Osmi dan Božićne devetnice 23. decembar

Mal 3, 1-4.23 – 24

Lk 1, 57 – 66

Dana 20.decembra u ponedeljak ove godine beogradski nadbiskup mons. Stanislav Hočevar dočekao je u katedrali Uznesenja Bl. Djevice Marije patrijarha srpskog g. Porfirija. Bratski susret dviju jerarha još nažalost uvek podelene jedne Kristove Crkve. U svojim pozdravnim govorima dotakli su se teme poslanja zajedničkog svim hrišćanima u savremenom svetu: svedočiti delo pomirenja koje je Bog ostvario u osobi Isusa Krista, pomirenja Boga sa čovekom, čoveka sa drugima, čoveka sa prirodom, radi se o pomirenju koje je kamen temeljac nove civilizacije sklada, harmonije, dakle, Božjeg kraljevstva.

Upravo pojam pomirenja čini mi se ključna tema osmog dana božične devetnice na temelju biblijskih tekstova predviđenih za ovaj dan.

U prvom čitanju iz Knjige proroka Malahije nacrtane su apokaliptične scene Božjeg suda koji najavljuje Bogom ovlašćen poslanik. Kraj vremena biće obeležen dolaskom proroka Ilije. On će poticati očeve da u duhu pomirenja zagrle svoje sinove i sinove da poverenjem i zahvalnošću uzvrate za pruženu im očinsku ruku. Povratak sinova očevima i očeva sinovima kreće se na dva nivoa, ali ne kao paralele već jedan kao preduslov drugoga. Najpre dolazi do pomirenja ljudskih sinova sa Ocem svih očeva – Bogom, tek onda sledi dinamika sklapanja savezništva u društvu među svim njegovim komponentima. Konture ove optimistične scene pomirenja i uspostave skladnih odnosa, novih čistih savezništva bez senke konflikta se samo naslučuju jer se sigurno zna da njihovo vreme će doći iz prostora daleke budućnosti. Ali ipak, već smo navikli da ono što se prema Starom zavetu smešta u daleki eshaton u perspektivi Novog zaveta se daje kao opipljiva, vidljiva, anticipirana prisutnost. U Evanđelju po Luki prorok Ilija progovara i deluje u liku Ivana Krstitelja. Eshaton u kojem strogi gospodari postanu brižljivi oci i pobunjenici poslušni sinovi se premešta u prostor i vreme Isusa Krista – u Betlehem, Nazaret, gradove i sela Galileje, u Jeruzalem, a da budemo još konkretniji na Golgotu i u prazan grob. Prorok Ilija je u Ivanu Krstitelju pronašao svoje drugo Ja – jer njemu je bio priušten privilegij upreti svoj proročki prst u Pomiritelja par excellance, onoga koji će na najsavršeniji način obratiti sinovska srca očevima i očeva srca sinovima.  Ivan preuzima Ilijinu misiju tako što upućuje na Krista. Ovo delo pomirenja ne pripada redu plemenitih programa mnogo puta već viđenih u istoriji, ne radi se o projektu koji bi mogao postojati i izvan Isusove osobe kao ideja na koju se Isus nadovezuje, koju tera do kraja i do koje na kraju krajeva može doći svaki prosvetleni um. Ovo pomirenje se poistovećuje sa likom Isusa Krista, još više, On sam je pomirenje kao što je on sam i Božje kraljevstvo ili drugim rečima izraženo: bez njega ideja i stvarnost pomirenja iščezava. Pomirenje predstavlja strogu kristološku ekskluzivu, a to u smislu autorstva, uzroka i načina, karaktera koji određuje Isusova osoba.

On izvodi pomirenje jer je ontički Sin čije srce je okrenuto Ocu neprekidno postajući plod Očeve darivajuće ljubavi. On je sinovski glas koji večno odgovara na Očevu želju: “Hoću da jesi” poniznom zahvalnošću: “Hvala Ti za dar ljubavi”. Ovaj božanski sklad očinsko – sinovskih odnosa pretaka se na ljudsku horizontalu. Sin Božji postao je čovekom. Njegovo čovečanstvo se ostvaruje kao sinovsko biće – ono se očituje u Isusovom molitvenom iskustvu Abba, Oče, u njegovom siromaštvu, askezi, u njegovoj poslušnosti volji Oca. Njegov moral, njegova religioznost, njegovi međuljudski odnosi – to je prevod očinsko – sinovskih odnosa u ljudski jezik, pružajući nama lekcije sinovstva  i savezništva ljudskog ja sa Božjim Ti.

Isus donosi poruku pomirenja – onima koji su stvarnost sveta i čoveka redukovali na tematsko polje prirodnih nauka i tehnike (agnosticizam, skepticizam), njima svedoči stvaralačku Ljubav Boga Oca koja svemu prethodi kao izvor i čuva od propadanja kao garancija opstanka.

• onima koji su u ime slobode i neovisnosti u zavadi sa Bogom poručuje (postulatorski ateizam): Bog nije represivan organ, Njegova spasonosna ljubav je preduslov svih sloboda jer njome Bog želi da postojimo, više, punije i dakle slobodnije postojimo.
• One koji su okrenuli leđa Bogu kao da ne postoji jer su iscrpljeni zadovoljavanjem interesa užitka i zabave, Isus teši: Ne plašite se, niste prepušteni sebi, prati vas Ljubav Oca koja želi biti saprostorna i savremena vašoj svakodnevnici dižući nju iz blata pukog preživljavanja.

Ovo vertikalno pomirenje ljudskih sinova sa Božjim Ocem povlači sa sobom i posledice na nivou horizontale. Pomireni sa Ocem svih očeva možemo sklapati savezništva u sferi međuljudskih odnosa poput Krista koji je kao poslušan Sin Oca postao brat koji ide drugima u susret kao ispružena ruka, kao zagrljaj prijatelja.

U sinodalnom hodu papa Franjo poziva lokalne Crkve da ulaze u dijalog sa savremenim svetom politike, kulture, ekonomije, pružajući tako svoj doprinos razvoju društva. Šta ponuditi? Koje teme otvoriti? Na koja pitanja tražiti odgovore? Mislim da u ovom svetu oštrih polarizacija, dubokih raslojavanja, blokovskih podela, kulture odbacivanja, isključivanja, krize participacije na zajedničkom dobru zbog nedostatka poverenja, redukcije dijaloga na propagandističko nadmudrivanje i na kraju različitih ekoloških tragedija Crkva nudi upravo perspektivu pomirenja i savezništva polazeći od vertikale pa sve do horizontale. Teme pomirenja i uspostave novih odnosa savezništva odjekuju u magisteriju papâ: Ivana Pavla II. (socijalne enciklike), Benedikta XVI. (enciklike: Deus caritas est, Caritas in veritate), Franje (Laudato si, Fratelli tutti). Evo, predlog u kom pravcu razmišljati o diakoniji ovom svetu: tražiti način kako približiti ove velike ideje svetu u kojom se kreće naša lokalna Crkva da se njima obogate naša braća i sestre.

Vlč. Andrej Đuriček

KMC