Uvodno slovo mons. Stanislava Hočevar na promociji knjige Nadbiskupija beogradska u misiji spasavanja Jevreja i Jevrejki od Holokausta – prilog za biografiju Josipa Ujčića natpastira

Pozdrav i dobrodošlica svima vama koji ste se priklonili pradrevnoj mudrosti da je „historia magistra vitae“. U ovom današnjem događaju ona to zaista i jeste.

Tim više radosno vas pozdravljam jer smo u procesu otkrivanja tako važne celovite istine.

Današnji svetac – apostol, apostol Andrej – „Prvozvani“, na to nas posebno podstiče.
Ali – veran svome srcu – nikako ne mogu a da ne navedem divnu molitvu od utorka prve nedelje adventa: „Gospode Bože, vapimo k Tebi; oprosti nam grehe i pomozi u nevoljama života; uteši nas dolaskom svog Sina da nas više ne okuži stara zloća greha.“

Ova molitva Crkve stvarno je nadahnuće i za sav moj dosadašnji rad unutar Beogradske nadbiskupije.

Možda nije svima dovoljno poznato da je bombardovanjem grada Beograda 1999. godine u mnogo čemu bila oštećena i kuća središta Beogradske nadbiskupije, iako spolja to nije bilo baš vidljivo. Pojavile su se brojne pukotine na unutrašnjim zidovima, glavne stepenice opasno su se pomerile a temelji izmakli…

Stoga je odmah posle mog dolaska u Beograd bilo potrebno na više od pet godina povući se u svojevrsno izbeglištvo u drugo zdanje. I to zajedno sa svim nadbiskupijskim arhivima i bibliotekom! Konstatujući da nemamo mnogo stručne literature o prisutnosti Katoličke Crkve u Srbiji, a kamoli istorije pojedinačnih institucija unutar Beogradske nadbiskupije, bilo je potrebno hitno potražiti neka dalekosežnija rešenja.

U potragu smo uključili istoričare – naše vernike, da bismo stručnu osobu za uređivanje našeg arhiva našli nakon nekoliko godina u ličnosti prof. dr Zorana M. Jovanovića.

Tih kakav već jeste i beskonačno predan traženju istine – pravi „ istinoljubac“, kako sam voli da imenuje istrajne tragaoce – sav se predao nelakom poslu. U to vreme bili smo bez potrebnih sredstava, sa svih strana okruženi samo teškoćama. Da nije bilo časnih sestara iz Koruške, verovatno bi sve stalo. I tako smo ipak krenuli, korak po korak, hronološki, u skladu s izazovima godina i oblasti koje pokriva Beogradska nadbiskupija. Logično je, dakle, što se 2013. godine rodila knjiga o Nišu, a zatim redom i ostale. Uz sve veću pomoć repubičke Uprave za Crkve i verske zajednice mogli smo da napravimo i veće korake.

Sve boljim proučavanjem našega arhiva i upoznavanjem s postojećim studijama otkrili smo da je Arhiv Beogradske nadbiskupije, uprkos tome što nemamo viševekovnu tradiciju, pravi izvor čitavog spektra svetlosti istine, da upotpunjava ostale dotad poznate podatake i da više nikako ne sme da ostane sakriven ostalim pristupima i iskazivanjima istoričara.

Nadbiskup dr Josip Ujičić stupio je na tron Beogradske nadbiskupije u vrlo dramatičnom i kompleksnom vremenu pred Drugi svetski rat (to jest 1936. godine), pratio je sva ratna događanja na području čitave nekadašnje Kraljevine Jugoslavije (ne zaboravimo da je – iako rođen u Pazinu – došao u Beograd preko Beča i Ljubljane), kao i u revolucionarnom vremenu posle Drugog svetskog rata kada je – uz ostalo – iz ruku blaženog Alojzija Stepinca morao da preuzme i službu predsednika Biskupske konferencije Jugoslavije. Istraživači će reći svoje, ali sasvim je jasno da je s tadašnjom glavom Svete Stolice imao više nego odlične odnose, dok ga je Sv. papa Jovan XXIII na poseban način pohvalio kao apostola u tim teškim vremenima.

Ne manje značajna je i njegova prisutnost početkom Drugog vatikanskog crkvenog sabora.

Budućnost će pokazati ima li simbolike u tome što je sahranjen upravo na Veliki petak i da dosad samo on ima svoje grobno mesto među nama, da je i svojim zemnim ostacima ostao blizu nas!

Ubeđen sam da će ga istorija sve više prepoznavati kao velikana – ne samo zbog toga što je spasavao tolike Jevreje i štitio sve ugrožene – što i jeste glavna tema knjige koju predstavljamo – nego pre svega zato što je znao izuzetno dobro da sačuva svoj urođeni, duhovni i crkveni identitet, ujedno se svestrano dijaloški otvarajući za sve – pre svega u velikoj solidarnosti za „Bonum commune“ svih, a ne samo „svojih“.

Nužno je, dakle, da i ovom knjigom otkrijemo koliko je naš Bog pravi Imanuil, i to čak u najtamnijim zakucima naše istorije.

Zahvaljujem i pozdravljam autora ove zaista izazovne knjige – prof. dr Zorana M. Jovanovića, koji će svojim trudom zasigurno podstaknuti nova i dalja istraživanja u ovoj oblasti.

Hvala!

Pastoralni centar papa Ivan Dobri, Beograd, 30.11.2022.