„Pričam vam o svojoj Srbiji, koju sada treba saslušati“

Intervju kardinala Ladislava Nemeta SVD, beogradskog nadbiskupa i metropolita za Avvenire

Piše: Nelo Skavo, izveštač iz Beograda

Preveo sa italijanskog vlč. Aleksandar Ninković

15. februar 2026.

Za kardinala, koji sa zabrinutošću posmatra tenzije u ovoj balkanskoj zemlji, „nacionalistička zatvaranja i ‘zidovi’ predstavljaju stvaran rizik“. O migrantima poručuje: „Hrišćani različitih konfesija moraju delovati zajedno“. Apel vladi.

 

Srbija koja sa Istoka gleda ka Evropi ogleda se u rečima Ladislava Nemeta, prvog kardinala u istoriji ove zemlje. Misionar na Filipinima, potom u Poljskoj, Hrvatskoj, Mađarskoj, uz iskustvo u odnosima sa kancelarijama UN-a u Beču, beogradski nadbiskup je svedok i simbol onog Balkana koji iz „središnje zemlje“ teži da postane spona. Kao potpredsednik Saveta evropskih biskupskih konferencija (CCEE), on je istovremeno i glas i pogled te regije. Kao katolički pastir, svestan je mandata da bude „mala, ali verodostojna manjina koja svedoči Jevanđelje kroz konkretnu službu, produbljivanje ekumenskog dijaloga i stvaranje prostora poverenja u društvu obeleženom nesigurnošću i društvenim tenzijama“. Uz to ide i dužnost da govori kao „glas nade, ne zbog moći koju sprovodi, već zarad celokupnog srpskog društva“.

Kako tumačite demonstracije i unutrašnje tenzije poslednjih meseci?

One odražavaju klimu velike neizvesnosti, straha od nasilja i političkog pritiska, u kojoj mnogi imaju utisak da nemaju mesta u društvu i na tržištu rada ako ne pokažu lojalnost centrima moći. Upravo zato smatram odlučujućim da Crkve – i to u ekumenskoj formi – otvore prostore za slobodnu reč, slušanje i nenasilno suočavanje. Veoma sam srećan što vidim da je čitavo društvo pokazalo veliku zrelost i izbeglo upotrebu nasilja tokom protesta u poslednjih 16 meseci.

Koja je evropska vokacija Beograda?

Srbija zna da mora biti zemlja-most između Istoka i Zapada i, kao multietničko i multireligijsko društvo, da unese u evropski projekat sopstveno iskustvo konflikta, manjina i dijaloga, doprinoseći tako Evropi pomirenih različitosti. Činjenica da sam živeo u sedam zemalja, kako Zapadne tako i Istočne Evrope, pomaže mi da bolje razumem strahove i nade obeju strana i da podstičem mostove umesto novih jazova.

Evropa je prožeta unutrašnjim tenzijama koje se hrane i govorom mržnje. Kako im se suprotstaviti?

Identitetska mržnja može biti pobeđena samo ako politika, Crkve i civilno društvo zajedno insistiraju na jednakom dostojanstvu svake osobe, ako se ekumenski i kroz međureligijski dijalog postave protiv svakog oblika dehumanizacije i aktivno stvaraju prostore susreta u kojima se pričaju priče umesto da se pothranjuju neprijateljstva. Iskustvo u različitim evropskim kontekstima naučilo me je da reči mogu da iscele ili da otruju, i da je jasan, ali poštovan jezik odlučujući korak u smirivanju sukoba.

Često ste kao potpredsednik CCEE podsećali na važnost oživljavanja hrišćanskih korena kao antidota za zidove i nacionalistička skretanja. Smatrate li to konkretnim rizikom?

Nacionalistička zatvaranja i novi „zidovi“ su veoma stvaran rizik, jer se razočaranja u Evropu, ekonomske poteškoće i nerešeni konflikti lako mogu transformisati u identitetske i religijski nabijene narative, koji na kraju opterećuju i ekumenske odnose. Posmatrajući različite realnosti u kojima sam živeo, vidim koliko brzo nacionalni identiteti mogu biti instrumentalizovani i koliko je važno da Crkve zajedno istupe protiv isključivanja i ideja o superiornosti.

Srbija je godinama tranzitna zemlja za migrante sa Istoka. Kako to utiče na javnu debatu i angažman Crkve?

Tranzitna migracija polarizuje javnu debatu između argumenata vezanih za bezbednost i poziva na solidarnost, dok Crkve – često ekumenski i kroz svoja karitativna dela – vrlo često staju uz migrante, nudeći konkretnu pomoć i promovišući kulturu gostoprimstva nasuprot namerno pothranjivanim strahovima. I ovde mi je stalo da hrišćani različitih konfesija deluju vidljivo zajedno, kako bi ponudili drugu sliku Evrope: ne kao tvrđave, već kao prostora prihvatanja i uzajamne odgovornosti.

Istovremeno se beleži emigracija mladih Srba. Šta kao biskup želite da poručite onima koji vladaju?

Sa crkvene tačke gledišta, osećam potrebu da tražim od politike da investira u pravedne plate, u pouzdanu socijalnu zaštitu, u borbu protiv korupcije i u stvarno učešće mladih u procesima donošenja odluka, kako bi mogli da zamisle svoju budućnost u zemlji, a ne samo u emigraciji. Susret sa mladima iz različitih evropskih zemalja pokazuje mi koliko su njihove nade slične i koliko je odlučujuće ponuditi im verodostojne perspektive i suodgovornost.

Šta znači „pomirenje“ nakon masakra devedesetih?

Priznati istinu o zločinima i patnjama, preuzeti odgovornost i graditi korak po korak poverenje između naroda, konfesija i generacija, kako pamćenje ne bi delilo, već otvorilo put ka zajedničkom učenju i mirnijoj budućnosti. Činjenica da sam godinama živeo u različitim kulturnim i crkvenim kontekstima čini da osećam koliko je taj put naporan, ali i koliko može biti plodonosan na duge staze. Na ovom polju smo još uvek daleko od stvarnih rezultata; nacionalizmi prisutni na našim prostorima su, nažalost, često jači od osećaja zajedničkog krštenja. Često su vernici različitih hrišćanskih Crkava najveći nacionalisti – nažalost, ponekad i među hijerarhijom.

Koja je danas najkonkretnija nada beogradskog biskupa?

Da zemlja izađe iz spirale straha, pretnji nasiljem i političke zavisnosti, da Crkve zajedno, na ekumenski način, grade mir. I da Srbija pronađe svoje mesto u Evropi koja se ne zatvara, već crpi snagu iz svojih hrišćanskih i humanističkih korena. Moja biografija me uverava da je promena moguća i da su mali, hrabri koraci uzajamnog razumevanja često najjači izvor nade.