Proslava svetkovine Božića
Radosna vest, rođenja Spasitelja – Isusa Krista i ove godine okupila je veliki broj vernika kao i zvanica oko zajedničkog stola Euharistije. Tim povodom svečano misno slavlje u subotu, 25. decembra, u crkvi Sv. Ante na Crvenom Krstu predvodio je mons. Stanislav Hočevar, beogradski nadbiskup i metropolit. Na svečanom euharistijskom slavlju koncelebrirali su: župnik župe Sv. Ante i dekan Beogradskog dekanata, fra Ilija Alandžak, gvardijan samostana fra Benedikt Vujica, fra Darko Drlja i vlč. Andrej Đuriček, penitencijer i relator Sinode, a đakonsku službu obavljao je đakon vlč. Stipo Filipović, osobni sekretar Nadbiskupa.
U uvodnoj reči nadbiskup Hočevar se obratio svim prisutnim vernicima te im čestitao ovaj radostan dan pozvavši ih da poput pastira pohrle Novorođenome u susret, da ga zagrle svim svojim bićem i svojim srcima, to maleno biće darovano svima. Jer ovo nije samo rođendan našega Spasitelja već i rođendan svakog vernika, svakog hrišćanina, svakog čoveka. On je svetlo koje je došlo na svet da otera svaku tamu smrti i greha, da otera svaku suzu i bol sa lica svih ljudi, da unese svojim rođenjem radost i mir.
Nadbiskup je u propovedi istakao da je ovaj praznik radosti, praznik koji svakog vernika podseća da uprkos svim poteškoćama, uprkos svim pandemijama, uprkos svim razdorima i neslaganjima, Svetlost je ipak došla na svet, došla je da podseti svakog čoveka da nije sam, da nije zaboravljen, da je ljubljen baš onakav kakav jeste i da se Bog svaki put iznova i iznova rađa u njegovom srcu, u srcu svakog čoveka.
Predstvivši službu pastira, Nadbiskup je naglasio i primer kako bi svaki vernik trebao da živi. Pastiri koji ostavljaju sve i dolaze se pokloniti Novorođenome, čoveku zapravo trebaju predstavljati sliku svih ljudi, jer ovaj događaj nije samo istorijski važan i nije samo sećanje na nešto, ovaj rodjendan, ovaj praznik nije samo, i ne treba postati puka tradicija i kultura sećanja, već treba iznova i iznov živeti, živeti u svakom srcu, ali ne samo u srcu svakog čoveka, već ovaj Dan, Dan Svetlosti treba obasjavati svaki životni put, treba pomoći svim izgubljenima da pronađu sebe u Njemu, treba pomoći svima koji traže izlaz da ga nađu, jer kao što i evanđelje govori ” i svetlo u tami svetli i tama ga ne obuze” ( Iv 1, 5) . Zaključivši homiliju razmišljanjem o duhovnom siromaštvu, Nadbiskup je potaknuo sve vernike da razmišljaju zapravo šta za njih predstavlja sam pojam ” siromaštva”, naglasivši da materijalno siromaštvo nije toliko opasno po svet kao duhovno. Kada čovek luta bez ljubavi, bez nade, bez spoznaje da je voljen i ljubljen uvek i zauvek od malog deteta koje, iako tako maleno izgleda dok lezi u jaslama, ipak postaje snaga i spasenje svih ljudi.
Marija Antonela Kanelić
