Razmatranje 12. nedelje kroz godinu
U ono vrijeme: Reče Isus svojim apostolima:
»Ne bojte se ljudi. Ta ništa nije skriveno što se neće otkriti nitajno što se neće doznati.
Što vam govorim u tami, recite na svjetlu;
i što na uho čujete, propovijedajte na krovovima. Ne bojte se onih koji ubijaju tijelo,
ali duše ne mogu ubiti. Bojte se više onoga koji može i dušu itijelo pogubiti u paklu.
Ne prodaju li se dva vrapca za novčić?
Pa ipak ni jedan od njih ne pada na zemlju
bez Oca vašega. A vama su i vlasi na glavi
sve izbrojene. Ne bojte se dakle!
Vrijedniji ste nego mnogo vrabaca.
Tko god se, dakle, prizna mojim pred ljudima, priznat ću se i ja njegovim pred Ocem, koji je na nebesima. A tko se odreče menepred ljudima, odreći ću se i ja njega pred svojim Ocem, koji je na nebesima.«
(Mt 10,26-33)
Primećujem da ni posle dvadeset godina boravka u Srbiji kratke narodne umotvorine i poslovice nisu izgubili od svoga potencijala da me nasmeju, zabave i oraspolože, naravno na jedan kulturni recimo edukativni način. Na spisku ovih kratkih bisera narodne književnosti nalazi se ponešto i za sveštena lica. Evo, moje lično iskustvo: poslovica „Dokon pop i jariće krsti“zna uvek da ispali metak koji precizno pogađa moje svešteničko delovanje u mačvanskom okrugu, konkretno u Šapcu. Priznajem da kao paroh u Šapcu nisam se mogao žaliti na nedostatak „jarića za krštenje“. Dakle, imajući na raspolaganje sve vreme sveta, odabrao sam jedno brojno stado jarića koje sam krstio od ponedjeljka do subote: „Radio Beograd 2, program kulture i umetnosti“. Posle neophodne adaptacije zbog parohijske službe u Šapcu poslovica bi glasila: „dokon pop i Radio Beograd 2 sluša“. Danas kada čitam jevanđelski tekst predviđen za 12.nedelju, vidim da su mi pokršteni jarići uzvratili za svu moju studioznu pažnju koju sam njima poklanjao. Zahvaljujući njima dobio sam uvod u razmatranje nedeljnog Jevanđelja i ujedno i pravac u kojem usmeravati refleksije. O čemu se radi? Slušajući radijsku emisiju Stepenik saznao sam za knjigu „Tortura“ koju autorski potpisuje filozofkinja Donatela di Čezare. Dan danas ova emisija o knjizi (pošteno priznajem – knjigu nisam pročitao ali sam pažljivo hvatao beleške od filozofa Ivana Milenkovića koji je knjigu predstavljao) stoji iza mojih leđa kao ustrajni šaptač koji se pojavljuje upravo tada kad razmatram Isusov govor učenicima: „Ne bojte se onih koji ubijaju telo, ali duše ne mogu ubiti.“ Ovaj filozofski šaptač mi ubacuje u glavu misli tipa: itekako ima razloga da se duša trese od straha kad dolazi na red mučenje i ubijanje tela jer udarci koji padaju na telo mogu dokrajčiti i dušu. Autorka knjige fizičkoj torturi pripisuje uticaj na dušu, pretpostavljam da se pod dušom podrazumeva onomoje „ja“ sačinjeno od misli, ideja, ideala, svetonazora, vere, osećanja itd. Ljudska okrutnost kada se dočepa moći zna da lomljenjem tela polomi i dušu. Mučenje oduzima, krade dušu i tera čoveka da se odriče svojih ideala koje je pre sledio, da odbaci uverenja uz koje je prianjao, da izda svoje heroje za koje je zdušno navijao. Za to ako jedno demokratsko društvo želi sačuvati slobodu misli, govora, veroispovesti, slobodu savesti,mora pod hitno da ukine svaki oblik torture, i one koji se opravdavaju razlozima zaštite demokratskog poredka u zemlji. Toliko Donatela di Čezare o ubijanju duše i tela ili bolje rečeno o ubijanju duše kroz mučenje tela. Izgleda da u njenoj knjizi duša ispada kao slabija karika podložna telesnim mukama,sigurno slabija nego u Isusovom shvatanju opisanom u narečenom odlomku iz Jevanđelja po Mateju. Isusovo ohrabrenje: „Ne bojte se …“ nalazi se u desetom poglavlju u kojem Isus taksativno navodi nedaće, nevolje, progonstva i torture koje će se kad tad obrušiti na njegove sledbenike. Kao da se radi o robi koja će biti uskoro isporučena na adresu učenika, sve spremno poput zapete puške koja samo što ne opali. Ništa čudno. Progonstva i torture se savršeno uklapaju u rubriku „Nasledovanje Hrista“. Nasledovanjem se učenik saobražava svome Učitelju kojemu su od prvih trenutaka egzistencije moćnici radili o glavi (setimo se paranoičnog kralja Heroda koji je naredio pokolj dece u Betlehemu) i na kraju su uspeli da dođu do cilja – smrt na krstu. Isus govoreći o progonu i torturi nad svojim pristalicama daje prognoze u kojima neće pogrešiti ni omanuti. Pitanje je kako u tim torturama sačuvati dušu – pripadnost Isusu Hristu i ne izgubiti obraz – obraz Isusovog sledbenika. Isus u svojim instrukcijama o ponašanju u situacijama progona kao da ide dalje. Zahteva odsustvo straha, dakle, bez straha gledati u oči krvnicima: da se ne tresu kolena, da mučenika ne krši teskoba, da ga ne obuzima panika. Je li to uopšte izvodljivo? Isus dodaje jednu specifikaciju ovoj odsutnosti straha od mučitelja. Postoji jedan strah koji deluje kao protivotrov za sve druge strahove koje u kosti teraju zatvorske kelije i svi dželati, krvnici i islednici zajedno. Evo, klin se klinom izbija. Radi se o strahu od onoga koji ima moć dušu i telo pogubiti u paklu. Taj moćnik je Bog Stvoritelj, Sudac i Spasitelj. Strah od Boga za razliku od „sekularnih“ strahova ne sili da bežimo od Njega, naprotiv, ova vrsta straha koja ima za predmet Boga, privodi bliže Bogu. U venama takvog straha pulsira bogoštovanje, klanjanje, osećaj Božje veličine i uzvišenosti. Slika Boga koju nam je nacrtao Isus odiše toplijim bojama od onih ozbiljnih kao što su apsolutno, svemogući, sveprisutni, večni... Prevedeno na pobožni jezik teologije glasi: Onaj uzvišen, svemogući, večni Bog koji nadilazi svet, svemu prethodi kao Uzrok je ujedno i Otac koji voli, koji želi da čovek postoji, navija za njega, vodi računa o njemu, poznaje ga bolje nego što on poznaje sama sebe, voli ga više nego što on voli sama sebe: A vama su i vlasi na glavi izbrojene…
Takav Bog pruža dovoljno razloga za čvrsto ubeđenje da snagom njegove ljubavi zlo i njime prouzrokovana patnja biće na kraju savladani i preobraženi i čovek spašen. Ovakav spasonosni preokret ne pripada redu pobožnih želja ili sanjarenja otvorenih očiju. On je solidno činjenično potkrepljen – Isusovim vaskresenjem. Patnik koga je tortura smrvila u prah podignut je iz groba da bez trunke straha gleda u oči svojim dželatima, u njegovom slučaju i bez osvetoljubivosti i mržnje. Na Isusovo vaskresenje, na veru u Boga koji vaskrsava od mrtvih izmučene stradalnike poziva se nada mučenika, nada u dolazak Božjeg carstva – tamo će dželati i islednici odustati od svih tortura, tamo će ratnici prekovati koplja i mačeve u srpove i plugove, tamo neće rane krvariti nego blistati, tamo će se zatvori otvoriti i verige pasti sa ruku. Ne treba se, dakle, plašiti jer iznad mučitelja stoji Božja providnost, dželatima prethodi Bog stvoritelj koji će imati zadnju reč spasenja. Vera u Boga koji zbog ljubavi zna broj vlasi na ljudskim glavama tera strah, ublažava teskobu, teši i smiruje.
Vlč. Andrej Đuriček
