Razmatranje 2. nedelje kroz godinu C
U ono vrijeme: Bijaše svadba u Kani Galilejskoj. Bila ondje Isusova majka. Na svadbu bijaše pozvan i Isus i njegovi učenici. Kad ponesta vina, Isusu će njegova majka: »Vina nemaju.« Kaže joj Isus: »Ženo, što ja imam s tobom? Još nije došao moj čas!« Nato će njegova mati poslužiteljima: »Što god vam rekne, učinite!«
A bijaše ondje Židovima za čišćenje šest kamenih posuda od po dvije do tri mjere. Kaže Isus poslužiteljima: »Napunite posude vodom!« I napune ih do vrha. Tada im reče: »Zagrabite sada i nosite ravnatelju stola.« Oni odnesu. Kad okusi vodu što posta vinom, a nije znao odakle je – znale su sluge koje zagrabiše vodu – ravnatelj stola pozove zaručnika i kaže mu: »Svaki čovjek stavlja na stol najprije dobro vino, a kad se ponapiju, gore. Ti si čuvao dobro vino sve do sada.«
Tako, u Kani Galilejskoj, učini Isus prvo znamenje i objavi svoju slavu te povjerovaše u njega njegovi učenici. Nakon toga siđe sa svojom majkom, s braćom i sa svojim učenicima u Kafarnaum. Ondje ostadoše nekoliko dana.
(Iv 2,1-12)
U filmu „Dolce vita“ razočaran i pomalo depresivan novinar tabloida, paparaco Marčelo Rubini (tumači ga glumačka zvezda Marčelo Mastojani) postavlja biskupu pitanje: Ekcelencijo, zašto sam ja toliko nesrećan? Biskup odgovara protivpitanjem: „Pa ko ti je rekao da čovek mora biti srećan? Moraš da smanjiš očekivanja.“ Stvarno, onaj koji nema prenatrpanu listu zahteva i želja, na kraju dočeka prijatna iznenađenja. Događaji nadmaše njegove pretpostavke i planove, tako da se izreka: „kako si se nadala, dobro si se udala“ pokaže istinita.
Za ovakvim sekularnim uvodom sam posegnuo ove nedjelje zato jer mi se čini da pogađa situaciju u kojoj su se zatekli Isusovi učenici koji su svedočili njegovom prvom čudu u Kani Galilejskoj. Dobili su više od onoga što su očekivali, čemu se nadali, što su pretpostavljali. Ali idemo redom.
Čitalac posmatra Isusa u sasvim običnim okolnostima – ubraja se među goste na običnoj svadbi. Pretpostavlja se da su zaručnici u nekoj rodbinskoj vezi sa njim. Jovan Zlatousti ovu njegovu uključenost u običan svet objašnjava ovako: „Isus je bio poznat najviše u Galileji. Pozvali su ga na svadbu i on je došao. Nije se obazirao na svoje dostojanstvo jer mu je stalo do našeg dobra. On koji je prihvatio lik sluge nije hteo da odbije poziv na svadbu. Pa on je drugovao sa grešnicima i carinicima. Kako bi sad odbio da prisustvuje svadbi? Naravno, oni koji su ga pozvali, nisu znali ko je on u stvarnosti, nisu ga pozvali kao nekog značajnog lika, velikaša, nego kao običnog poznanika iz kruga porodice.“
Što vreme odmiče preti opasnost da svadbeno veselje pokvari nestanak vina. Dešava se. U nekim prevodima navodi se i razlog: nestalo je vina zbog mnoštva pozvanih. Isus na molbu svoje majke interveniše, situaciju rešava na svoj originalan način: izvodi performas pretvorbe vode u vino. Ispod ovog pojavnog nivoa čuda pulsira jedna nevidljiva ali zato ništa manje stvarna stvarnost na koju ono vidljivo i opipljivo pokazujući upozorava. Sama terminologija koja se koristi u ovom odlomku ide u prilog simboličkoj interpretaciji ovog događaja. Pretvorba vode u vino nazvana je znamenjem, znakom. Dakle, događaj preuzima ulogu znaka koji upućuje na neku uzvišeniju duhovnu stvarnost koja nadilazi ono što se vidi očima, čuje ušima, pipa rukama i probava jezikom. Na kraju, sve što se događa kao obično, svetovno dobiva dimenziju znaka. Svadbena gozba na kojoj Isus sudeluje u svojstvu gosta u kontekstu čuda pretvorbe vode navešta vreme zajedništva sa Bogom kad će Bog sklopiti savez sa čovečanstvom kao što zaručnik prihvata ženu za svoju suprugu i povezuje se sa njom vezom verne ljubavi. O takvoj svadbenoj gozbi Boga i čoveka sanjali su starozavetni proroci. U Isusu Hristu ova budućnost prelazi u naše „ovde i sada“ jer Bog u Isusu Hristu grli naš ljudski svet poput verenika koji teran ljubavlju prianja uza svoju verenicu. Svadbena gozba je već počela pojavom Isusa Hrista na sceni ljudske istorije, pojavom Božjeg Sina koji je postao našim bratom, pojavom Reči koja je uzela ljudski glas. Sad može ljudska stvarnost, naša stvarnost da prilazi Bogu svome vereniku, da nasloni glavu na njegovo srce i sluša otkucaje u kojima razabire njegovu ispovest ljubavi. Vino koje se servira na svadbi dopunjuje sliku. Vinu je dodelena uloga da bude simbol radosti, sreće i zadovoljstva koje sa sobom donosi prisno zajedništvo sa Bogom uspostavljeno u Isusu Hristu. Radost, sreća, spokoj dolaze kao plodovi Božje spasonosne ljubavi koja briše suze iz očiju, diže na noge uzete, otvara grobove, preobrazuje ljute neprijatelje u saveznike, ukida poredak propadanja i smrti i nadomešta ga blaženom besmrtnošću. Na svu sreću, ovo nije neka utopija kojom se zavaravaju ovozemaljski patnici. Postoji već sada onaj koji pije vino na svadbenoj gozbi: vaskrsli Hrist – on već uživa radost i sreću savršenog zajedništva sa Bogom, pa on sedi sa desna Ocu na nebesima. Naša budućnost jednom će dobiti oblik i sadržaj sudbine Vaskrsloga jer On naš brat i prijatelj žarko želi da su njegovi učenici tamo gde je on.
Onima koji su se veselili na prvi pogled običnoj svadbi bilo je priušteno više od toga što su očekivali i pretpostavljali. Mislili su da imaju među sobom sina Marije a gledali su Sina Božjega koji vodi čovečanstvo u Božje očinsko srce kao što verenik upisuje u svoje srce ime svoje verenice. Pili su vino koje je predokus budućih delicija koje se spremaju za one koji sada upijaju Isusove reči. Poverili su brigu o vinu majci Mariji koju sopstveni Sin zove ženom jer njoj predkazuje da preuzme ulogu „biti slikom“ Crkve – zajednice koja se moli, poslušno tražeći Božju volju. Provode zajedno prijatno vreme oko svadbenog stola saznavši da dolazi čas proslave njihovog učitelja, proslave oko krsta i praznoga groba.
Da, druženje sa Isusom pruža više od očekivanog i pretpostavljenog. To je avantura koja mnogo obećava i obećano ispunjava iznad svih naših fantazija.
Vlč. Andrej Đuriček
