Razmatranje 16. nedelje kroz godinu

Iznese Isus narodu drugu prispodobu: »Kraljevstvo je nebesko kao kad čovjek posije dobro sjeme na svojoj njivi. Dok su njegovi ljudi spavali, dođe njegov neprijatelj, posije posred žita kukolj i ode. Kad usjev uzraste i isklasa, tada se pokaza i kukolj. Sluge pristupe domaćinu pa mu reknu: ‘Gospodaru, nisi li ti dobro sjeme posijao na svojoj njivi? Odakle onda kukolj?’ On im odgovori: ‘Neprijatelj čovjek to učini.’ Nato mu sluge kažu: ‘Hoćeš li, dakle, da odemo pa da ga pokupimo?’ A on reče: ‘Ne! Da ne biste sabirući kukolj iščupali zajedno s njim i pšenicu. Pustite nek oboje raste do žetve. U vrijeme žetve reći ću žeteocima: Pokupite najprije kukolj i svežite ga u snopove da se spali, a žito skupite u moju žitnicu.’« I drugo im prispodobu iznese: »Kraljevstvo je nebesko kao kad čovjek uze gorušičino zrno i posija ga na svojoj njivi. Ono je doduše najmanje od svega sjemenja, ali kad uzraste, veće je od svega povrća. Razvije se u stablo te dolaze ptice nebeske i gnijezde mu se po granama.« I drugu im kaza prispodobu: »Kraljevstvo je nebesko kao kad žena uze kvasac i zamijesi ga u tri mjere brašna dok sve ne uskisne.« Sve je to Isus mnoštvu zborio u prispodobama. I ništa im nije zborio bez prispodoba – da se ispuni što je rečeno po proroku: Otvorit ću u prispodobama usta svoja, iznijet ću što je sakriveno od postanka svijeta. Tada otpusti mnoštvo i uđe u kuću. Pristupe mu učenici govoreći: »Razjasni nam prispodobu o kukolju na njivi.« On odgovori: »Sijač dobroga sjemena jest Sin Čovječji. Njiva je svijet. Dobro sjeme sinovi su Kraljevstva, a kukolj sinovi Zloga. Neprijatelj koji ga posija jest đavao. Žetva je svršetak svijeta, a žeteoci anđeli. Kao što se kukolj sabire i ognjem sažiže, tako će biti na svršetku svijeta. Sin će Čovječji poslati svoje anđele da pokupe iz njegova kraljevstva sve zavodnike i bezakonike i bace ih u peć ognjenu, gdje će biti plač i škrgut zubi. Tada će pravednici zasjati poput sunca u kraljevstvu Oca svojega.« »Tko ima uši, neka čuje!«

(Mt 13, 24 – 30)

Već godinu dana novinari, politički komentatori i analitičari u Srbiji kao da preslikaju emisuju Tragač – sve svoje novinarske veštine upregli su u potragu za odgovorom na pitanje : Kada će biti raspisani parlamentarni i predsednički izbori? U nameri da iz prošlosti izvuku neke paralele novinari Danasa su se obratili bivšem predsedniku Borisu Tadiču. Bogat politički dosije nije dao Tadiču da se zaustavi samo kod licitiranja oko datuma nego je krenuo u prognoze rezultata. I baš tada je pao termin kohabitacija kao mogući ishod – izbori mogu da iznedre situaciju kada na čelnim pozicijama u držvavi se odjedan put zadese politički rivali, protivnici koji dolaze iz oprečnih, suprostavljenih političkih tabora. Baš zapetljana situacija : glave države su posvađane, kontriraju, oponiraju jedni drugima, ne slažu se među sobom, uzajamno se kritikuju i jedni drugima osuđuju postupke. Ali ipak se moraju tako namestiti da putuju zajedno – radi viših državnih ciljeva. Ovim osvrtom na Tadičeve prognoze ne gajim ambicije da se pridružim narečenim tragačima, pojam kohabitacija je kod mene pokrenuo jevanđeoske asocijacije koje su me dovele do parabole o kukolju i žitu na istoj njivi – to je tekst koji se u našim crkvama čita ove nedjelje. Žito koje raste uz kukolj podseća na predsednika koji mora da istrpi i podnosi premijera oponenta, protivnika, koga inače ne može ideološkim i političkim očima da gleda, to se odnosi i na premiera u odnosu na predsednika. U sferi politike svaka politička opcija umišlja da je upravo ona to korisno žito i drugome pripisuje atribute štetnog kukolja. Kod naših komšija u Mađarskoj muku muče na sličan način i to je još mojim biblijsko – političkim asocijacijama duvnulo vetar u leđa. U Mađarskoj kohabitacija ne može ni da priviri političkoj sceni posle prolečnih izbora. Novoizabran premijer je sebi planski zacrtao da se mora ratosiljati političkog oponenta – predsednika države jer kukolj ne može da stasa pored žita, preti da ga korov zaseni i uguši. Ako se povuče paralela sa jevanđeoskom parabolom, premijer bi sigurno dobio ulogu onih sluga koji hitaju da isčupaju kukolj.

Parabola o kukolji i žitu nalazi se u Besedi o carstvu. Isus je posegnuo za slikama iz svakodnevnog seljačkog života da objasni duhovnu stvarnost nebeskog carstva. O propovedanju formom parabola smo razmišljali prošle nedjelje kada je bila na redu parabola o zrnu koje pada na zemlju. Dok u ovoj prvoj prispodobi je reč o unutrašnjim pitanjima, znači o unutrašnjim preprekama koje blokiraju ili koče nasledovanje Isusa Krista ( preterana navezanost na ljude, zavodljivost bogatsva…) u priči o kukolju i žitu je fokus preusmeren na vanske neprijatelje i sabotere Božjeg carstva koje je predstavljeno slikom žita i zrna. U Jevanđelju nije stvarnost nebeskog carstva smeštena u daleko sutra koje se ni ne nazire. Nebesko carstvo je već došlo u osobi Isusa Krista. Ono se čuje u Isusovim propovedima, ono se može napipati u njegovim čudima, ono izlazi na videlo kada se demoni povlače na Isusovu zapovest, lepota nebeskog carstva se zapaža gledajući lice Vaskrsloga. Nebesko carstvo nosi sasvim lične crte, ima personalni karakter – izjednačuje se sa likom Isusa Krista. Tamo gde je Isus tamo je ono na delu. Pripadnost nebeskom carstvu, ulazak u nj i boravak u njemu poklapaju se sa učeničkim nasledovanjem Isusa Krista. Slika kukolja na njivi treba da skrene pažnju slušaoca na kontekst u kojem se sada nalazi nebesko carstvo u svetu, znači kontekst u kojem se kretao Isus i u kojem se dan danas kreču njegovi sledbenici. Dakle, nebeskom carstvu ovde na zemlji ne cvatu ruže. Ova konstatacija ne treba da se nešto uzvisuje kao da se radi o epohalnom otkriću. Pa sam Isus po kome je došlo nebesko carstvo na ovaj svet, je na sopstvenoj koži osetio peckanje, ubode i grebanje od kukolja. Kada je pričao ovu parabolu, imao je iza sebe već poprilično dugačku staž neprihvačenog, odbačenog proroka – kritike su se namnožile, optužbe već pljuštale, žestoga opozija se digla na noge. Na kraju se od tolikog drvlja i kamenja što su nabacali na njega tokom njegovog javnog delovanja napravio i podignuo krst. Tada se činilo da korov uspeo da uguši žito, na svu sreču nije trajalo dugo – zrno koje je palo u zemlju, umrlo sebi i donosilo obilat rod. Učeničko nasledovanje Isusa Krista mora da računa na korov koji ima jaku ambiciju da guši zrno, da baca sjenu i potisne žito. Kukolj u tome uspeva, napreduje, ne kaska za žitom. Danas može da poprimi različite oblike : oholost i njezino čedo praktični ateizam nemaju drugog posla nego da ubede čoveka da je dovoljan sam sebi i pri tome ismejavaju veru kao čiste detinjarije; sebičnost, narcizam omalovažavaju milosrđe, saosečanje, solidarnost smatrajući sve to bekstvom od sopstvenog ja i gubljenjem vremena; pesimizam koji je došao posle mnogih razočarenja urotio se protiv hrišćanske nade i sada kači na nju etiketu : sanjarenje bez pokrića.

Parabola ide dalje od puke konstatacije : biće nevolja, opozicije, protivnika. Ona ima nameru da ekskulpira, abolira Boga – skine sa njega odgovornost za pojavu moralnog zla u svetu. Svakoga koji ima ono najviše mišljenje o Isusu, što znači da ga drži Božjim Sinom i smatra ga slikom na koju i po kojoj je stvoreno čovećanstvo i celi svemir, kopka pitanje odakle se pojavilo tolika opozicija prema Isusu, toliko odbacivanja iz kojih raste sav kukolj moralnog zla. Parabola dođe kao pokušaj odgovora. Bog autorski ne potpisuje scenariji o kukolju, nije ga on izmislio, ni poželeo. On ga trpi, dopušta. Evo, kako problem moralnog zla objašnjava Katekizam : „Anđeli i ljudi, razumna i slobodna stvorenja, moraju prema svome konačnom određenju putovati po slobodnom izboru i s najvećom ljubavlju. Oni mogu i skrenuti s pravog puta. I zaista, sagrešili su. I tako je u svet ušlo moralno zlo. Bog nije ni na koji način ni izravno ni neizravno uzrok moralnog zla. No, poštujući slobodu svoga stvorenja, dopušta ga i tajnovito zna iz njega izvući dobro. Od najvećeg ikad počinjenog moralnog zla, odbacivanja i ubistva Božjeg Sina Bog je izveo najveće dobro : Kristovu proslavu i naše otkupljenje.“

Suprostavljanje Isusu, odbijanje Jevanđelja potiče iz slobodne saradnje čoveka sa onim koji je od pamtiveka „protiv“, sa zlim duhom. Ali kao što kukolj ne može da uguši žito, tako ni moralno zlo – odbacivanje Isusa neće ušutkati naveštaj Jevanđelja ni izbrisati Isusove sledbenike. Na kraju zadnja reć pripada Bogu koji će Isusove učenike pridružiti vaskrslom Učitelju stavljajući točku na celu priču o kukolju. Božje neragovanje na pojavu moralnog zla poput onog gospodara koji zabranjuje čupanje korova sa njive, potiče iz poštovanja ljudske slobode i ujedno ide na račun Božje strpljivosti i blagosti, dakle, na račun ljubavi koja se ne umara da pruži drugu šansu, nada se obračenju, očekuje povratak zalutalih kući, ludo veruje da se i kukolj može pretvoriti u žito. Slika Boga kao gospodara trpi kukolj na svojoj njivi zvuči inspirativno i poticajno za članove crkvene zajednice. To nije nikakva slučajnost. Parabolu o kukolji nalazimo u Jevanđelju koje mnogo pažnje posvećuje međuljudskim odnosima u zajednici Isusovih sledbenika. Ovu narečenu inspiraciju i poticaj sažeo bih u dve vrline : blagost i poniznost. Isusov učenik koji veruje u blagog Boga suzdržava se ishitrenih sudova, kritika i osuda na adresu svoga brata kod kojeg se primečuje korov poroka i zlih dela. Suzdržanošću oponaša Božju blagost koja nalaže podnositi drugoga i sa njegovim manama bez sablažnjavanja i osuda. Ova blagost duguje i vrlini poniznosti koja zna da gleda samokritično na svoje Ja jer korov ne raste samo na tuđoj njivi. Već letimičan pogled u svoje srce donosi bolna otkrića : ima i kod mene puno kukolja sa kojim se treba ozbiljno pozabaviti.

Vlč. Andrej Đuriček