Razmatranje 1. korizmene nedelje

U ono vrijeme: Isus se, pun Duha Svetoga, vratio s Jordana i Duh ga četrdeset dana vodio pustinjom, gdje ga je iskušavao đavao. Tih dana nije ništa jeo, te kad oni istekoše, ogladnje. A đavao mu reče: »Ako si Sin Božji, reci ovom kamenu da postane kruhom.« Isus mu odgovori: »Pisano je: Ne živi čovjek samo o kruhu.«
I povede ga đavao na visoko, pokaza mu odjednom sva kraljevstva zemlje i reče mu: »Tebi ću dati svu ovu vlast i slavu njihovu jer meni je dana i komu hoću, dajem je. Ako se dakle pokloniš preda mnom, sve je tvoje.« Isus mu odgovori: »Pisano je: ’Klanjaj se Gospodinu, Bogu svomu, i njemu jedinomu služi!’« Povede ga u Jeruzalem i postavi na vrh Hrama i reče mu: »Ako si Sin Božji, baci se odavde dolje! Ta pisano je: ’Anđelima će svojim zapovjediti za tebe da te čuvaju.’ I: ’Na rukama će te nositi da se gdje nogom ne spotakneš o kamen.’«
Odgovori mu Isus: »Rečeno je: Ne iskušavaj Gospodina, Boga svojega!« Pošto iscrpi sve kušnje, đavao se udalji od njega do druge prilike.

(Lk 4,1-13)

Stari Rimljani su posebna mesta koja zrače energiju, privlače pažnju, utiču na ljudsko srce i um ili izazivaju strah i strepnju zvali genius loci – genije prostora. U ambijentu biblijske literature ovu sintagmu možemo primeniti na prostor pustinje, ona zauzima posebno mesto u biblijskoj topografiji jer pogoduje sticanju dubokih verskih iskustava.

Jevrejski narod je nakon izlaska iz Egipta u kojem je robovao faraonu proveo na putu do obećane zemlje Palestine čak 40 godina u pustinji. Bilo je to vreme čišćenja, čišćenja od nevere, malodušnosti, praznovjerja, od idolopoklonstva i ujedno vreme sazrevanja u poverenju i pouzdanju u Boga, Stvoritelja i Izbavitelja.

Ono genijalno u stvarnosti pustinje se sastoji u tome što na prvo saslušanje i na prvi pogled zvuči i izgleda odbojno, odvratno, neprijatno – oskudica, nemaština, samoća, opasnosti…

Materijalna oskudica u hrani i vodi treba da uputi oči i srce Jevreja prema Bogu koji ima moć i ljubav da hlebom sa neba hrani i vodom sa stene poji svog izabranika. Na ovom iskustvu sa Bogom čija ljubav hrani i poji, temelji se pouzdanje u Onoga koji sledi plan spasenja sa jevrejskim narodom.

U pustinji vrebaju mnogi neprijatelji – divlje zveri, žarko sunce iscrpljuje snage, pustinjom haraju pljačkaši… Jevrejski narod treba da se odriče sopstvenih strategija preživljavanja koje snuju obično paganska plemena, da se okani skupljanja oružja ili podizanja bedema i kao legitimnu formu odbrane bira Boga Izbavitelja koji oslobađa od neprijatelja kao što je već pokazao u slučaju faraona.

Na ovu simboliku pustinje nadovezuje se Isus. Posle krštenja u reci Jordanu pre svoga javnog delovanja povukao se u pustinjsku osamu na 40 dana. U pustinji doživljava i produbljuje iskustvo sinovstva prema Bogu Ocu koje se veličanstveno manifestovalo na krštenju. Opis ovog događaja je tema prve korizmene nedelje i u tom smislu obeležava korizmenu duhovnost. Naveli smo da je pustinja mesto oskudice, opasnosti i samoće i zahvaljujući tome i povlašćeno mesto religioznosti.

Isus u pustinji materijalno oskudeva u hrani i vodi, kroz ovo iskustvo „neimanja“ dolazi do bitnog zaključka: Ne živi čovek samo o hlebu nego o svakoj reči što izlazi iz Božjih usta. Kasnije će ovaj zaključak još precizirati govoreći : Moja hrana je vršiti volju Oca moga koji je na nebesima.  Kao Isusovi učenici možemo ovo pustinjsko iskustvo postići putem posta, odricanja. Zauzimamo distancu od vidljivih i opipljivih stvari ovoga sveta koje nam obično donose zadovoljstvo, zabavljaju nas ili uzbuđuju rasteravajući dosadu. Odričemo se njih na neko vreme da bismo se osvestili o tome šta i ko treba da stoji na prvome i glavnome mestu – to mesto pripada Bogu, njegovoj reči, njegovoj ljubavi koja je istinsko jelo i pilo. Post, odricanje tako na kraju obiluje duhovnom hranom, radošću, zadovoljstvom koje je pobožan psalmista ovako artikulisao: „Bože, gorljivo tebe tražim. Tebe žeđa duša moja. Tebe želi telo moje kao zemlja suha, žedna, bezvodna. Ljubav Tvoja bolja je od života. Moje će Te usne slaviti.“

Isus je u pustinji sam. Na prvi pogled izgleda usamljen, napušten, skrajnut, izvan društvenih tokova. Ali u njegovom slučaju se radi o prividnoj usamljenosti. On u pustinjskoj samoći postiže vrhunac društvenosti jer druguje sa Onim kome je najviše stalo do njega, koji ga najbolje poznaje i najintenzivnije voli – nebeski Otac. Isus će još u toku svog javnog delovanja ponavljati ovo pustinjsko iskustvo kada će se povući u osamu, na samotno mesto i moliti. U Jevanđelju po Luki Isusa obeležava kao trajna karakteristika molitva, Isus je prikazan kao molitelj. Molitvom Isus ulazi u otajstvo Boga koji nadmašuje ljudski um i srce – njegove misli nisu naše misli, njegovi putevi nisu naši putevi. Isus u molitvi usklađuje svoju volju sa voljom svoga nebeskog Oca, postavši poslušan. Ispunjen duhom molitve predaje se u ruke Boga Oca i odupire se drugoj kušnji iskušavanja Boga. I opet nam Isus pokazuje put – pustinjska samoća u kojoj struji snažan dijalog sa Bogom Ocem je naša molitva. Molitva zahteva od nas upravo povlačenje u osamu, prekidanje odnosa, otkačivanje sa mreža, ali nikako radi toga da postanemo vuk samotnjak, mizantrop koji ne podnosi druge, kome drugi smetaju, nego da se neometano ugledamo u lice Onoga kome je stalo do nas; da saslušamo Njegovu poruku ljubavi koju nam svakodnevno upućuje otkrivajući tako Razum koji o nama uvek razmišlja i kada su svi drugi zaboravili naša imena, bacajući se u Ruke koje nas uvek podupiru i kada su svi drugi digli svoje ruke od nas.

Treća karakteristika boravka u pustinji jest izloženost opasnostima, ugroženost – zveri, žega, razbojnici – to sve vreba, radi o glavi, šteti…U vezi sa time zanimljiv je prikaz odnosa Isusa prema ovim opasnim faktorima u Jevanđelju po Marku. Isus sve ove neprijatelje pacifikuje, preobražava u saveznike. Pustinja tako na kratko postaje rajski vrt u kojem svi elementi – flora, fauna i čovek žive u slozi: niko nikome ne preti, niko nikoga ne ugrožava, niko nikome ne šteti. Kojom snagom Isus čini ovu preobrazbu? Odgovor je – ljubavlju koja želi da služi a ne da gospoduje. To je predmet treće đavolske kušnje.  Na ovoj Isusovoj dinamici preobražavanja pustinje u raj pozvani smo kao Isusovi sledbenici učestvovati čineći dela milosrđa posebno praštanja, pomirenja i strpljivog podnošenja braće. Nadahnuti Isusovim primerom drugome ne pristupamo kao neprijatelju kojeg treba u samoodbrani zgaziti nego kao zalutalom bratu kome se pruža ruka pomirenja koja ga uvlači u zajedništvo. Milosrdnom ljubavlju i praštanjem događa se velika transformacija naših pustinja mržnje u rajske vrtove zajedništva.

 

Vlč. Andrej Đuriček