosti; neodgovornosti za sebe i za druge? Odvali od sebe – snagom poverenja u Vaskrslog, svaki kamen predubeđenja i predrasuda o svom bližnjem, o drugoj zajednici, o susedom narodu! Ako taj kamen zadržavaš na svom srcu i oko sebe ne zračiš svetlost nade da je moguće vaskrsnuti u novi život, najviše kažnjavaš sebe! Sebe praviš lažnom žrtvom, a u svom okruženju zračiš otrov pesimizma, cinizma, nihilizma…!

Predrage sve zajednice, vi koje se dičite Isusovim imenom i propovedate veru u Njegovo vaskrsenje, kada ćete odvaliti od sebe taj teški kamen beznađa za novu stvarnost? Za stvarnost jedinstva vere, nade, ljubavi, jedinstva Crkve? Sve medijske kuće i svi vi veliki komunikatori, dokle ćete više verovati teškom kamenu nedoučene istorije, preteškom kamenu nepotrebnog čuvanja gorčine i negativnih iskustava prošlosti, pa time ne dozvoliti da sunce integralne istine prosvetli sve skrovite i tamne ćoškove prošlosti, a pomirenje i zajedništvo razigrano zaplešu po trgovima sveta naše budućnosti?

Predrage sve društvene, nacionalne, evropske i globalne zajednice, zašto više prolivate suze nemirenja zbog tolikih preteških kamenova prošlosti, pa ratnom ljutnjom obnavljate prošlost smrti, umesto da anđelima dijaloga omogućite da uklone to kamenje nesporazuma? Zašto umesto svirepih glasova ubojitih oruđa smrti ne slušate anđeosku pesmu pobede: Aleluja, aleluja, aleluja – tu jedinu himnu budućnosti?

Znamo i možemo da iskusimo: niko od nas sam, i nijedna – po brojnosti možda jaka zajednica ljudi – ne može ni za milimetar da pomakne taj preteški kamen prokletstva prošlosti naših grehova.

Ali Onaj koji nas je divno sazdao i još bogatije obnovio; Onaj koga Otac šalje kao svog najmilijeg Sina, a Bezgrešna Djeva prima kao svog Prvorođenog i Jedinorođenog Sina, samo On ima Snagu da u nama oživi novog Čoveka, da obnovi sve stvoreno i da ovde i sada – umesto grobova prošlosti – probudi snagu Večnosti i pomirenja. U Njegove ruke predajemo danas svoja srca, zajednice kojima pripadamo – sve zajednice – pa i našu svekoliku budućnost! A nada nikad ne može da nas osramoti.

Srećan i blagoslovljen Vaskrs. Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse. Aleluja, aliluja, halelujah!

Uvod u misu

Evo nas, predragi sinovi i kćeri Božje; ljubljena deco Gospodnja, evo nas u samom zenitu Dana; Dana jednog i jedinstvenog. U Danu bez zalaza; u Danu koji daje svetlost svakom danu, pa čak i samu noć preobražava odsad u dan…

U svetilištu smo One koja je prva i najsvestranije primila plodove ovoga Dana; u svetilištu na Nebo Vaznesene Bogomajke Djeve Marije! Pozdravljam sve vas, i sam preplavljen i zaslepljen svetlom ovog dana, želeći svima nama punoću njegove svetlosti. Pozdravljam vas, predragi vernici naše Nadbiskupije, pozdravljam vas predstavnike i zastupnike crkava i verskih zajednica. (…)
Pozdravljam vas predstavnike i poslanike ovog predivnoga grada na Ušću (setimo se samo 17. aprila 878. godine, kada je papa IvanJovan VIII prvi put zapisao njegovo slovensko ime – Beograd), pozdravljam sve vas nosioce odgovornih dužnosti u našoj državi; izričem dobrodošlicu ekselencijama ambasadorima niza država; i vama, svakako, komunikatorima u javnom životu, kao i svima vama, braćo i sestre, koji se radujete ovoj svetlosti i stavljate se u njenu službu.

Zahvaljujući javnom servisu RTS-a, možemo da budemo ujedinjeni s tolikim ljudima dobre volje; svima njima i vama potvrđujem i izričem našu bliskost!

Da bi ovaj Dan bez zalaza mogao još svetlije da zasija po nama, pokajanjem i Božjom milosrdnom snagom oterajmo iz naših srca svaki pramen tame i magle greha…