Nadbiskup Stanislav Hočevar u Intervjuu petkom: „Nedostatak zajedništva zbog straha od pandemije rađa nove bolesti”

Razgovor za BBC na srpskom

Stanislav Hočevar u Beograd je došao 2000. godine – bila je to država koja se zvala drugim imenom, imala je drugačije granice, režim Slobodana Miloševića brojao je završne mesece, o pandemiji se nije razmišljalo ni u najneobičnijim projekcijama budućnosti.

„Na početku su me mnogo plašili – šta će biti, kako će biti, ali bilo je mnogo lepše nego što sam očekivao.

Mnogi su na početku i sumnjali, čak mi prebacivali da sam mnogo Srbin, ali sada je svima sve mnogo jasnije – isplati se biti autentičan, hrabro ići dalje i ne gledati mnogo šta govore ljudi”, kaže Hočevar u razgovoru za BBC na srpskom.

Beogradski nadbiskup sa zakašnjenjem je obeležio dva jubileja – dve decenije biskupske službe i 75. rođendan, očekivano vreme za penziju visokodostojnika Rimokatoličke crkve.

„Ovo razdoblje me je jako obogatilo, da uvidim da se isplati iskreno živeti i raditi – koliko sam više autentičan, toliko sam više blagosloven.

Nije bilo uvek lako, posebno kada vidim da nisam uvek bio shvaćen, posebno na području stvaranja jedinstva, ali potrebna je ta duhovna tenzija – bez toga se ne rađa ništa novo.”

Hočevar je na mestu beogradskog nadbiskupa nasledio Francea Perka koji je na tom mestu bio od 1986. godine.

 

„Pandemija je posledica naše ljudske nemoći”

Obeležavanje dvodecenijskog jubileja Hočevar je morao privremeno da odloži – pandemija virusa korona uslovila je pomeranje sa prolećnih na jesenje dane.

„Iako je ovaj trenutak veoma kompleksan, ne bih ga nazvao najtežim za ove dve decenije – ovo je i posledica naše ljudske nemoći.

Za mene su teški trenuci bili posle bombardovanja, ubistva Đinđića – sve ono kada su se ispoljavale druge društvene tenzije.”

Hočevar kaže da je pandemija donela prostor za drugačiji ritam života.

„Ovo je težak trenutak za konkretan način života, ali nam pomaže da razmišljamo o nekim fundamentalnim stvarima.

Najveća opasnost je da nemamo dovoljno snage za razmišljanje.”

Na opasku da se teško razmišlja u stanju straha koji je opšteprisutan u društvima, beogradski nadbiskup nad taj strah stavlja znak pitanja.

„Taj strah nije pravi strah – pravi je onda kada je naša egzistencija ugrožena, a sada se ljudi plaše ugroženosti na materijalnom području, trgovine, biznisa, finansija.

Jedna od velikih nesreća je da ne sagledavamo ovu problematiku integralno i da se bojimo isključivo jer nećemo imati isti standard i udobnosti života.”

Zbog potrebe da se stanje u društvu sagleda u široj slici, Hočevar ističe jedan nedostatak pristupa rešavanju krize.

„Žao mi je što se danas o pandemiji savetuju samo lekari ili ekonomisti.

Ne dolazimo tako do dubinskog, suštinskog, teološkog, antropološkog, svestranog dijaloga.”

Kao najveću posledicu pandemije, beogradski nadbiskup vidi u stvaranju velikih društvenih distanci.

„Ljudi se zbog pandemije boje raznih vrsta zajedništava.

A nedostatak zajedništva rađa nove bolesti i nove pandemije.”

 Rimokatolička crkva u Srbiji

• Beogradska nadbiskupija postoji od Konkordata Kraljevine Srbije i Svete stolice sklopljenim 1914. godine;
• Nadbiskupija obuhvata celu Srbiju, bez Vojvodine i Sandžaka;
• 1986. godine formirana je Beogradska metropolija, kojoj pripadaju i Subotička i Zrenjaninska biskupija, dok na teritoriji Vojvodine deluje i Sremska biskupija, a na teritoriji Kosova Apostolska administratura Prizren.
• Beogradska nadbiskupija danas broji oko 40.000 vernika.
• Prema popisu iz 2011. godine, u Srbiji se gotovo 357 000 građana izjasnilo kao katolici, što čini nešto manje od pet odsto stanovnika.

 

Novi identitet srpskog naroda

Posle dve decenije provedene u Beogradu, Hočevar na sva pitanja o srpskom narodu, društvu i državi odgovara u prvom licu množine – zamenica „mi” često je u upotrebi.

„Danas sve previše gledamo kroz geografsku prošlost – nemamo vremena da se okoristimo tim duhovnim iskustvom, koje bi bilo deo tog novog, boljeg identiteta.

Naša snaga nije u geografiji, nego u zajedništvu.”

Jednako kao upotreba prvog lica množine, u Hočevarovom rečniku dominira reč – dijalog.

„Žao mi je što često previše gledamo samo u prošlost – istorija je često od velikog značaja, ali treba da nam daje snagu da pravilno gledamo u budućnost.

Srpski narod bi morao da ima snagu da vodi jak interni dijalog, u kome bi obuhvatio sve vrednote koje je stekao tokom vremena i na različitim geografskim prostorima gde je živeo, a kojim bi se došlo do jednog novog identiteta srpskog naroda.”

Beogradski nadbiskup ističe da dijalog u delovima srpskog društva funkcioniše veoma dobro i kao primer navodi odnos Rimokatoličke crkve i Uprave za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama.

Ipak, na pitanje kako taj dijalog funkcioniše u pitanjima koja često podignu tenzije u javnosti, poput odnosa prema ulozi zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca tokom Drugog svetskog rata i eventualnoj kanonizaciji ovog kardinala, Hočevar docrtava nijanse.

„Kod nas, u Srbiji, postoji i poteškoća da različito shvatamo dijalog – neki i dalje misle da je to način da nekog nadmudrimo, ili neko nadmudri mene.

U mnogim ljudima i dalje je Katolička crkva gledana samo kroz odnose sa Hrvatskom ili kao da je Alojzije Stepinac ličnost koja označava čitav hrvatski narod, istoriju ili čak i čitavu crkvu.”

O ulozi Alojzija Stepinca dijalog su u okviru Mešovite katoličko-pravoslavne komisije vodili predstavnici Srpske pravoslavne crkve i Katoličke crkve u Hrvatskoj, a poslednji sastanak održan je 2017. godine.

Uzrok različitim pogledima Hočevar pronalazi u različitim putevima razvoja crkve na Istoku i Zapadu, odnosima prema liturgiji ili solidarnosti, te da se u razmišljanjima suviše koriste sociološki, geografski i istorijski aspekt.

„Na to utiče i činjenica da se sociološki prebroji da katolika ima pet odsto i onda se postavi pitanje – a ko ste vi, u poređenju sa većinom?

Sadašnji papa govori upravo o tome – ako ne gledamo periferne grupe, ne gledamo sebe.”

 

O ulozi crkve u političkim promenama u Crnoj Gori

„U Crnoj Gori je pravoslavna crkva pomogla ljudima da bolje otkriju svoje dostojanstvo, svoju religijsku dimenziju, ali treba biti vrlo pažljiv da braća i sestre iz Crne Gore ne bi previše isticali tu dimenziju – da ne bi u religiji gledali ono što ne smeju gledati.

Ne sme doći do identifikacije nacionalnosti i religioznosti, konfesionalnosti.”

 

„Ne vidim spremnost na dijalog o dolasku pape u Srbiju”

Dve decenije biskupske službe Stanislava Hočevara u Beogradu bile su burne, grad su posećivali brojni svetski političari, diplomate, zvaničnici.

Ipak, suveren Vatikana nije bio među njima.

Pape su posećivale zemlje u okruženju, poslednji među njima, papa Franjo, prošle godine bio je u Bugarskoj i Severnoj Makedoniji – ali ne i u Srbiji.

„Meni nije nedostajala papina poseta već spremnost na dijalog – ta poseta ima smisao ako stvorimo uslove dijaloga, da želimo da razgovaramo, a ne da on dođe, pa da ga čuvamo tako da niko ne može da ga takne.

Nije nam cilj da u jednu porodicu dođe gost, a deo porodice se sakrije i ne može da dođe – mi želimo da svi u toj poseti uživaju, iako naravno da nismo istog mišljenja i ne sprovodimo iste obrede.”

Na pitanje da li se preduzimaju konkretni koraci da do takvog dijaloga dođe, Hočevar jasno odgovara.

„Za sada ne vidim nagoveštaje takvog dijaloga, akcenti su na drugim temama, harmonizaciji zakona sa evropskim, pandemiji…

Ne vidim da bi bilo dovoljno spremnosti na to – sa nekim odgovornim mogu uvek doći u kontakt, ali sa nekima ne mogu i uvek se stavlja do znanja da nas ima samo pet odsto.”

Zbog svega toga, papine poruke u Srbiji i dalje zastupa beogradski nadbiskup.

„Nije mi teško da te ideje promovišem jer me niko u tome ne sprečava, ali nema tog integralnog dijaloga kojim bi se moglo nešto veće napraviti.

Ako hoćemo nešto pozitivno da napravimo, moramo uvažiti stepen razvoja do koga je to društvo došlo – ja volim da naglašavam organski razvoj, a ne da se od nekog društva traži više od njegovog razvoja.”

Papa Franja slao je niz poruka koje su privukle pažnju javnosti, od kojih je poslednja ona da podržava istopolna građanska partnerstva – ideja koja u balkanskim država nailazi na glasan otpor.

Na opasku da su poruke pape liberalnije od ostalih rimokatoličkih poglavara, Hočevar odgovara da on papinu viziju ocenjuje kao antropološku i ne strogo teološku, kao jedan integralni pristup stvarnosti.

„Kako on kaže – nismo u periodu promena, već je ovo promena istorijskog perioda, čega mnogi nisu svesni.

To treba prihvatiti i hrabro krenuti dalje.”

 

Aleksandar Miladinović

novinar BBC news na srpskom