Razmatranje 13. nedelje kroz godinu

U ono vrijeme: Reče Isus svojim apostolima: »Tko ljubi oca ili majku više nego mene, nije mene dostojan. Tko ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan. Tko ne uzme svoga križa i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. Tko nađe život svoj, izgubit će ga, a tko izgubi svoj život poradi mene, naći će ga.

Tko vas prima, mene prima; a tko prima mene, prima onoga koji je mene poslao. Tko prima proroka jer je prorok, primit će plaću proročku; tko prima pravednika jer je pravednik, primit će plaću pravedničku. Tko napoji jednoga od ovih najmanjih samo čašom hladne vode zato što je moj učenik, zaista, kažem vam, neće mu propasti plaća.«

(Mt 10,37-42)

Moram da priznam da me uvek fascinira saznanje o tome kako ukleti neprijatelji koji se gledaju preko nišana na kraju uče jedni od drugih i čak dođu jedni drugima kao korisna inspiracija. Ruski pisac Zahar Prilepin u romanu Obitelj opisuje život političkih zatvorenika u prvom koncentracijskom logoru, gulagu u Sovijetskom savezu. Nova boljševička vlast nije se morala ništa mučiti oko izgradnje zatvora, dovoljno je bilo da konfiskuju drevni manastir u sibirskoj nedođiji i preinače namenu. Čak nisu ni rasterali sve monahe, njih dvadesetak su ostavili i zaposlili u logoru kao pomoćno stručno osoblje. U romanu je zabeležena reakcija takvog „monaškog“ stručnjaka na jadikovke zatvorenika: „ma šta kukate, niste vi ništa veći paćenici od nas monaha. Vaša glad liči na naše stroge postove i mi smo radili po zimi, ustajali u noći, u red nas je postrojavao iguman kao vas sada nadzornici. Sve već viđeno i doživljeno.“ Kao da je direktor zatvora prepisao manastirski red i samo izbacio teološke stavke. Dakle, od monaške regule do zatvorskog pravilnika. U mom slučaju došlo je do obrnutog redosleda, od komunizma do Jevanđelja. Objasniću. Dan danas ne mogu da shvatim one grimase čuđenja ili neodobravanja koje na licima zna da nacrta čitanje Isusovih pouka: „..,tko ljubi oca ili majku više nego mene, nije mene dostojan…“ Oni koji se čudom čude sigurno nisu imali moju sreću ili nesreću da u trećej godini osnovne kad je pionirska marama na dohvat ruke za razrednu učiteljicu dobijem bivšu partizanku i vatrenog navijača Komunističke partije. Od nje sam saznao za maloletnog heroja Pavlika Morozova. Dečko je toliko zavoleo crveni sovijetski komunizam da nije mogao očima da gleda druge ideološke boje. Da ljubav i lojalnost ne ostaju samo na rečima, Pavlik se nije ustručavao i mirne savesti je prijavio tajnoj policiji sopstvenog oca koji je sakrivanjem žita na tavanu sabotirao mladi komunistički režim. Nema šta: tamo gde je partija u pitanju svi obziri moraju stranom, nema tu „po babi i stričevima“, partija i ideali komunizma iznad svega, čak i iznad oca. U ovoj mračnoj priči sam naslutio nešto nedostižno i veličanstveno – u glavama i srcu nekih zanesenjaka mogu ideje, ideali, ideologije istisnuti roditelje, drugare u drugi ili treći plan. Poučen primerom Pavlika Morozova Isusovi zahtevi su mi došli kao mačji kašalj. O tome je reč u odlomku iz Jevanđelja po Mateju koji se čita u crkvama ove nedelje.

Ali idemo redom. Narečeni Isusovi zahtevi smešteni su u deseto poglavlje koje je naslovljeno Apostolske besede. Ovde je opisan izbor dvanaestorice apostola, navedeni su uputi koji treba da regulišu njihovo ponašanje tokom propovedanja, Isus već daje prve prognoze o progonstvima i čitav govor ima finale u nacrtu profila apostola koji otkačen od porodičnih veza lebdi u sferama carstva nebeskog. Na prvi pogled se čini da je Isus krenuo u jednom antiporodičnom pravcu, kao da se odnosi sa roditeljima ili braćom mogu izvitoperiti u štetni familijarizam, štetni po novu zajednicu Isusovih sledbenika. Da li je stvarno porodica kod Isusa na tako lošem glasu? Ne sasvim. Jevanđelista Matej je zabeležio i slučaj kad se Isus snažno založio za poštivanje zapovesti: „Poštuj oca svoga i majku svoju“, zasmetalo mu je ono izvrdavanje koje želi da na teološki potkrepljen način preskoči obaveze dece prema roditeljima. Dakle, ipak se primećuje neko razumevanje i odobravanje sinovlje lojalnosti ocu i majci. Dobro, preostaje samo da pomirimo ove dve oprečne stavke izbegavajući konstatacije o stanju podvojene ličnosti. Rekli smo da se Isusovi zahtevi u vezi sa porodicom nalaze u besedi u kojoj Isus daje instrukcije apostolima za njihovo misijsko delovanje. To misijsko delovanje se uglavnom sastoji od naveštaja dolaska nebeskog (Božjeg) carstva. A kada se radi o Božjim stvarima, tu nema „lako ćemo, opušteno, samo polako, ima vremena“. Isus je svojim saradnicima stavio do znanja da stavka „nebesko carstvo“ mora da dobije urgentni tretman, dakle, pod hitno i primarno. Apostol na visini svog zadatka je taj koji vodi računa o hitnom prvenstvu Boga i njegovog carstva. Svest o tome zna da dobrano pretumba dotadašnje vrednosti, odnose i navike. Mnoge stavke koje su do tada uživale na prvim mestima sad padaju na niske grane, na grane manje važnih, sporednih stvari. Kod apostola ima prečeg posla od zanimanja, prehrane porodice, ljubavi supruge ili druženja sa prijateljima. Stigao je hitan poziv da se najavi nešto i neko koji nadilazi mikrokosmos koji su do tad sa svojim roditeljima, suprugama i decom obitavali, jednostavno, sad treba pod hitno pripremiti put Bogu i njegovoj vladavini koja će uspostaviti nebesko carstvo. Šta bode oči je to da Isus ne usmerava odanost, ljubav za Boga i njegovo carstvo nego kao da želi prigrabiti sve samo za sebe: Tko ljubi oca ili majku više nego mene, nije mene dostojan.  U Isusovim uputima već se može napipati puls novozavetne hristologije – Isus uči, leči, izvodi čuda, moli, predvodi svoje pristalice, sve to u svojstvu Božjega Sina. Reč „sin“ pripada redu relacionih imenica, znači: tamo gde je sin, mora da bude i otac. Ovo leksičko pravilo određuje sav Isusov život. Isus je put koji vodi Bogu Ocu. Isus je znak koji upućuje na Boga Oca. Isus je glas koji navija za Božju očinsku ljubav. Odlukom za Isusa donosi se odluka za Boga i njegovo carstvo. Učenik koji je nepodelenog srca krenuo za Isusom, uvučen je u zajedništvo sa Bogom. U trenutku kad čovek zahvaljujući nasledovanju Isusa upozna Božje Ti kao Ljubav Oca iz koje sve potiče i koja garantuje njegov opstanak i u dalekoj budućnosti, ne može drugačije nego da ga smesti na prvo mesto, ispred svoga ja, ispred ti roditelja, braće, prijatelja…Ali upravo ova reorganizacija stvari i osoba na lestvici vrednosti koju je potaknuo Isus stavlja sve na svoje pravo mesto. Iskustvo sa Božjom ljubavlju proširuje srce da u njega ulaze lica očeva, majka, braće. Odanost Bogu koji po Isusu grli očinski naš svet čini čoveka još više sinom, bratom, prijateljem jer ga uči voleti nježno, samilosno, praštajući, čisto bez trunke sebičnosti, ne tražeći ništa zauzvrat.

Vlč. Andrej Đuriček