Razmatranje 14. nedelje kroz godinu

U ono vrijeme reče Isus:

»Slavim te, Oče, Gospodaru neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i umnih, a objavio malenima. Da, Oče, tako se tebi svidjelo. Sve je meni predao Otac moj i nitko ne pozna Sina doli Otac niti tko pozna Oca doli Sin i onaj kome Sin hoće objaviti. Dođite k meni svi koji ste izmoreni i opterećeni i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, učite se od mene jer sam krotka i ponizna srca i naći ćete spokoj dušama svojim. Uistinu, jaram je moj sladak i breme moje lako.«

(Mt 11,25-30)

Na početku moje avanture učenja srpskog jezika izgarao sam od želje da svoj govor začinim i osvežim ubacivanjem nekih prepametnih poslovica i izreka. Takav postupak smatrao sam indikatorom savršenog baratanja jezikom. Danas je kod mene proradila malena doza skepse: ne treba sve te umotvorine uzimati zdravo za gotovo. Kao primer navodim tvrdnju – „ne pada jabuka daleko od stabla ili iver od klade“. U svetu ideja i umetnosti naišao sam na slučajeve kad se jabuke – sinovi dobrano otkotraljali od stabla ili su daleko odskočili od klade – očeva. Primetio sam da u istoriji književnosti, filozofije i filma ima primera kada se sinovi sveštenika okrenuli protiv svojih velečasnih očeva postavši žestoki kritičari hrišćanstva. Među njima prednjači filozof Fridrih Niče ili pisac i režiser Ingmar Bergman. Evo, Bergmana, on je u svojim filmovima dodelio hrišćanskoj veri mračnu ulogu generatora strahova, teskoba, frustracija, bolnih grižnja savesti i kompleksa manje vrednosti. Možda i nisu ova Bergmanova zapažanja sasvim za bacanje. Neka verska iskustva, doživljaje ili tumačenja mogu da imaju na svojoj savesti depresivna i anksiozna stanja kod vernika. Ništa novo pod suncem. Mislim da se i Isus susretao sa uplašenima, teskobnima i skrajnutima a da je njih u to stanje dovela religija ili bolje rečeno neki oblik tumačenja i institucionalizacije religije. Njima je Isus uputio poziv koji zvuči kao uteha: „Dođite k meni, svi vi, izmoreni i opterećeni, i ja ću vas odmoriti…Jaram je moj sladak i breme moje lako.“ O tome je reč u odlomku iz Jevanđelja po Mateju koji se uzima ove 14. nedelje.

Krećemo od Isusovih zahteva: „Uzmite jaram moj na sebe…“  Ovim govorom Isus se postrojava u red učitelja, mudraca i još više zakonodavaca. Rabini kao teološki autoritet su verski, moralni i pravni kodeks baziran na Mojsijevim knjigama – Toru – objašnjavali narodu slikom jarma i bremena koje pravoverni Jevrej mora da nosi. Takav jaram i takvo breme sačinjeni od 613 zapovesti, pravila i zabrana znali su da skrše, obore na pod, polome ramena. U jevrejskom društvu u Isusovo vreme bilo je takvih koji zbog svog  nepovoljnog socijalnog, kulturnog statusa ili pogrešnog zanimanja ili faličnog porodičnog stanja nisu bili spremni da ispoštuju svu tu gomilu zapovesti, odredaba i zabrana a naravno, kršenje ili zaobilaženje zakona njih je  svrstavalo među otpisane, nepodobne, skrajnute. Čak i one koji su uspevali da teglje teret zakona uzdignute glave proganjala je grižnja savesti da li su i uprkos naporu na visini zadatka. Isus je procenio da je došlo vreme da se breme olakša i nošenje jarma osladi. Olakšanje i zaslađivanje Isus postiže najpre kroz kvantitativnu redukciju: Isusov nauk je u poređenju sa farisejima, pismoznancima količinski lakši i slađi, sa fokusom na ono najbitnije: poniznost, milosrđe, praštanje, blagost, smirenost.

Jaram i breme ne duguju za lakoću i slatkoću samo izbacivanju i precrtavanju nekih suvišnih stavka, iza toga stoje dublji razlozi, dublji u teološkom smislu. Jaram i breme zakona gube svoju težinu i gorčinu kad Isus počne da govori o svome odnosu sa Bogom koga drži voljenim Ocem. Isus je izašao pred slušaoce sa vrlo ličnom ispovešću o sinovljem odnosu sa Bogom. Taj Bog koji je za sve uzvišen Gospodar neba i zemlje, Isusu je blizak kao očinska ljubav koja mu prethodi, prati ga i garantuje budućnost punog života. Sa takvim bliskim Bogom Isus vodi neprekidan dijalog, duboko svestan da je njegovo sinovlje Ja pohranjeno i brižljivo čuvano u ljubavi Božjeg Ti Oca. Postavljanjem Boga Oca iznad samoga sebe, okretanjem svoga Ja prema Ti nebeskog Oca Isus se uspeo popeti na vrhunac religiozne vrline koju zovemo poniznost i siromaštvo u duhu. Stav poniznosti čini od njega i njegovih sledbenika primaocem Božje objave. Poniznost povlači sa sobom poslušnost Bogu, ona nalaže da usklađuje svoju volju sa voljom nebeskog Oca. Isus kao sin rado se i revno podlaže volji svoga Oca znajući da je to za njegovo dobro. Sinovlji odnos Isusa sa Bogom u svojoj posebnosti, originalnosti nadilazi sve ljudske religiozne kategorije, bez presedana je u istoriji religija, dakle, nije čisto ljudske prirode, nadovezuje se na sinovstvo unutar Božjeg bića kao Prestvetog Trojstva: Božji Sin je postao čovekom. Za nas ljude je utešno da Isus svoju posebnost „biti Božji Sin“ želi da deli sa nama. Biti učenik znači učestvovati na sinovljem odnosu Isusa sa Bogom Ocem. Zahvaljujući Isusu i mi se poput njega možemo poveriti u ruke milosrdnog Oca, možemo da računamo na Razum koji o nama uvek razmišlja, možemo biti sigurni da postoji Pamćenje koje nas se uvek seća. Takva slika i doživljaj Boga kao Oca tera svaku teskobu i strah, olakšava terete i zaslađuje jarmove, jer vršimo volju Onoga koji nas voli više i poznaje bolje nego što mi volimo i poznajemo sami sebe; pokoravamo se Onome koji se prvi u ljubavi saginje prema nama; povezujemo se sa Onim koji je nama bliži nego mi sami sebi.

Vlč. Andrej Đuriček