Razmatranje 19. nedelje kroz godinu B

U ono vrijeme: Židovi mrmljahu protiv Isusa što je rekao: »Ja sam kruh koji je sišao s neba.« Govorahu: »Nije li to Isus, sin Josipov? Ne poznajemo li mu oca i majku? Kako sada govori: ’Sišao sam s neba?’«

Isus im odvrati: »Ne mrmljajte među sobom! Nitko ne može doći k meni ako ga ne povuče Otac koji me posla; i ja ću ga uskrisiti u posljednji dan. Pisano je u Prorocima: Svi će biti učenici Božji. Tko god čuje od Oca i pouči se, dolazi k meni. Ne da bi tko vidio Oca, doli onaj koji je kod Boga; on je vidio Oca. Zaista, zaista, kažem vam: tko vjeruje, ima život vječni. Ja sam kruh života. Očevi vaši jedoše u pustinji manu i pomriješe. Ovo je kruh koji silazi s neba: da tko od njega jede, ne umre. Ja sam kruh živi koji je s neba sišao. Tko bude jeo od ovoga kruha, živjet će uvijeke. Kruh koji ću ja dati tijelo je moje – za život svijeta.«

(Iv 6, 41 – 51)

 

Ekološke teme su i ovog leta uspele da podignu temperaturu na političkoj sceni do tačke usijanja. Iskopavati litijum, otvarati nove rudnike ili gajiti paradajz na plodnom tlu i pecati ribe u čistoj vodi reka? Neka se čuje struka! Obično ova rečenica zaključuje sve rasprave jer se struci pripisuje autoritet arbitra koji treba da donese konačnu odluku. Tako i treba da bude. Ali! Što ako se i sama struka izneveri svojem poslanju, skloni glavu i slugeranski se stavi u službu kapitala, politike… Upravo takav crv sumnje i nepoveranja rovari u glavi savremenog čoveka. Jadna struka – ako izjavi: litijum neće zaviti Srbiju u crnilo ekološke katastrofe – odmah pljušte optužbe: pad struke u ruke vlasti; ako bije na uzbunu: preti nam gušenje i trovanje – pucnji iz suprotnog pravca: struka u redovima opozicije. Sociolozi i psiholozi se slažu u diagnozi: epidemija nepoverenja građana u institucije. Nikakvo iznenađenje – skandali korupcije u svetu politike, zataškani zločini u sektoru policije, tužilaštva, zloupotreba naučnih otkrića, politizacija nauke i ruku na srce tragedije zlostavljanja maloletnika u crkvenim zajednicama – što drugo može biti rezultat nego nepoverenje, prigušene sumnje ili otvorena pobuna.

I u verskom ambijentu odjekuju slični glasovi. Dijagnoza koja evidentira ovaj problem glasi: Izrealski je narod u pustinji  mrmljao protiv Mojsija i Arona (odlomak iz prvog čitanja prošle nedelje). Radi se o mrmljanju koje je na kraju upereno na Boga koji je njih po Mojsiju i Aronu izveo iz egipatskog ropstva. Glagol „mrmljati“ možemo da objasnimo pomoću sinonima – nepoverenje, gubitak pouzdanja: narod više ne veruje Bogu, izgubivši pouzdanje u Njega. Šta se dogodilo? Žarko pustinjsko sunce je ispržilo sve njihove uspomene na spasonosnu Božju intervenciju zahvaljujući kojoj su bili izbavljeni iz ropskog položaja u Egiptu. Glad, žeđ, nemaština koje su njih pogodile u pustinji uspele su da veru u Boga Izbavitelja koji ne ostavlja svoje na cedilu pretvore u maglovitu fatamorganu koja nema snage da hrabri ni teši. Šta preostaje? Mrmljanje – otrovni koktel sačinjen od sumnja, nepoverenja, prigovaranja, prigušenih pobuna i nezadovoljstva. Napitak koji ne može ugasiti žeđ, a kamoli osvežiti. Sada se u pustinji njihov kredo (verovanje) sastoji od ljutitih, bezbožnih pitanja: Da li nas Bog može u pustinji nasititi, napojiti? Da li mu je uopšte stalo do nas?

Tragedija nepoverenja je očigledno sastavljena od više činova koji u Bibliji obuhvataju vreme od Mojsija pa sve do Isusa Hrista. Onaj nesretni glagol „mrmljati“ nalazimo na samom početku odlomka iz Jevanđelja po Ivanu koji se uzima u sv. misi 19. nedelje. Jevreje kopkaju pitanja koja niču iz nepoverenja prema Isusu, prema njegovim „ambicijama“: kako onaj koji je došao iz zabačenog Nazareta, siromašnog porekla, nama deli lekcije, šta više, uzurpira sebi titulu: Sin Boga, Mesija, hleb života i slične ludorije? Ove zamerke, primedbe, kritike ne diktira samo sablazan nad Isusovim poreklom, socijalnim statusom ili stečenim obrazovanjem nego imaju svoj teološki background (pozadinu): da li je moguće da se Onaj koji je iznad svih nebesa snizi toliko da ga onaj avanturista iz Nazareta zove svojim Ocem, onako familijarno, sinovski? Da li je moguće da se Onaj večni koji nema početka ni kraja petlja sa našom prolažnošću? Da li moguće da se Presveti prlja sa našom nesavršenošću uzimajući nas za svoju decu? Da li je moguće da apsolutna Mudrost računa na nas nesigurne prevrtljivce i neznalice? Da li je moguće kao što tvrdi Nazarećanin da je Bogu svetom, uzvišenom, sveznajućem, večnom stalo do čoveka kao što je roditelju stalo do svoga sina ili kćeri?

Na sva ova mrmljanja, sumnje, nepoverenje Isus odgovara jednim velikim „da“. Isus svedoči da je Bog odlučio krenuti silaznom putanjom ljubavi prema svetu okretajući prema nama svoje lice – lice Oca. Njegova sveznajuća mudrost je u Isusu postala plan spasenja, njegova svemogućnost – spasonosna ljubav koja preobražava smrt u život, njegova sveprisutnost – pratnja koja bdije nad nama bilo gde se nalazimo, njegova večnost – imati vreme za nas, uvek…. Isus svojim ličnim primerom uči da nije dovoljno samo verovati u Boga u smislu priznati njegovo postojanje nego verovati Bogu jer je ljubav – to ga čini vrednim ljudskog pouzdanja i poverenja.

Versko „mrmljanje“ dopire i danas do ušiju Isusovih sledbenika. Može da se čuje u duhovnosti New age (novog doba) koji kao iz naftalina vadi onaj stari panteizam: Bog? Da, ali samo kao energija koja struji u venama kosmosa, kao kosmička snaga koja nema ni ime ni lice, bezlična dinamika kojoj se nije moguće obraćati u molitvi. Mrmljanjem reaguje na Isusa danas i onaj tip agnostika koji za merilo svega uzima prirodne nauke i tehniku: Bog? Možda da, možda ne. Ko to zna?

Postoji verodostojni svedok Božji –  Isus iz zabačenog Nazareta, objavitelj Boga, Boga u koga se veruje i  kome se veruje jer je Očinska Ljubav koja nas hoće za svoju decu.

 

Vlč. Andrej Đuriček