Prva nedelja adventa

U ono vrijeme: Reče Isus svojim učenicima:
Kao u dane Noine, tako će biti i dolazak Sina Čovječjega. Kao što su u dane one – prije potopa – jeli i pili, ženili se i udavali do dana kad Noa uđe u korablju i ništa nisu ni slutili dok ne dođe potop i sve odnije – tako će biti i dolazak Sina Čovječjega. Dvojica će tada biti u polju: jedan će se uzeti, drugi ostaviti. Dvije će mljeti u mlinu: jedna će se uzeti, druga ostaviti.
Bdijte dakle jer ne znate u koji dan Gospodin vaš dolazi. A ovo znajte: kad bi domaćin znao o kojoj straži kradljivac dolazi, bdio bi i ne bi dopustio potkopati kuće. Zato i vi budite pripravni jer u čas kad i ne mislite Sin Čovječji dolazi.

(Mt 24,37-44)

Mislim da nikakvo iznenađenje više ne izaziva pojavak memoara koji autorski potpisuju visoko pozicionirani crkveni jerarsi, čak su i pape uplovile u ove književne vode. Ali ređi su slučajevi kad se neki od velikodostojnika oproba u književnom žanru kao što je roman. Zadnjih desetak godina takvog književnika – romansijera možemo da pronađemo u redovima Srpske pravoslavne Crkve. Vladika Grigorije je već stekao reputaciju književnog umetnika. Njegov zadnji roman „Stranac u šumi“ poslužiće mi kao uvod u razmatranje Jevanđelja po Mateju iz kojeg uzimamo tekst prve nedelje adventa. Radnja narečenog romana se odvija kao razgovor mladog monaha sa pustinjakom u šumi, on deli monahu korisne savete koji se čak pokažu kao proročanski pogodak. Među tim savetima čujemo nešto što zvuči kao pohvala neizvesnosti, evo, o čemu se radi: „Izvesnost je udobnost. Nemoj se predavati izvesnosti. U svemu što činiš, uvek malo odstupi od onoga što ti je bila namera. Nađi snage da ostaviš prostora za neočekivano. Nemoj pokušavati da kontrolišeš život.“ Spremnost da se prihvati i ono neočekivano, da se prilagodi onome što je došlo neplanirano, iznenada – takav stav duha ubraja se među vrline koje treba da krase monaha. Naglasak je stavljen na stavke kao što su „iznenada“, „neočekivano“, „neplanirano“, „neizvesno“. Upravo ove kategorije dobivaju reč u kratkom jevanđelskom odlomku prve adventne nedelje.

Tema poslednjih Isusovih govora uoči stradanja eshatološki je određena, dakle, odnosi se na poslednje stvari – kraj istorije, ponovni Isusov dolazak u slavi, Poslednji sud i uspostava Božjeg carstva. O tome je reč i u prvoj polovini adventa. Isus ovaj finale uspoređuje sa katastrofom poplave na početcima ljudske civilizacije. Ali odmah kod ove tvrdnje treba skrenuti pažnju na jednu bitnu razliku. Dok je potop stigao da prekrije svojim ogromnim talasima ljudsku pokvarenost, dolazak Isusa na kraju vremena će da prekine normalan tok života, ne radi se ovde u prvom redu o kaznama koje treba da se posipu na glave pokvarenjaka nego o prekidu onog ustaljenog, uhodanog, normalnog, ono izvesno, predvidljivo biće iznenada promenjeno, iščašeno, izbačeno iz šina. Logika takvog iznenađenja temelji se na ozbiljnom teološkom argumentu: dolazak Isusa, Poslednji sud, kraj sveta i početak Božjeg carstva spadaju u Božju agendu, u agendu nebeskog Oca. „A o onom danu i času nitko ne zna, pa ni anđeli nebeski, ni Sin, nego samo Otac.“(Mt 24, 36)

U stvarima eshatologije to je Bog koji se pita i odlučuje. U romanu Šum vremena koji se može okarekterisati kao fiktivna biografija ruskog kompozitora Dimitrija Šostakovića ima zanimljivog zapažanja: „To što ga je zadesilo bilo je potpuno nenadano, a ipak savršeno logično. Kao i sve drugo u životu…“ Ekscelentna ideja: Bog će sve nas na kraju iznenaditi, a ipak je to savršeno logično, očekivano. Iznenada, a ipak očekivano: pa Bogu Stvoritelju i Izbavitelju pripada prva i zadnja reč u istoriji. Svet nije prepušten sebi, ne naslanja se na sebe, nije sebi izvor, ni autor svoje budućnosti. Bog je Ljubav koja svemu prethodi i sve uvodi u biće. On je Ljubav koja sve postojeće podupire i čuva da ne ode u prašinu. On je Ljubav koja obećava budućnost, u stanju je i ispuniti obećanje.

Hrišćanin kao Isusov učenik koji se na njegovo svedočanstvo o nebeskom Ocu obratio i poverovao Božjoj ljubavi, shvata i prihvata ovu logiku „očekivanog iznenada“. Računa na preokret, na prekid onog uobičajnog, ustaljenog, uhodanog. Njegovo poverenje u Boga, gospodara vremena i garanciju večnosti, pobija ideju o oholoj samodostatnosti čoveka i sveta i drži njih otvorenima za Boga dajući svedočanstvo da ipak postoje mostovi koji povezuju nebo sa zemljom, nevidljivo sa vidljivim, božansko sa ljudskim.

Upravo po pitanju Božjeg iznenađenja događa se deoba duhova: biće dvojica, jedan će se uzeti, drugi ostaviti… Pored onih koji sagledavaju ono postojeće u svetlu nade u dolazak novoga čiji je autor Bog, ima i onih koji su iz svog vidokruga sasvim isključili sve nadsvetovne, nadzemaljske stavke i stvarnost su sveli na čoveka i prirodu: to je to, ništa više, ništa manje. Takvim negatorima preostaje da izgrađuju naukom, tehnikom, politikom, ekonomijom raj na zemlji, ljudski raj ili da se predaju distopiji, izmišljanju crnih scenarija koji predviđaju opštu propast. Na takvom putu leži bezbroj prepreka: i one najuzvišenije namere su se izvitoperile i dovele do ivice pakla – diktature, totalitarizmi, ekonomske krize – a i sam distopijski pesimizam ništa nemože da pokrene, samo parališe. Na kraju najlogičnije rešenje ispada ono iznenadno: dolazak Vaskrsloga Hrista koji će nas i čitav kosmos pridružiti sebi, sudbini voljenog Sina koji je snagom Očeve ljubavi ustao od mrtvih, jer samo Ljubav može da pruži budućnost života u punini.

  Vlč. Andrej Đuriček