Razmatranje 2. uskrsne nedelje

Kad bî uvečer onoga istog dana, prvog u tjednu, dok su učenici u strahu od Židova bili zatvorili vrata, dođe Isus, stane u sredinu i reče im: »Mir vama!« To rekavši, pokaza im svoje ruke i bok. I obradovaše se učenici vidjevši Gospodina. Isus im stoga ponovno reče: »Mir vama! Kao što mene posla Otac i ja šaljem vas.« To rekavši, dahne u njih i kaže im: »Primite Duha Svetoga. Kojima otpustite grijehe, otpuštaju im se; kojima zadržite, zadržani su im.« Ali Toma zvani Blizanac, jedan od dvanaestorice, ne bijaše s njima kad dođe Isus. Govorili su mu dakle drugi učenici: »Vidjeli smo Gospodina!« On im odvrati: »Ako ne vidim na njegovim rukama biljeg čavala i ne stavim svoj prst u mjesto čavala, ako ne stavim svoju ruku u njegov bok, neću vjerovati.« I nakon osam dana bijahu njegovi učenici opet unutra, a s njima i Toma. Vrata bijahu zatvorena, a Isus dođe, stade u sredinu i reče: »Mir vama!« Zatim će Tomi: »Prinesi prst ovamo i pogledaj mi ruke! Prinesi ruku i stavi je u moj bok i ne budi nevjeran nego vjeran.« Odgovori mu Toma: »Gospodin moj i Bog moj!« Reče mu Isus: »Budući da si me vidio, povjerovao si. Blaženi koji ne vidješe, a vjeruju!« Isus je pred svojim učenicima učinio i mnoga druga znamenja koja nisu zapisana u ovoj knjizi. A ova su zapisana da vjerujete: Isus je Krist, Sin Božji, i da vjerujući imate život u imenu njegovu.

(Iv 20,19-31)

Nekada sam voleo da zamišljam poznate pisce i režisere u poziciji čitaoca i gledaoca. Književni genije Horhe Luis Borhes je izjavio da je ponosniji na knjige koje je uspeo da pročita nego na one koje je sam napisao. Pretpostavljam da iza svake stranice napisanog teksta ili filmskog kadra stoje stotine pročitanih stranica ili satovi pogledanih filmova. Pre nekoliko nedelja naišao sam na listu filmova „Must – see“ koju je sastavio kultni režiser Martin Scorsese – Rim, otvoreni grad, Pravila igre itd.. Ako mene pitate, ja bih na listu stavio filmove Ingmara Bergmana: Sedmi pečat, Divlje jagode. Bergman zna da priušti gledaocima jedan ozbiljan intelektualni trening; dok pretrče sve staze tema i podignu tegove svih ideja u njegovim filmovima pošteno se filozofski i teološki oznoje. Takav napor svakako čeka onoga ko odluči da pogleda film Sedmi pečat. Ja bih kao uzorak izdvojio jednu scenu: vitez Antonius Blok se razočaran vraća kući nakon neuspelog križarskog pohoda. Prepun sumnji, na ivici ateizma želi da olakša svojoj savesti u ispovedaonici. Evo, njegovih muka : Zašto on mora biti sakriven u magli neodređenih obećanja? Kako možemo verovati vernicima kada ne verujemo samima sebi?

Nadam se da čitaoci naslućuju da nisam posegnuo za filmskim referencijama iz obesti hirovitog filmofila koji drugima nameće sopstvene ukuse. Filmski lik Antonius će mi poslužiti kao odskočna daska u razmatranju odlomka iz Jevanđelja po Jovanu koji uzimamo druge uskrsne nedelje. Na koga vam liči Antonius? Ja u njemu prepoznajem crte apostola Tome koji je dobio glavnu ulogu u narečenom tekstu. Ali idemo redom.

Jevanđelje donosi opis susreta Uskrsloga sa apostolima. Prvi se događa na sam dan uskrsnuća. Podseća na izveštaje koji se nalaze i u sinoptičkim jevanđeljima. Odmah mi pada u oči Isusov pozdrav: Mir vama. Ove reči ne pripadaju kurtoaznom maniru komunikacije tipa: dobar dan, od srca vas pozdravljam… Iza Isusovog izbora stoje dublji razlozi, dublji u teološkom smislu. U Jevanđelju po Jovanu je zabeleženo da je Isus u svom oproštajnom govoru koji je održao posle zadnje večere u četvrtak uoči svog stradanja dao apostolima obećanje mira: Mir vam ostavljam, svoj mir vam dajem. Neka se ne uznemiruje vaše srce i neka se ne plaši.

Sad posle uskrsnuća došlo je vreme da svoja obećanja ispuni. Isus nije samo isporučitelj mira, njegov distributer nego subjekat mira, znači da stanje Uskrsloga se može izjednačiti sa mirom. Učenici koji susreću Uskrsloga, druguju s njim, slede ga, mogu da sopstvenim rukama opipaju stvarnost mira. O kakvom miru se radi ili bolje rečeno – kakva je kakvoća mira? U definiciju Isusovog mira ulaze dve stavke: odsustvo straha, strepnje, briga i osećaj sigurnosti, bezbednosti, zaštićenosti. Ove karakteristike nisu samonikle na liku Isusa Hrista, one su došle kao posledica iskustva sa spasonosnom ljubavlju Boga Oca. Ova očinska ljubav Božja deluje smirujuće i terapeutski poput najefikasnije terapije i najačeg analgetika jer ona oslobađa definitivno od zla preobražavajući okorele neprijatelje u saveznike. Kad se Isus bez zadrške, onako savršeno sinovlji predao i izručio Bogu Ocu u trenutku umiranja i smrti, dobio je nazad svoje telo bez bola i senke propadanja, druge ljude bez oružja kao svoju braću i prirodu bez pretnje katastrofa. Njegovim uskrsnućem počeo je novi eon, era Božjeg carstva, vreme opšteg sklada. U takvoj harmoniji gde nema sukoba, gde su rovovi zatrpani, rane isceljene i proslavljene nije moguće da čovek ne bude miran, smiren, spokojan…Mir je plod koji raste na stablu uskrsnuća i zato se nama pojavljuje upakovan u ambalaži nade i isčekivanja, kao što i naše uskrsnuće sa Isusom nosi vremensku etiketu sadašnjeg i budućeg: već ali ne još. Već smo s Isusom putem vere i ljubavi ali nismo još u potpunosti saobraženi Njemu, uskrslom pobedniku nad smrću. Premda onaj savršen mir kao i uskrsnuće od mrtvih spadaju u stavke koje tek treba da stignu, sadašnost hrišćana, Isusovih učenika, nije bez dodira sa onim što dolazi jer vera je već neko imanje onoga čemu se nadamo. Isus sa porukom mira predaje apostolima dar Duha Svetoga, jevanđelista u vezi sa tim koristi glagol udahnuti. Ovaj izraz kao da aludira na prve stranice knjige Postanka gde je opisan čin stvaranja čoveka na sliku Božju upravo gestom daha. Isus ponavlja ovaj stvaralački čin: Duhom Svetim saobražava apostole na svoju sliku, dakle, na sliku voljenog sina Boga Oca, na sliku opšteg brata i na kraju na sliku onoga koji je savršen mir. Saobraženi Isusu po Duhu Svetome već naslućujemo i kušamo mir –  mir kada obaramo idole i na njihovo mesto stavljamo Isusovu sliku Boga milosrdnog Oca, mir kada između zamenice Ja i Ti više ne stavljamo predloge „protiv ili bez“ već „sa i za“ – baš tada dolazi mir kao naveštaj budućih dobara…

Još da od tolikih priča o miru zaboravimo na apostola Tomu koji ima svoj filmski pandan u Bergmanovom liku viteza Antonija. Tomu ćemo da zateknemo u poziciji skeptika koji se opire da naseda na priče svojih ortaka. U jevanđeljima generalno učenici, apostoli muku muče da prepoznaju Uskrsloga, da razumom shvate i srcem prihvate činjenicu uskrsnuća. Na kraju biće potrebna duhovska intervencija na dan Pedesetnice da bi njihove oči progledale, um shvatio i srce prihvatilo… No jedino u Jevanđelju po Jovanu u apostolu Tomi se personalizuju sve poteškoće oko prihvatanja svedočanstva o Uskrslome, sve sumnje i zamerke, tako da je Toma ušao u teološke vokabulare kao sinomim skepse po pitanju vere – upravo zbog nje od Isusa dobija ukor. Na prvo saslušanje Isus ovde ispada prestrogo. Prestrogo kad uzmemo u obzir da tokom svog javnog delovanja izvodi čuda kao znamenja koje treba da upućuju na njegovo poreklo „od Boga“. Očevici treba da čuda sopstvenim rukama opipaju i tako dolaze do zaključka da je u pitanju Isusa na delu sam Bog. Šta sad Isus ima protiv Tominog zahteva da se sopstvenim očima i rukama uveri u stvarnost o kojoj izveštavaju njegovi drugovi? Treba reći da ni Isusova čuda nisu se baš pokazala najefikasnijim načinom ubeđivanja verske elite, nisu njih postrojila u redove pristalica, naprotiv, pismoznanci, fariseji naoružani svojim predrasudama, predubeđenjima dočekali su njih na nož. Možda Tomina reakcija kada do njega stižu svedočanstva njegove braće ima nešto od ove farisejske apriori skepse, onog „unapred odbacujem, ne slažem se i ne zanima me“…Ima takvih koji od svojih uverenja i iskustava sagrade kuću sa blindiranim vratima i tamnim staklima da ne bi u nju ušao ni tračak tuđeg mišljena, oni nemaju sluha za druge jer su do daske pustili svoje ego, tvrdoglavo odbijaju da izađu iz voza sopstvenih ideja i kad njih sve više i više udaljava od stvarnosti i vodi u nedođiju alternativnih činjenica gde osim njih nema žive duše. Toma apostol i posle njega Aleksijus treba da shvate da Isusovo blaženstvo o onima koji nisu videli a veruju je najlogičniji zaključak koji se izvodi iz same premise Isusovog lika: on je konkretna istorijska ličnost, tačno zacrtana u koordinatima prostora i vremena, u koordinatima koje ujedno određuju i redukuju broj onih koji su ga sreli, dodirnuli, koji su s njime jeli i pili. Ali oni „isključeni“ koji su došli kasnije nisu nikako oštećeni ili zakinuti u odnosu na Isusove savremenike i do njih stiže spoznaja o Isusu preko svedočanstva očevidaca. Toma je dokaz da slušanje i prihvatanje svedočanstva o Uskrslome neće da funkcioniše bez poniznosti, otvorenosti srca i uma za druge i spremnosti uzeti u obzir i ono neočekivano, neplanirano jer stvarnost nadmašuje jedno ljudsko ja. No ne radi se samo o slušaocima. I oni koji svedoče za Hrista su likom Tome prozvani. Kako saopštiti sopstveno iskustvo zajedništva sa Isusom da druge pridobiješ za njega? Možda da za početak osvestimo ono šta treba izbegavati: manimo se davanja odgovora na pitanja koje niko ne postavlja, skretanja pažnje na ono što druge uspavljuje i tvrdoglavog insistiranja na temama koju su davno izbačene iz dnevnog reda….

Vlč. Andrej Đuriček