Misa polnoćka, nadbiskup Hočevar: Oni koji vole uvek imaju i vremena i mesta za druge
Imamo čvrsto mesto i punoću vremena
Na badnje veče, misu polnoćku je u katedrali Uznesenja Blažene Djevice Marije u Beogradu predvodio beogradski nadbiskup mons. Stanislav Hočevar u koncelebraciji s katedralnim župnikom vlč. Leonidom Bevzom, vlč. Goranom Avramovom i dvojicom bogoslova Hrvojem Špeharom i Mihaelom Sokolom. Euharistijsko slavlje prenela je u izravnom prenosu RTS. Na misi polnoćki prisustvovao je u ime SPC-a vikar patrijarha vladika Antonije s pratnjom, g. Gavrilo Grban iz Uprave za saradnju sa Crkvama i verskim zajednicama, predstavnici vojske Srbije, ambasador Italije i druge ličnosti iz institucija crkvenog i društvenog života. Na misi polnoćki je pevao hor „Ekumenski moški zbor“ pod dirigentom Bratislavom Prokićem, orguljašicom Višnjom Dimitrijević i gudaćkim kvartetom „Fortuna“.
Nadbiskup Hočevar je u svojoj propovedi istakao paradoks, da iako naše ljudsko srce oseća privlačnost greha – misleći na nasilje, ratove koji se vode i mržnju ljudskih srca današnjice – ipak se to srce mnogo jače plaši tame zla nego dobrote, ljubavi i pravde. Podsetio je da, kad govorimo o Božiću u opasnosti smo da nam u sećanju najpre ispliva iskustvo iz prošlosti. Mnogi vole da govore samo o tradiciji, drugi o tome kako se pozdravlja, šta se jede i pije… Televizijski reflektori zaustavljaju se na ukrašenim jelkama i darovima pod njima. Jedva da se setimo suštine i poruke Božića. U svojoj poruci nas nadbiskup nadalje podseća kako bismo trebali više napraviti mesta i naći vremena za novorođenog, misleći na naše najbliže, prijatelje, beskućnike, izbeglice, migrante… „Tajna Božića je, dakle, najveća vulkanska snaga za sve siromašne, ponizne i ponižene, za sve zaboravljene i prezrene. Upravo zato Božić je najdublji poziv na novi stil života, za novi ljudski poredak; Božić je ona snaga, koja najjače i najdublje može da preobrazi svet i ljude. Božić uvek piše novu istoriju… zaključio je propoved nadbiskup Hočevar.
U nastavku sledi propoved u celosti.
Braćo i sestre!
Samo ova noć, kojoj upravo ovim liturgijskim činom dajemo pečat, omogućuje nam i dozvoljava da se nazivamo i da budemo „braća i sestre“.
Znamo, naime, da su u istoriji poneki sociolozi kazivali da smo mi ljudi jedni drugima češće vukovi nego braća (homo homini lupus); tolika događanja unaše vreme kao da to i potvrđuju…
Želite li, dragi svi vi prisutni, da vam Božja moć u ovom trenutku pokaže sva ona nasilja koja se dešavaju i ratove koji se vode? Da vas pogledaju sve oči onih koji umiru od gladi i oči onih koji upravo ubijaju ili su ubijeni? Da li biste, možda, poželeli da se oko vas obaviju svekolike magle naših lažnih predubeđenja, ili biste odabrali da vas razvlače najtamnije noći predrasuda i mržnji koje vladaju čovečanstvom?
Ako bismo, nadalje, mogli– ali ne daj, Bože – da izmerimo svu ljutnju, bes i mržnju ljudskih srca današnjice, kakvim li bi otkucajem reagovalo naše srce? I pogledajmo paradoks! Iako naše ljudsko biće tako oseća privlačnost greha, ipak se to isto srce mnogo jače boji tame zla nego svetlosti dobrote, ljubavi i pravde! Da, koliko samo nedoslednosti i protivrečnosti svi mi – nažalost – nosimo u svojim srcima!
Upravo zbog tih naših protivrečnosti Nebo nam i daje ovu noć! Noć svoje beskonačne bliskosti u kojoj se gase naše snage destruktivnosti i pale sve svetiljke Ljubavi. U toj Božjoj nenametljivoj ljubavi možemo da se okupamo, očistimo, pomažemo miomirisima i ukrasimo nebeskom lepotom… Ova noć, u koju nas je prizvala beskrajna Božja nežnost,osposobljava nas za istinitost bratstva, za istinitost sestrinstva. Svevišnje Dete, povijeno u naše zemaljske pelene i položeno u jasle naše nečovečnosti, spustilo se tim činom u one najdublje dubine naših slabosti i greha, da bi nas podiglo do samih visina Božjeg dostojanstva.
Prečesto zaboravljamo suštinu Božića
Zato se noćas otvara Nebo i pevaju anđeli. Zato se nad tamnim poljanama naših srca najednom pojavljuje nebesko svetlo. Zato se na nebesima rastvaraju potpuno nove zavesei na pozornici sveukupne istorije razotkriva celovitija Tajna Boga… Tako noćas i naše slabašne oči mogu da gledaju sjaj Božje slave! Čudom se čudimo kako Bog Otac na istu pozornicu te nove stvarnosti poziva i sve nas, sva ljudska bića: da, baš svako pojedinačno ljudsko biće, od neuglednih pastira do mudraca! Podignuti smo tako i svi mi u tu sferu božanskog, pozvani za istu trpezu Božje ljubavi, da bismo mogli i smeli da se stvarno nazivamo i postanemo braća i sestre…
Da, ove godine pozvani smo da to svestranije shvatimo. Naime, kad govorimo o Božiću u opasnosti smo da nam u sećanju najpre ispliva toliko iskustava i uspomena iz prošlosti. Toliki među nama vole da govore samo o tradiciji, drugi o tome kako se pozdravlja, šta se jede i pije… Televizijski reflektori zaustavljaju se na ukrašenim jelkama i darovima pod njima.
Zar ćemo to, braćo i sestre, nazivati Božićem? Neobično je potresno da Božić tako radosno, dramatično i ushićeno slavimo, ali jedva da se sećamo onog Prvog, onog glavnog Protagoniste ovog događaja: Garanta da će se Božić ipak još slaviti i da će u jednom trenutku svekoliko oružje ipak ostati bez ikakvog smisla…
U tom Početku svih početaka, u Ocu Nebeskom, predraga braćo i sestre, jeste pravi razlog zbog kojeg ove noći možemo da se nazivamo braćom i sestrama! Otac Nebeski, taj Stub svih stubova života, jeste Onaj koji nam šalje sve svoje bogatstvo – a to je Njegov Sin, Večna Reč – i u tom Njegovom Sinu svi smo i mogli da postanemo braća i sestre, a Nebeskom Ocu sinovi i kćeri. To je veće dostojanstvo od svakog drugoga dostojanstva. To Božje sinovstvo ili bratstvo u Isusu Hristu više je od toga da se bude papa, da se bude kralj!
Kako to da nemamo mesta i vremena za novorođenog?
Zato ćemo se ove noći, s posebnom radošću, bratski zagrliti! Ali pre toga pohitajmo još na časak svom Ocu! Svome – tako često zaboravljenom – Ocu! Ocu koji nas je pozvao u život i koji nas neprestano održava… A danas mi više volimo sebe da proglašavamo bogovima. Filozofija našeg vremena: „uradi sam“ praktično nas je dovela upravo do tog uverenja. Da je među nama ljudima to stvarno tako, svedoče već Sveta pisma, pa i ona koja noćas svečano čitasmo i pevasmo!
Ako smo, dakle, iskreni, zajedno sa Svetim Lukom morali bismo da se zapitamo: Kako je moguće da za Sina Božjeg, u kojem smo svi mi postali Sinovi Božji, nema mesta u svratištu?! Kako je moguće da mi ljudi nemamo ni mesta ni vremena za Njega –davaoca i prostora i vremena? Kako je moguće da nemamo mesta za jedinu Vertikalu povezanosti Neba i Zemlje, dakle Boga i čoveka?! Kako to da nemamo mesta i vremena za jedini Stub koji nas ljude i čitav svet održava u uspravnosti, u životu, u postojanju…?!
Zato, dakle, nije ništa neobično što danas tako često nema pravog prihvatanja ni vremena za nas čak ni među našim prijateljima, u našim vlastitim porodicama, kod onih koji su za nas odgovorni! Koliko puta smo se s neodložnom molbom obraćali drugima – našim nadležnima, našim odgovornim osobama. Ali za nas nije bilo mesta, nije bilo vremena… što će reći – da nije bilo ljubavi…
Zato i danas ima toliko odbačene dece u svetu, toliko gladi, toliko nepravde, toliko izbeglica, toliko marginalizovanih; s druge pak strane stvaraju se i rastu elitne grupe privilegovanih, onih koji misle da mogu i smeju baš sve…
Oni koji vole uvek imaju i vremena i mesta za druge
Pripremajući se za slavlje Božića, više puta mi se orosilo oko posmatrajući s jedne strane toliko odbačenih i ponižavanih ljudi, dok se sa druge strane naše oči tako odmaraju gledajući Bogomajku koja uvek ima i vremena i mesta za Sina Božjega. Uvek je tu – uz Njega, uz taj Stub koji je nosilac ljudske civilizacije! Dalje, tu je uvek na raspolaganju – i danju i noću – brižni Josif koji je zaštitio Novorođenog od svake opasnosti. Nemajući ništa, ipak je nama – žiteljima ovog sveta – zaštitio i sačuvao Onoga koji je SVE! Da, oni koji vole uvek imaju i vremena i mesta za druge. Oni koji pak traže sebe, nemaju nikad ni mesta ni vremena! Mogu daraspolažu svekolikim autoritetom i zemaljskim dobrima, ali nemaju ni mesta ni vremena za druge…
Tajna Božića je, dakle, predraga braćo i sestre, najveća vulkanska snaga za sve siromašne, ponizne i ponižene, za sve zaboravljene i prezrene. Upravo zato Božić je najdublji poziv na novi stil života, za novi ljudski poredak; Božić je ona snaga, koja najjače i najdublje može da preobrazi svet i ljude. Božić uvek piše novu istoriju…
Zato, predraga braćo i sestre, svi vi koji nosite bilo kakav vapaj u svom srcu, svi vi koji možda niste doživeli blagonaklonost kod drugih, svi vi koji osećate da osobe odgovorne za naše zajednice nemaju ni mesta ni vremena za vas – nemojte klonuti! Vi ste time još jače pozvani da snažnije ukazujete na Oca koji nam daje sve, koji nam daje Svoga Sina, a u Njemu nam Otac daje čvrsto mesto i punoću vremena! U Njemu nalazimo svoju prošlost, sadašnjost i budućnost. On nam daje snagu i garanciju da smo svakog dana sve prihvaćeniji i sve više voljeni!
Vama, braćo i sestre, noćas pevaju anđeli; k vama dolazi sjaj Zvezde Vodilje! K vama će doći i toliki pastiri naših vremena i ispričaće vam sjajna iskustva Božje ljubavi.Tako ćete uvek moći da sesećate velikih Božjih dela, o tome da razmišljate i po tome se usmeravate. Amen
(kmc)
