Razmatranje 12. nedelje kroz godinu

Dok je Isus jednom u osami molio, bijahu s njim samo njegovi učenici. On ih upita: »Što govori svijet, tko sam ja?« Oni odgovoriše: »Da si Ivan Krstitelj, drugi: da si Ilija, treći opet: da neki od drevnih proroka usta.« A on će im: »A vi, što vi kažete, tko sam ja?« Petar prihvati i reče: »Krist –- Pomazanik Božji!«

A on im zaprijeti da toga nikomu ne kazuju. Reče: »Treba da Sin Čovječji mnogo pretrpi, da ga starješine, glavari svećenički i pismoznanci odbace, da bude ubijen i treći dan da uskrsne.«

A govoraše svima: »Hoće li tko za mnom, neka se odrekne samoga sebe, neka danomice uzima križ svoj i neka ide za mnom. Tko hoće život svoj spasiti, izgubit će ga; a tko izgubi život svoj poradi mene, taj će ga spasiti.«

(Lk 9,18-24)

Pre dvadesetak godina u političkim je krugovima u Srbiji cirkulisala parola: najpre standardi, posle status, šta je značilo – najpre se treba pozabaviti ekonomskim, pravnim i kulturnim uslovima u kojima se nalaze Srbi na Kosovu, tek onda otvarati pitanje o statusu Kosova. Ovakav princip je naišao na negodovanja tipa: pogrešan redosled, prvenstvo pripada tzv. identitetskim pitanjima, posle sledi ekonomija, privreda, administracija…

Možda čudan uvod ali mislim da postoji analogija sa jevanđelskim tekstom koji se čita ove dvanaeste nedjelje u našim crkvama. Apostoli su već doživeli Isusa kao čudotvorca, impresivnog propovednika, veštog polemičara sa elitom jevrejskog naroda. Sad dolaze na red ozbiljna identitetska pitanja: Šta govori svet, tko sam ja? A vi šta vi kažete, tko sam ja? Petar pogađa i u ime svih koncipira definiciju: Krist, pomazanik. U pitanju je grčki termin koji u prevodu znači Pomazanik, na hebrejskom glasi Mesija. Ovu titulu možemo objasniti i shvatiti u kontekstu jevrejske religiozne misli. Obred pomazanja se deli kralju, na taj način predstavlja kraljevsku investituru (uvođenje u red kralja, svojevrsna intronizacija) ali uvek strogo verskog karaktera jer kralj u ime Boga Stvoritelja i Spasitelja upravlja narodom da u svim segmentima života – pravo, politika, ekonomija, religija – sačuva svoj identitet izabranog Božjeg naroda koji se razlikuje od drugih plemena, kraljevina i carstava. Pomazanje uspostavlja i duboko lični odnos pomazanika sa Bogom, pomazanik dobiva status Božjeg izabranika, miljenika, ta veza je tako intenzivna da se u Psalmima opisuje slikom oca koji pomazaniku pristupa kao svom voljenom sinu. Ideja kralja kao Gospodnjeg pomazanika se naslanja na lik kralja Davida iz početaka monarhije, on je preuzeo ulogu ideala, prototipa kojem se svaki naslednik treba saobraziti. Od kralja se očekuju vrline – poslušnost Bogu, strah Gospodnji, mudrost, razboritost, hrabrost, sve ove kvalitete Bog će nagraditi uspesima na političkom i vojnom polju – pribaviće pobedu nad neprijateljem, oterati okupatora, proširiti granice, osigurati blagostanje naroda. Ovakva slika pomazanika je uzela maha u mislima i mašti Jevreja, takvog uspešnog pomazanika su priželjkivali da se mogu svi nasladiti njegovim uspesima.

U takva očekivanja se očigledno uklapaju misli i predstave Isusovih učenika. Kakvo iznenađenje kada Isus najavljuje stradanje i smrt.  Kralj pomazanik da bude suđen i osuđen? Pa tko je iznad njega da se drzne podići na nj ruku i oterati ga na gubilište?  Opčinjeni likom moćnika, pobednika prevideli su da postoji i alternativa  trijumfalnom rojalizmu – kod proroka Isaije nalaze se dirljive priče o Pomazaniku koji je blizu Božjem srcu ali nažalost vrlo udaljen od srdaca svojih savremenika, i to tako daleko da mu njegovi rade o glavi, smatrajući ga izgrednikom kojeg treba smrtnom presudom izbrisati sa lica zemlje. Pomazanika stiže zla kob, sudbina patnika. Sa ovakvim likom pomazanika se Isus identikuje, na ovakvu teologiju se nadovezuje. Pomazanik, Božji izabranik i miljenik čija karijera se završava na gubilištu. Ovakvom fenomenu bi književnici nadjenuli ime oxymoron – spoj reči oprečnog značaja, poput vesele sahrane ili tužnog komedijanta. Ovi paradoksi gube svoju oštricu ako njih izložimo svetlu koje potiče od veze Pomazanika i njegove sinovlje pripadnosti Bogu. Paradoksalno, u patnji, stradanju dolazi na videlo sinovlja veza sa Bogom. Pomazanik u progonstvima, mučeništvu gubi sve sigurnosti do kojih toliko drže ljudi, da se tresu kod pomisli na gubitak, dakle, sve mu je uskraćeno, oduzeto, svega se odriče. Sloj za slojem otklanja sve naslage došavši do samog jezgra, suštine – do Boga: ništa da te ne uznemiruje, ništa da te plaši, samo Bog je dovoljan, njegova ljubav jača je i od same smrti. Sada ono što se činilo neshvatljivo, nerazumljivo, ispada jasno poput čvrstog silogizma: Pomazanik je Sin. Sin se usavršava po patnji. Pomazanik mora da pati. U Poslanici Hebrejima nalazimo ovakvo objašnjenje: Iako je bio Sin nauči se poslušnosti od onoga što je pretrpeo, i došavši do savršenstva postade svima koji su mu poslušni, začetnik večnoga spasenja.

Naravno, priču o patnji ne možemo svrstati u neke formule i algoritme. Postoje različite vrste patnje prema tipu zla koje patnju izazivaju. Isusova prognoza o sopstvenom stradanju se odnosi na patnju koju prouzrokuje moralno zlo – mržnja, zavist, pakost, netolerancija – to je to što je Isusa oteralo na krst. U svakom slučaju, patnji ne pripada prvo mesto u sistemu vrednosti, ona ima samo položaj pogodnog uslova koji potpomaže da se postigne takav stepen poverenja, pouzdanja i predanja Bogu koji odlikuje smireno dete u naručju svog roditelja. Isus koji triadu – pomazanik, sin, patnik – stavlja u svoj lični opis pruža svojim sledbenicima smernice kako suočiti bolnu stvarnost odbačenosti, kako reagovati na zaključana vrata, kakav stav zauzeti prema iskopanim rovovima: Božjoj ljubavi to nije nikakva prepreka, ona uvek dopire do svojih pomazanika – čak i na gubilištu. Onaj koji je ugledan u milosno lice Boga neće očajavati zbog okrenutih leđa svojih „bližnjih”. Prema ovoj logici gubitak donosi dobitak, odricanje bogatstvo, poraz pobedu jer gubici, porazi, odricanja oslobađaju ljudsko Ja od spona koje vežu za svet čineći ga raspoloživim za Božje Ti.

Vlč. Andrej Đuriček