Peti dan božićne devetnice, 20. decembar
Jahve opet progovori Ahazu i reče mu: »Zaišti od Jahve, Boga svoga, jedan znak za sebe iz dubine podzemlja ili gore iz visina.« Ali Ahaz odgovori: »Ne, neću iskati i neću iskušavati Jahvu.« Tada reče Izaija: »Čujte, dome Davidov! Zar vam je malo dodijavati ljudima, pa i Bogu mom dodijavate! Zato, sâm će vam Gospodin dati znak: Evo, začet će djevica i roditi sina i nadjenut će mu ime Emanuel!
(Iz 7, 10 -14)
Zato, sam će vam gospodin dati znak: Evo, začet će djevica i roditi sina i nadjenut će mu ime Emanuel.
U istoriji filozofije postoji jedan pravac razmišljanja koji identifikuje mišljenje sa postojanjem, biće sa jezikom, um sa stvarnosću. Filozof Heidegger se nadovezuje na ovu refleksiju tvrdeći: Ono, što se može izraziti u jeziku, to i postoji ili nijedna stvar nije tamo gdje nedostaje reć, ime; tamo, gdje je nađeno ime za stvar, tamo ona i postoji.
Naravno, nije ovde mesto da filozofski polemišemo o ovim stavovima. Ali ipak. Nadahnuti ovim tipom razmišljanja o jeziku i stvarnosti možemo zaključiti da postoji i teološki ekvivalent spomenutoj filozofskoj koncepciji, nalazimo ga u teologiji imena. Na početku svega stoji Um, Razum koji daje ime, imenuje, koji imena pamti i izgovara njih. Božji Um. Bog nastupa kao onaj koji zove čoveka po imenu, koji tačno poznaje njegovo ime i čuva ga duboko u svom pamćenju. Ovo njegovo poznavanje imena, davanje imena i oslovljavanje po imenu nije stvar spoznaje u kojoj dolazi do formulacije definicija već se kreće na nivou stvaranja i spasenja i spada u poredak bića. Dati ime, poznavati ime poklapa se sa stvaralačkom i spasonosnom ljubavlju. Poznavajući ime, izgovarajući ime Bog uvodi u biće, podupire u postojanju i čuva od propadanja i nestanka. Bog zove po imenu na takav način da voli, žarko želi da imenovan postoji, više i punije postoji, da se razvija, sazreva u postojanju i da donosi obilat rod. To je bilo iskustvo starozavetnih proroka koji su bili Bogom pozvani po imenu. Oni su ovo Božje oslovljavanje kušali kao ljubav koja se njima obraća, kao Ti Drugoga koji čezne za tim da uspostavi odnos u kojem se mogu ostvariti. Davanje imena kulminira u istoriji spasenja u osobi Isusa Krista. Nazvan je Emanuelom, što znači Bog s nama. Njegovo ime je duboko upisano u Božje očinsko srce. Bog Otac poznaje i izgovara njegovo ime – dakle, pristupa njemu kao voljenom i željenom biću, kao Sinu kojemu neprestano daruje samoga sebe, kojeg svom ljubavlju konstituiše i uzdržava u biću, postavši njemu izvor postojanja i garancija opstanka. Njegovo ime će Otac izgovarati i u smrtnoj tišini kada svi glasovi utihnu, njegovo oslovljavanje nadvladaće i muk smrti.
Od vremena ovih slučajeva imenovanja, oslovljavanja Bogom izgovaranje imena nekoga postaje ozbiljan čin, čin koji nadilazi okvir komunikacije, spoznaje, jezika i prelazi u sferu ljubavi. Izgovoriti ime druge osobe pripada redu ljubavi, one stvaralačke i spasonosne u tom smislu da sadrži čvrstu nameru zalaganja za drugoga, čije ime se izgovara, u duhu služenja, nameru stalnog angažmana za rast, napredak bljižnjega kojeg imenom oslovljavamo. Poznavanjem i izgovaranjem imena preuzima se odgovornost ljubavi za imenovanog – da uz asistenciju onoga koji oslovljava, napreduje onaj koji je oslovljen.
U sinodalnom procesu čuje se poziv da identifikujemo i upoznamo sve učesnike zajedničkog hoda u našim zajednicama. Pripravni dokumenat Sinode potiće da ustrajno tražimo odgovor na pitanje : Tko su naši saputnici? Tko su članovi naših zajednica – u župama, pokretima, udrugama itd.? U traženju odgovora treba nadilaziti okvire statistika, lista, spiskova i izveštaja u kojima osobe sa imenom figuriraju kao brojevi. Sad je prigodno vreme da upoznajemo druge po imenu, dakle, sa spremnošću ulagati napore ljubavi u izgradnji zajedništva u kojem preuzimamo odgovornost jedni za druge.
Vlč. Andrej Đuriček
KMC
