Razmatranje 1. nedelje adventa
U ono vrijeme:
Reče Isus svojim učenicima:
»Bit će znaci na suncu, mjesecu i zvijezdama, a na zemlji bezizlazna tjeskoba narodâ zbog huke mora i valovlja. Izdisat će ljudi od straha i iščekivanja onoga što prijeti svijetu. Doista, sile će se nebeske poljuljati. Tada će ugledati Sina Čovječjega gdje dolazi u oblaku s velikom moći i slavom. Kad se sve to stane zbivati, uspravite se i podignite glave jer se približuje vaše otkupljenje. Pazite na se da vam srca ne otežaju u proždrljivosti, pijanstvu i u životnim brigama te vas iznenada ne zatekne onaj dan jer će kao zamka nadoći na sve žitelje po svoj zemlji. Stoga budni budite i u svako doba molite da uzmognete umaći svemu tomu što se ima zbiti i stati pred Sina Čovječjega.«
(Lk 21, 25 – 28. 34 – 36)
Na početku ove sedmice prisustvovao sam jednoj zanimljivoj diskusiji o nasleđu 29. novembra kao dana nastanka socijalističke AVNOJ-ske Jugoslavije. U razgovoru su koplja lomili (retorička figura, radilo se o vrlo civilizovanoj argumentaciji) istoričar Srđan Cvetković i filozofkinja Andrea Jovanović. Najpre se krenulo od tačke: kako danas proceniti, vrednovati fenomen „Jugoslavija“? Mišljenja se odmah ovde razilaze. Na jednoj strani stoji evaluacija tipa: civilizacijsko dostignuće koje obuhvata industrijalizaciju, naučno – tehnološki napredak, izgradnju socijalne države sa rajskim 8 sati rada, 8 sati odmora, 8 sati spavanja, emancipaciju žena, federalno uređenje koje je na 40 godina uspelo obuzdati nacionalizam i šovinizam. Ovoj jugoslovenskoj „pozitivi“ kontrira stav sastavljen od optužba: diktatura sa kultom ličnosti, tamnica naroda, neodrživ ekonomski sustav koji je završio sa „piši propalo“. Dakle, Jugoslavija – nekima majka, nekima maćeha, ima onih kojima je u njoj svanulo a ima i onih kojima se u njoj smrklo.
Meni, svešteniku i posmatraču, sa strane ovo je iskustvo poslužilo kao uvod u razmišljanje o evanđeoskom tekstu predviđenom za prvu nedelju Adventa. Možda čudna povezanost, odmah ću objasniti ovu logiku asocijacija. Kao prošlih nedelja i ove prve adventne opet je na tapetu tematika poslednjih stvari – kraj istorije, drugi dolazak Isusa Hrista, poslednji sud i uspostava Božjeg carstva. Slično kao u Jevanđelju po Marku i Luka donosi spisak kosmičkih katastrofa koje prate zadnje dane. Luka nije toliko precizan u opisivanju pojedinih događanju u svemiru kao Marko, više ga interesuju reakcije ljudi koji će svedočiti apokaliptičnim zbivanjima: ima onih uplašenih koji se tresu od straha a ima i onih koji će baš tad podignuti glavu, uspraviti se i oberučke zagrliti Sina čovečega; ima onih blaženih siromaha, gladnih, uplakanih koje će na kraju tunela zapaziti svetlo a ima i onih bogataša, nasmejanih, sitih kojima se crno piše. Nekome će se smrknuti, nekome konačno svanuti – ovde završavaju moje asocijacije jer poslednje stvari su višeslojni fenomen, komplikovanije da bi smo njih stavili u rubriku prirodnih katastrofa ili nagrađivanje pravednih i kažnjavanja opakih.
Sva kosmička događanja nisu kadrovi u nekom apokaliptičnom filmu distopijskog žanra kojim režiser želi uterivati strah u kosti gledalaca. Više im priliči da su svrstane u kategoriju scenografskih elemenata koji se pojavljuju samo kao pratnja onoj glavnoj tački u drami apokalipse, to jest drugi dolazak Isusa Hrista. Njemu je sve potčinjeno – sunce, mesec, zvezde, nebo i zemlja, sve treba da se uklapa u scenariji njegovog ponovnog dolaska. Kao što kod njegovog rođenja u Vitlejemu zvezda je poslužila kao indikator puta do njega, tako se i u budućnosti nebo i zemlja stavljaju poslušno na raspolaganje Sinu čovečjemu da se izvrši ono što je pre postanka sveta voljom i mudrošću Božjom već predviđeno i predodređeno: da se provede punina vremena: uglaviti u Kristu sve – na nebesima i na zemlji ( Ef 1, 10), što rečnikom katehizma zovemo uspostava Božjeg carstva.
Ovakva perspektiva finalnog ishoda stvari pružaju verniku razloge za dignutu glavu, za uspravan hod, za smirenost i radost. Posredi je stvarno jedna radosna vest. Svet nije prepušten sebi, nije zaključan, zatvoren u svojoj samodostatnosti, ne zavisi samo od svojih uspona kojima se čovek ponosi ili od padova koji ga vraćaju unazad. Ovaj svet je uslovljen i nošen Božjom ljubavlju, pohođen Bogom po svome Sinu koji je postao čovekom i na kraju ga očekuje budućnost Božjeg carstva. Budućnost koja će zadesiti svet nije neko anonimno rajsko blagostanje, nego nosi lično ime, ima konkretno lice : Uskrsli Isus Hrist, njemu će biti sve saobraženo. Ovakav tip budućnosti utiče na sadašnjost, na naše „ovde i sada“. Sadašnjost u svetlu Hrista koji ponovno dolazi dobiva svoju vrednost i važnost postavši kairos, pogodno vreme nasledovanja Hrista što daje već sada predokus savršenog zajedništva sa Njim na kraju vremena: jer vjera je već neko imanje onoga čemu se nadamo (Heb 11, 1). Vrlina budnosti koju jevanđelista Luka ubraja u moralnu opremu hrišćana nije ništa drugo nego svest da aktuelno vreme u kojem se krećemo treba biti određeno i prožeto verom – nasledovanjem Hrista – koja nosi u sebi klicu budućih stvari. Budnost je ona tačka u kojoj se susreću, grle, povezuju i deluju vera i nada, sadašnjost i budućnost, ovde i tamo. Jevanđelski budan čovek ima jasno u oblasti pitanja o smislu sveta i istorije, verujući se nada i nadajući se veruje, ali vera i nada nisu samo informativne veličine, sadrže itekako i performativnu dimenziju – što znači da povlače sa sobom određen način ponašanja, specifičnu praksu. Budnost se desi tamo gde vera i nada udruže snage i izvode zajednički performans, poduhvat koji ima dva čina. Prvi je paziti da nam srca ne otežaju u proždrljivosti, pijanstvu i u životnim brigama. Proždrljivost, pijanstvo i životne brige bi smo danas mogli svesti pod tačku praktičnog materijalizma i ateizma koji ne priznaje ništa osim vidljivoga i opipljivoga koji se koriste, troše i iskorišćeni bacaju ili onu filozofiju selfizma „ja, pa ja“ koja svoje Ja i njegove interese intronizira kao božanstvo kojemu se sve klanja. Drugi čin je molitva. Molitva je budnost par excellence jer pridružuje sinovskom iskustvu Isusa Hrista sa ljubavlju Boga Oca, iskustvu koje će donositi obilat rod u obliku uskrsnuća jer stavlja pod zaštitu Onoga koji je Bog živih a ne mrtvih.
Vlč. Andrej Đuriček