Razmatranje 2. nedelje adventa
U one dane pojavi se Ivan Krstitelj propovijedajući u Judejskoj pustinji: »Obratite se jer približilo se kraljevstvo nebesko!« Ovo je uistinu onaj o kom proreče Izaija prorok: Glas viče u pustinji: Pripravite put Gospodinu, poravnite mu staze!
Ivan je imao odjeću od devine dlake i kožnat pojas oko bokova; hranom mu bijahu skakavci i divlji med. Grnuo k njemu Jeruzalem, sva Judeja i sva okolica jordanska. Primali su od njega krštenje u rijeci Jordanu ispovijedajući svoje grijehe. Kad ugleda mnoge farizeje i saduceje gdje mu dolaze na krštenje, reče im: »Leglo gujinje! Tko li vas je samo upozorio da bježite od skore srdžbe? Donosite dakle plod dostojan obraćenja. I ne usudite se govoriti u sebi: ‘Imamo oca Abrahama!’ Jer, kažem vam, Bog iz ovoga kamenja može podići djecu Abrahamovu. Već je sjekira položena na korijen stablima. Svako dakle stablo koje ne donosi dobroga roda, siječe se i u oganj baca. Ja vas, istina, krstim vodom na obraćenje, ali onaj koji za mnom dolazi jači je od mene. Ja nisam dostojan obuće mu nositi. On će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem. U ruci mu vijača, pročistit će svoje gumno i skupiti žito u svoju žitnicu, a pljevu spaliti ognjem neugasivim.«
(Mt 3,1-12)
Pre petnaest godina pokrenuo sam jedan filmski poduhvat, odlučio sam da bacim pogled, onako pažljivo i sistematski, na sve relevantne filmske biografije Isusa Hrista ne bi li saznao kakve slike i percepcije Isusovog lika poseduje i čuva filmska umetnost. Na repertoaru se našao film Jevanđelje po Mateju koji je režiserski potpisao književnik i reditelj Pjer Paolo Pazolini, pored njega sam na spisak stavio muzikl Jesus Christ superstar, naravno, nisam zaboravio na Isusa iz Nazareta koji potiče iz rediteljske radnje čuvenog Franka Zefirelija itd. Moram priznati da je najviše pitanja i polemika u mojoj glavi izazvao film Poslednje Isusovo iskušenje, koji u istoriji kinematografije prednjači u broju crkvenih anatema. Režiser Martin Skorseze se osvrtao na književni predlog, na istoimeni roman čiji autor je pisac Nikos Kazancakis. Ovde ne želim da ulazim u ove polemike. Samo bih skrenuo pažnju na način kako je u filmu prikazan odnos Isusa sa Jovanom Krstiteljem. Njihov susret iskri od varnica koje su se upalile baš kad su se ukrstila njihova različita religiozna iskustva. Jovan Krstitelj zdušno navija za Boga strogog i nadasve pravednog Suca koji pršti od gnjeva i ustima svoga izaslanika Jovana nabraja kazne koje će se obrušiti na glave pokvarenog naroda. Isus se plaši Jovanovog pristupa, imajući pred očima Božje milosrđe i blagost. Ovu viziji Boga želi Isus da deli sa drugima. Čitajući i razmatrajući odlomak iz Jevanđelja po Mateju predviđen za drugu nedelju adventa, može se zaključiti da narečen konflikt i sukob između Isusa i Jovana spada u umetničku fikciju i imaginaciju, Jevanđelje takve stavove demantuje.
Videćemo da ima mnogo toga što njih povezuje; što od Jovana čini Isusovog preteču i od Isusa ispunjenje Jovanovih proročanstva, vizija i ubeđenja. Ali idemo redom. Prva zajednička tačka je topografske prirode. Jovan i Isus svoje delovanje počinju u pustinji. Pustinji bi stari Rimljani sigurno dodelili titulu genius loci, to su ona mesta na kojima pulsira posebna energija, u religijskom smislu ono genijalno označuje prostor koji pogoduje sticanju dubokih verskih iskustava. U Isusovom i Jovanovom slučaju oskudica u pustinji i prisutnost različitih opasnosti potiče na predanje Bogu stavljajući svoju krhku egzistenciju u Božje ruke, tamo je najsigurnije, jer su to ruke koje daju život, podupiru i spasavaju od zla. Pustinja oskudeva u stvarima i događajima, zato boravak na ovakvom mestu pročišćuje oči srca i uma da gledaju ono suštinsko, ono najvažnije – Boga.
U Jevanđelju po Mateju duhovno je srodstvo i povezanost Jovana i Isusa podcrtana prvom rečenicom Jovanove propovedi: Obratite se jer se približilo carstvo nebesko. Istim rečima Isus će otvoriti svoj programski govor na samom početku javnog delovanja. Obraćenje koje Jovan i Isus zahtevaju ne pripada redu čisto psiholoških doživljaja ili moralnih odluka koje čovek donosi jer je nezadovoljan svojim aktuelnim stanjem ili ga bocka grižnja savesti ili je zgrožen dosadašnjim životom. Obraćenje je teološka kategorija: čovek koji se menja ima posla sa Bogom i njegovim dolazećim carstvom. Hebrejski izraz „šub“ koji prevodimo terminom obraćenje u originalnom prevodu glasi: odvratiti se i vratiti se. Odvratiti se od onoga što udaljava od Boga i krenuti putem povratka, odbaciti zlo da bi se prigrlilo dobro. Odvraćanje, odbacivanje je motivisano povratkom, zagrljajem u kojem je spas. Obraćenje je pokrenuto i izazvano slušanjem i prihvatanjem radosne vesti o Bogu koji nas hoće za svoje sinove i kćeri. Takvom Bogu se isplati poverovati, takvom Bogu se isplati vratiti. Da bismo se bacili u Božje naručje, treba se otarasiti balasta sebičnosti, oholosti, samodostatnosti. Obraćenje prožima srce i um i urodi bogatim plodovima mira, spokoja, milosrđa, blagosti i krotkosti.
Jovan i Isusom su zajedno upućivali oštre kritike verskom i nacionalnom partikularizmu koji do neba diže etničku, nacionalnu, versku ili klasnu pripadnost smatrajući njih ulaznicom u nebesko carstvo: …ne usudite se govoriti u sebi: imamo oca Abrahama….
U verskom iskustvu događa se susret onog individualnog sa kolektivnim – vera nam je posredovana onima koji su verovali pre nas, verujemo zajedno sa drugima i svoje iskustvo prenosimo sledećim generacijama. Dakle, nema sumnje da pripadnost zajednici igra važnu ulogu ali na kraju svaki pojedinac mora da donosi sasvim ličnu odluku: svoje ja otvori Božjem Ti, prihvati Isusa kao svog prijatelja i učitelja i njemu saobrazi svoje misli, reči i dela. Ovu odluku ne može umesto njega učiniti nikakva institucija kojoj pripada, nijedna zajednica čiji je član. Vera se ne može svesti na nivo pripadnosti verskoj zajednici, ne može se izjednačiti sa članstvom u instituciji. Pripadnost kolektivu pa makar bio on najsavršeniji još ne spasava i ne može nadomestiti plodove koje svaki pojedinac mora da donosi u svoje ime.
Jovan Krstitelj je u Isusovo vreme kod naroda uživao autoritet, mnoge je očarao njegov proročki duh, asketski izgled i nastup i njegova praksa krštenja. Neki njegovi učenici su čak predlagali njegov lik kao alternativu Isusu videvši u njemu suparnika, ozbiljnu konkurenciju Isusu. No sam Jovan insistira na tome da je on prst koji pokazuje na Isusa, da je glas koji ga najavljuje. Isus je jači od njega kao što je Duh i oganj kojim će on krstiti jači od vode koju koristi Jovan. Prvi hrišćani su u Jovanom delovanju prepoznali osnovnu zadaću Crkve. Ona postoji radi toga da ljudima posreduje Hrista i dovodi njih u veru. Što više pokazuje iznad sebe prema Isusu poput Jovana time je više svoja, autentična. Ono što važi za instituciju važi za svakog vernika ponaosob: u svakom susretu, razgovoru može da blinka žmigavac koji skreće pažnju na Isusa, to je ono najbolje što možemo za drugoga učiniti.
Vlč. Andrej Đuriček