Noć ‒ svetlija od dana…
Homilija mons Stanislava Hočevara, beogradskog nadbiskupa i metropolite – katedrala Uznesenja Blažene Djevice Marije, božićna misa ponnoćka, 24. decembar 2021. u 22.00 časa
Braćo i sestre!
Više od svega simbolično je to što se ovaj naš glavni božićni liturgijski susret odvija upravo u noći.
Svakako, nemamo u toj noći nikakvih skrivenih namera! Ali osećamo da se nama – neprosvetljenima – upravo u toj noći najjače otkriva sve ono što je zaista skriveno. Otkrivanjem i priznavanjem te činjenice postajemo realisti – to jest, počinjemo da se krećemo pravcem života.
Veoma me raduje, poštovani svi vi učesnici ovog slavlja, što i ove godine možemo zajedno da se krećemo putem tog praiskonskog istraživanja. Naime, noć i tamu susrećemo svuda: često upravo u svojim mislima i srcima; prečesto u crnim hronikama naših gradova i tolikim prenaglim krivinama naših ljudskih odnosa. Dobro znamo kako nam je lako da nauku istorije preobrazimo u nabrajanje godišnjica ratova. I ubeđeni smo da svoje velikane možemo da definišemo naprosto godišnjicom njihove smrti.
Kao Beograđani možemo da se „pohvalimo” tolikim datumima potčinjavanja naše slobode hirovima sudbine tuđinskih osvajača, ali možda ne bismo baš znali da pobrojimo ni sva strana imena koja su tokom vekova bila davana našem Belom Gradu. Možda da se ipak, u svojevrsnom setnom duhu, prisetimo velikog pada našeg grada pre 500 godina i činjenice da nam Evropa tada nije priskočila u pomoć. Borila se s reformacijom koja nije urodila reformom, kao što se i danas, kako se čini – bavi ukidanjem Božića, misleći da će eliminisanjem Novorođenog zaštititi neko svoje čudno viđenje Evrope?! I ove godine možemo da priznamo: Da, tama pokriva narode i ljudska srca… Nad tobom, tražiteljem života, pak sija Gospod! I da nastavimo s prorokom svetla i dana ‒ Isaijom: „Narod koji je u tmini hodio, svetlost vide veliku; onima što mrkli krâj smrti obitavahu, svetlost jarka osvanu” (Iz 9, 1‒3).
A time, proglašenjem proročke Reči, predraga braćo i sestre, potvrdili smo i prihvatili neobičnu stvarnost: noć nema poslednju moć i tama nije definitivno stanje našeg duha. Štaviše, u snazi Božje reči ispovedamo ove noći veliku istorijsku istinu i teološku potvrdu da i sama noć može da postane svetlija od tame, da je i sama tama delotvornija od svetla, da je i sama smrt plodonosnija od rođenja, a veliko poniženje ‒ uzvišenije od lakomislenih ambicija. Isti taj naš duhovni realizam govori nam da su sve naše najdublje čežnje i želje, svi naši najveći snovi i naše najveličanstvenije vizije ‒ već sabrani i personalizovani. Posle otelovljenja Božjeg Sina ‒ tog Svetla od Svetla, tog Sunca pravde, tog Ključa koji svekoliku istoriju jedini otvara smislu i zatvara nihilizmu, posle tog središnjeg kosmičkog i istorijskog događaja ‒ sav haos greha preobražava se u kosmos svetosti, a sva naša ništavila pretvaraju se u svet neograničenih mogućnosti: stoga hvala Ti, Novorođeni!
Odatle – upravo od Novorođenog Bogočoveka ‒ svima nama dolaze sve mogućnosti: iz tog novog korena izraslog iz panja naših smrti i propasti, rađa se novo stablo, novi rod, nova zajednica, novi cvet kulture i novi plod spasenja. „Ruka Svemogućega to je učinila” – ponavljamo sa Svetim pismom!
Ovo Božićno otajstvo slavimo u noći samo zato da bi nas tolika negativna iskustva naše opšte nemoći kao i obeshrabrujuća klima svetskih neuspešnosti ‒ preselili u laboratorije Božje blagodati i stvaralačke snage Božje ljubavi. Tamo gde se, naime, pojavio greh, objavila se neuporedivo veća moć božanske lepote. Gde je đavo u svojoj destruktivnosti dijabolično podelio telo čovečanstva, tamo je otelovljena Reč stvorila novo Nebo i novu Zemlju. Ako je svet dosad bio sklon da se deli i uništava ono stvoreno, to ne znači da naša srca – odevena u devičansku belinu nerukotvorene lepote ‒ ne mogu da komponuju nove harmonije povezivanja, simfonije i sinergije. Ako su dosad reke slepog oponašanja i individualizma iscrtavale granice i podele, to ne znači da krv Novorođenog i Njegova prožetost Duhom Svetim ‒ ne može da stvori ujedinjeni svet koji kuca jednim srcem i diše jednim dahom. Tako je bilo još među prvim Isusovim učenicima! Jesmo li mi danas manje učenici Novorođenog?
Rođenje Novorođenog upravo govori da je samo On apsolutni gospodar vidljivog i nevidljivog! Da je samo On put u pravu budućnost!
Da je samo On život svekolikom našem životu!
Samo On je istina u tolikim našim prividima i sablastima!
Zato je On – Novorođeni ‒ dan u našoj noći. On je sunce u našoj tami, samo On je lek u svim našim zastranjivanjima. Zato svima kličući: Sretan I blagoslovljen Božić. Svima, koji slave istočnom tradicijom ili po julijanskom kalendaru; Mir Božji – Hristos se rodi!
Slavimo Božićnu tajnu u noći da bismo otkrili da postoji samo jedan dan, slavimo Božić u noći da bi se probudila naša svest da samo istina donosi DAN. Slavimo Božić u tami da bismo otkrili da treba jače da vapimo za danom, za životom, za istinom, za ljubavlju, za večnošću! Slavimo Božić u tami da bismo spoznali da je čovek onoliko čovek koliko se neprestano preobražava u čežnju, koliko uzdiže svoj duh, koliko se prepušta ekstazi u Novorođenom. Slavimo Božić u noći da bismo uvideli da mi koji smo nemoćni ‒ drugima ipak možemo da predajemo Njega koji je Svemoćni. Naročito ove godine treba da iskusimo tamu da bismo drugima snažnije osigurali svetlost. Čini se da još moćnije moramo da iskusimo svoje granice da bismo konačno prihvatili Njega beskonačnog, Neograničenog, Neopisivog…
Braćo i sestre! Što jače doživljavamo strah, nemoć, granice, tim bliže nam je Novo Rođenje! Rođenje apsolutno Novog! Dakle, rođenje Njega, jedinog Nosioca budućnosti. Amen.
