Deseta Nedelja kroz godinu – komentar evanđelja

Dođe Isus u kuću. Opet se skupi toliko mnoštvo da nisu mogli ni jesti. Čuvši to, dođoše njegovi da ga obuzdaju jer se govorilo: »Izvan sebe je!«

I pismoznanci što siđoše iz Jeruzalema govorahu: »Beelzebula ima, po poglavici đavolskom izgoni đavle.«

A on ih dozva pa im u prispodobama govoraše: »Kako može Sotona Sotonu izgoniti? Ako se kraljevstvo u sebi razdijeli, ono ne može opstati. Ili: ako se kuća u sebi razdijeli, ona ne može opstati. Ako je dakle Sotona sam na sebe ustao i razdijelio se, ne može opstati, nego mu je kraj. Nitko, dakako, ne može u kuću jakoga ući i oplijeniti mu pokućstvo ako prije jakoga ne sveže. Tada će mu kuću oplijeniti!

(MK 3, 20-27)

 

U današnjim priručnicima popularne psihologije naići ćemo na gomilu saveta o tome kako ojačati samouverenje, kako se izboriti sa kritikom, kako koračati životom uzdignute glave kao pobednici kojima niko ništa nemože jer smo jači od sudbine. Ovi saveti uzimaju maha jer se kod savremenog čoveka očigledno snizuje kapacitet prihvatanja kritike, slušanja opomene i o ukoru ni ne govorimo. Dakle, većina želi da uživa u lajkovima, da je obasipana nasmejanim emotikonima koji afirmativno dižu palac „number one“.

U tom pogledu Isus spada među ambivalentne likove, ambivalentne što se tiče reakcija koje izaziva kod svojih slušalaca i gledalaca. Na jednoj strani stoje oni koji mu se dive, koji pažljivo slušaju svaku njegovu reč jer ne govori kao pismoznanci i fariseji nego kao onaj koji ima moć. Na strani drugoj bjesni protiv njega ljuta opozicija koja ga ne podnosi, šta više, radi mu o glavi.

U evanđeoskom tekstu koji uzimamo ove desete nedelje kroz godinu zapažamo kao da se sve urotilo protiv Njega. Njegovi bliski iz porodičnog kruga žele ga smiriti, bolje rečeno, urazumiti smatrajući ga da je izvan sebe. Fariseji i pismoznanci nisu u svojim kritikama tako blagi, naprotiv, optužuju ga za ortakluk sa poglavarom mračnih sila Belzebulom.

Isterivanje zlih duhova, dušmana – egzorcizam – predstavlja sastavni deo Isusovog javnog delovanja pored lečenja bolesnih i propovedanja. O visokoj poziciji egzorcizma na lestvici Isusovih aktivnosti svedoči i činjenica da i onima koje je Isus odabrao za svoje najbliže sledbenike poverena je ista zadaća – borba sa Zlim koji opseda čovjeka. Mudri filozofi starog veka sročili su jednu aksiomu koja nam se može naći od pomoći u vrednovanju egzorcizma u Isusovoj delatnosti: agere sequitur esse – delovanje proizlazi iz bića, suštine. Dakle, ako neka aktivnost dominira kod nekog lika ona ga definiše, karakteriše činioca, protagonistu. Šta egzorcizam govori o Isusovoj ličnosti ? Egzorcizam kao da sadrži implicitnu kristologiju – znači da nam pruža jedan indirektan odgovor na pitanje tko je Isus : Isus je Božji Sin koji je radi nas i radi našega spasenja postao čovekom, radi toga da nas pomiri sa Bogom kao voljenu decu sa svojim Ocem. Isus iz Nazareta koji je skupljao u sandale prašinu jevrejskih putova je u svojstvu Božjega Sina egzorcista par excellence. Uvek je na ratnoj nozi sa đavlom, sotonom. Ova njegova borba pripada identitetskim pitanjima. Suština đavolskog bića je da razdvaja – diabolos – etimološki potiče od glagola razdvajati) i da razdvojeno, razjedinjeno stavlja protiv sebe kao neprijatelje ( etimološki reč – satan – ima koren u terminu neprijatelj, onaj koji se suprostavlja). Posledice njegovog uticaja se primećuju u poremećenim odnosima na razini Bog i čovek, čovek i drugi, čovek i priroda. Demonsko zlo dobiva različite oblike, krasi ga šarenilo boja, naslanja se na čvrste strukture: militantni ateizam, verska ravnadušnost, praktični materijalizam, narcisoidna sebičnost, sukobi, mržnje, prikrivene ili otvorene agresije, diskriminacije po osnovi jezika, kulture, boje kože, nacije…..

Naravno da se Isus borio u žestokim obračunima sa sotonom, đavlom koji ne podnosi sklad, zajedništvo. U ovoj borbi dolazi na videlo da je Isus Sin koji se obraća Bogu kao voljenom Ocu. Ovaj okret Bogu uzvikujući „Abba, Oče“ je delo pomirenja Boga sa čovekom, povratak zalutalih svome Ocu što remeti đavolske planove da raspiruje pobune protiv Boga.

Isus zagovarajući bratsku ljubav, duh služenja, blagosivući blage, krotke, milosrdne i ponizne uspeo je formulirati alternativni program u odnosu na sotonine strategije sukoba, zavisti, nadmudrivanja…

I na kraju, svojim uskrsnućem inaugurisao je vreme Božjega kraljevstva u kojem priroda, ljudsko telo, ono vidljivo i opipljivo gubi status neprijatelja, tereta, prepreke postavši saveznik i podrška ljudskom Ja.

Isus je u sukobu sa đavlom, sotonom jer je Sin Božji i naš brat koji promoviše kulturu susreta, dijaloga, zajedništva…. Njemu pomiritelju i graditelju mostova pripada pobeda.

 

Vlč. Andrej Đuriček