Razmatranje 10. nedelje kroz godinu

U ono vrijeme:

Isus, prolazeći, ugleda čovjeka zvanog Matej gdje sjedi u carinarnici. I kaže mu: »Pođi za mnom!« On usta i pode za njim.

Dok je Isus bio u kući za stolom, gle, mnogi carinici i grešnici dođoše za stol s njime i njegovim učenicima. Vidjevši to, farizeji stanu govoriti: »Zašto vaš učitelj jede s carinicima i grešnicima?«

A on, čuvši to, reče: »Ne treba zdravima liječnika, nego bolesnima. Hajdete i proučite što znači: Milosrđe mi je milo, a ne žrtva. Ta ne dođoh zvati pravednike, nego grešnike.«

(Mt 9,9-13)

Protestantski teolog Karl Bart imao je običaj da spremajući nedeljnu propoved jednom rukom lista dnevnu štampu, a u drugoj ruci drži Bibliju. Za ovaj multitasting postoji ubedljivo objašnjenje: tumačiti svakodnevni život vernika u svetlu Jevanđelja. Evo, ja sam ovo pravilo primenio na sopstveni mikrosvet iskustava i doživljaja prošle sedmice, nažalost, retrospektivno, post festum, dakle, Isusa sam se setio kada je sve prošlo. Objasniću. Zadnje vreme običavam posle laganih sportskih aktivnosti na Košutnjaku da svratim u prodavnicu i častim se pivom. Ne bi li moj hedonizam opteretio budžet, uzimam onu najjeftiniju varijantu u ponudi. I tako sam se po već ustaljenom običaju pre nekoliko dana zadesio u samoposluzi u ofucanoj odeći (sledim savet moje bake: šta će ti fensi stvari kad besciljno lunjaš po šumi) sa pivom u korpi. Disciplinovano sam se postrojio u dugačak red za kasu, odmah iza mene su mesto zauzela dvojica beskućnika koje viđam u kraju. U njihovoj korpi čami isti artikel – pivo za 65 dinara. To jeftino pivo kao da je njih poguralo bliže meni i razvezalo im jezik, mislim u odnosu prema meni. Nanjušili su u meni srodnu dušu i počeli su me tretirati kao ortaka. Samo što ne pitaju u kojem parku odsedam i u koji podvožnjak se sklanjam od kiše. Meni neprijatnost u kojoj se meša blam i sramota, a redu nikad kraja. Izabrao sam strategiju šturih i odsečnih odgovora da mušteriju koja čeka ubedim: ma ljudi, nisam ja s njima i još manje kao oni, ja samo štedim i za šumske šetnje oblačim pohabanu odeću. Ali moji novi ortaci beskućnici su moju distancu i naglasak protumačili kao da se u mom slučaju radi o nekom Rusu koji muku muči u stranoj zemlji. Stekao sam utisak da su na kraju došli do zaključka tipa: jadan Andrej Andrejević sigurno je već napipao prstima dno financijskih zaliha, sad zapija polotrule banane (zaboravih da spomenem i ovu robu na popustu) jeftinim pivom, pitanje je samo vremena kada će se pridružiti našem esnafu, samo ako mu neka bogata tetka iz Petersburga ne pošalje nešto novca… Odmah posle izlaska dobio sam blagi napad grižnje savesti: čoveče, umesto toga što si trošio energiju na strah od blama trebalo je da se uključiš u razgovor i na spisak poznanika upišeš nova lica. Posle su stvari oko toga krenule još pobožnijim tokom. Na adresu mog ponašanja u prodavnici stigla mi je ozbiljna pritužba čije autor je Isus zabeležen u Jevanđeljima. Pozivam se na onog Isusa koga nije sram, ni blam da se druži sa deklasovanim, prezrenim i omalovažavanim življem koje su pošteni i pravoverni zaobilazili u širokom luku. Tako mi je Isus pružio ozbiljnu lekciju. O tome je reč u odlomku iz Jevanđelja koji čitamo i razmatramo ove desete nedelje kroz godinu.

Isusa smo zatekli u situaciji kad povećava broj svojih pristalica – sledbenika. Po tom pitanju ima jedan relaksiran pristup. Očigledno nije opterećen visokim kriterijumima, njegov štab ne prolazi sitom i rešetom. Svaki njegov izbor ispada kao provokacija, i to ide uzlaznom putanjom. Posle neukih ribara iz galijejske periferije oko je bacio na carinika Mateja. Gore od toga nije ni moglo da bude. Carinik – to je u ušima poštenog jevrejskog sveta moralo da zvuči odvratno, slično tome kao kad danas u nekoj sređenoj demokratiji skandinavskog tipa izgovarate kriminogene kvalifikacije tajkun, prevarant, korupcionar. Nisu bez razloga kačili na ovu profesiju etiketu: „Opasno po veru, moral i naciju. Izbegavati, ne dirati!“ Palestina je pripadala Rimskom carstvu, tretirana je bila kao kolonija. Kao svaka kolonijalna imperija i antički Rim je znao da isplete od domaćih kolaboranta mrežu u koju je sakupljao kolonijalne plodove. Jedno oko u mreži su bili carinici koji su na ulazu u grad sabirali novac za cara. I da bi se ublažila trauma od kolaboracije sa okupatorom, njima je bilo dozvoljeno da uzimaju novac izvan strogo određenih taksa, dakle, da nešto stavljaju u svoje džepove. Svuda gde se carinik kretao pratila ga je kao senka reputacija izdajnika i prevaranta. Iz narečenog se primećuje da je carinik zaribao na više nivoa – nacionalnom (izdaja), na moralnom (lopov, prevarant) i na verskom (javni grešnik). Carina dominira na spisku zabranjenih profesija, zabranjenih u verskom smislu jer čini nečistim, kalja obraz i time udaljava od Boga slično kao nevera ili idolopoklonstvo. Do Isusa kao da ne dopiru upozorenja i pravila pobožnih i pravovernih sugrađana. On tvrdoglavo insistira na svojem izboru: upravo ovog ozloglašenog lika želim među svojim učenicima. I kao da njegovim provokacijama nema kraja: još i prihvaća poziv na gozbu i dozvoljava da ga okružuje celi esnaf carinika i njemu slični opskurni tipovi. Čaša gneva fariseja i pismoznanaca se preliva – Isus se sam ovakvim poznanstvima ubrojao među nevernike, grešnike, pogane…

Ovi Isusovi potezi i izbori ne spadaju u agendu nekog političkog, verskog ili kulturnog revolucionara koji želi da sablažnjava okolinu, da nju šokira, ostavlja bez daha. Pitanje glasi: Odakle Isusu spremnost da ulazi u tamne delove grada koje obitavaju verski, moralni izrodi? Odakle mu ona personalna politika koja daje šansu onima na koje više niko ne računa? Odakle ubeđenje da ga mrlje drugih neće okaljati? Odakle hrabrost da pretumbava društveni poredak i od onih na dnu pravi elitu? Odakle mu uopšte vera da pozivom nepoželjnih i sakupljanjem ološa vrši volju Božju? Isusa nadahnjuju i vode teološki motivi i razlozi. U Jevanđelju po Mateju kategorija koja najbolje opisuje lik Isusa Hrista je Božji Sin. Sina u odnosu na roditeljski autoritet karakteriše poučljivo srce i um. Isus je učio životne lekcije od nebeskog Oca. Na sopstvenoj koži je iskusio nauku i umetnost Božje ljubavi prema ljudskom svetu, prema svima bez razlike, pogotovo prema onima koji su sami ili pod pritiskom drugih ubacili između svoga imena i Boga neprijateljske predloge „bez“ ili „protiv“, Bog nije prihvatio ova gramatička pravila i ustraje na predlozima „sa“, „za“ i „pored“. Božja ljubav koja prima oblik milosrđa, praštanja, blizine i nežnosti je ona matična imenica na kojoj počiva celi Isusov vokabular. Isus, dakle, zove carinika jer ugledan u Boga koji želi spasiti izgubljeno došao je skrajnute vratiti u centar, došao je da ukine karantine, da optužbe stavi ad akta i status nečistih, odbačenih promeni u voljene i prihvaćene.

Upravo baš tada kada se čini da krši farisejske konvencije on postaje prototip mudraca koji se trudi da spasi sunarodnike potisnute u stranu. Pravovernost i moralna ispravnost ne useljavaju vernike u geto iz kojeg samodopadno i sa gnušanjem promatraju prljav vanjski svet. Prava vera zadaje glavobolju od razmišljanja kako stići do onih od Boga udaljenih i kako s njima deliti spasonosno iskustvo Božje ljubavi.

Cela ova avantura sa carinikom Isusa je toliko uprljala da se više ne može pokazati u hramu na bogoslužju. Ali upravo baš tada isključen i okaljan Isus postaje sveštenik par excellence. Nadovezujući se na baštinu proroka Hošea i Amosa, njegovo milosrđe, pažnja prema odbačenima, saosećanje sa skrajnutima zvuče kao liturgijski himan, mirišu na tamjan i imaju uzvišenost bogoslužnih gestova.

Vlč. Andrej Đuriček