Razmatranje 20. nedelje kroz godinu

U ono vrijeme: Ode Isus i povuče se u krajeve tirske i sidonske. I gle: žena neka, Kanaanka iz onih krajeva, iziđe vičući: »Smiluj mi se, Gospodine, Sine Davidov! Kći mi je teško opsjednuta!« Ali on joj ne uzvrati ni riječi. Pristupe mu na to učenici te ga moljahu: »Udovolji joj jer viče za nama.« On odgovori: »Poslan sam samo k izgubljenim ovcama doma Izraelova.« Ali ona priđe, pokloni mu se ničice i kaže: »Gospodine, pomozi mi!« On odgovori: »Ne priliči uzeti kruh djeci i baciti ga psićima.« A ona će: »Da, Gospodine! Ali psići jedu od mrvica što padaju sa stola njihovih gospodara!« Tada joj Isus reče: »O ženo! Velika je vjera tvoja! Neka ti bude kako želiš.« I ozdravi joj kći toga časa.

(Mt 15,21-28)

Kada se u Srbiji izgovara sintagma Veliki rat, čovek počne da se smrzava, to zbog solidarnosti sa jadnim beogradskim beguncima koje rat tera po ledu i snegu preko Crne Gore i Albanije ka Jadranskom moru. Okrutna sudbina je dodelila slične karte barem što se zime i gladi tiče i onima koji se nisu makli iz Beograda. Stanovništvo se uglavnom svelo na žene, decu i starce. U srpskoj književnosti su ove muke dobile glas u romanu Siniše Kovačevića Vrane. Autor uzima na metu svog književnog interesovanja svakodnevne patnje i borbe žena i majka u okupiranom Beogradu. Roman je uspeo da me učvrsti u ubeđenju da majčinska ljubav kvalifikuje ženu za luda herojstva ravna onima muškim na ratištu.

Lik majke hrabrost nastupa i u odlomku iz Jevanđelja po Mateju koji čitamo ove nedelje na svetoj misi. Žena je verski i time i nacionalno okarakterisana kao Kanaanka, stanuje u regionu gradova Tira i Sidona. Svi ovi podaci nisu nikakvi aduti koji nju preporučuju da bude Isusov sagovornik i adresat čuda. Naprotiv, njezino poreklo i verska pripadnost su se urotili protiv nje ne bi li nju što dalje odvukli od Isusa. U igri su uglavnom dvojica diskvalifikatora: elem je žena koja u društvu ozbiljnih i pobožnih muškaraca treba da šuti pognute glave; elem je strankinja paganka koju pravoverni Jevrej levom i desnom rukom tera od sebe da se ne okalja ni slučajnim druženjem sa njom. Izgleda da ženi ovakva reputacija nešto naročito ne smeta, u svakom slučaju ne uspeva da nju ukoči i blokira. Nju tera napred ka Isusu najjači motor – kćerkina bolest i poverenje u Isusa čudotvornog terapeuta. Već u tituli kojom mu se obraća „Sine Davidov“ može da se napipa visoko mišljenje o Isusu. U Jevanđelju po Mateju se naslov „Sine Davidov“ čuje na početku terapeutskih performasa čiji autor je Isus. Malo čudno jer kralj David nije  upisan u anale kao čudotvorni lekar, neki bibličari su toga mišljenja da u Isusovo vreme među Jevrejima Davidov sin kralj Salomon je bio na glasu kao iscelitelj. Mislim da se kralju Davidu mogu pripisati terapeutske veštine –  ali u svojstvu dobrog pastira o čemu je reč u ovom odlomku. Objasniću. U starom proročanstvu proroka Ezekijela šest vekova pre Krista nalazimo lik kralja, Božjeg sluge Davida kao dobrog pastira koji predvodi stado – jevrejski narod i u ime Boga vodi brigu o njemu. Njegova vladavina će posle mnogih muka doneti slobodu, mir, blagostanje i opšti verski, kulturni, ekonomski prosperitet. Ovo blagosloveno stanje izraženo je slikom pastira koji brani ovce od predatora, hrani i napaja njih, leči bolesne, previja rane povređenima, zalutale dovodi kući… Kanaanka je u oslovljavanje Sine Davidov unela svoje očekivanje da će Isus u slučaju njezine kćeri ponoviti performans dobrog pastira koji leči i ujedno i svest o Isusovom patriotizmu, dakle, povezanosti sa verskom sudbinom jevrejskog naroda. Isus ovakav stav samo potvrđuje i objašnjava svoju distanciranost: „Poslan sam samo k izgubljenim ovcama doma Izraelova.“ Na prvi pogled i slušanje se čini da taj njegov verski patriotizam boluje od isključivosti koja mu nalaže da izbegava strance. Ovde moramo da pojasnimo ove stvari ne bi li Isusu još prikačili etiketu nacionalista.

Isus u svojoj sinovskoj poslušnosti Bogu shvata i prihvata Božji projekat spasenja, taj ima polaznu tačku u sasvim slobodnom izabranju jevrejskog naroda od strane Boga. U istoriji Jevreja Bog je odabrao da spasonosno deluje kao Osloboditelj koji oslobađa narod iz ropstva u Egiptu i kao Pastir koji prati svoje izabranike u obećanoj zemlji. Isus takav Božji plan ne dovodi u pitanje, potpuno se s njim slaže i samoga sebe smatra onim obećanim pastirom koga će Bog uspostaviti nad svojim narodom da ga još bliže privede sebi – izvoru života. Čitajući o Isusovim obračunima sa elitom naroda stiče se utisak jednog olakšanja: kucnuo je čas da se pojavi Isus, najplemenitiji naslednik Davidov jer sadašnji pastiri – pismoznanci, fariseji, sveštenstvo – su potpuno zakazali, dozvolili su da se ovce rasprše; sebičnost, pohlepa, licemerstvo, nemar su njih udalili od stada. Isus ima, dakle, pune ruke posla sa sopstvenim narodom, izgleda da mu ne preostaje ni volje ni energije da se još bavi i onima izvan. No Isus koji se može pohvaliti insajderskim uvidom u Božje planove a da to ne ispada kao ljudska umišljenost, vrlo dobro zna da Bog birajući jednoga ne odbacuje druge, upoznat je sa Božjom strategijom koja želi da privuče i one koji čame vani, da udomi i one otuđene, privlači udaljene, sakupi raštrkane. Proroci – Isaija, Jeremija, Ezekijel su ostvarivanje ove strategije smeštali u daleku budućnost, na poslednju tačku istorije naslućujući da se Bog očinski pobrine i za pogane na način samo njemu poznat. No pošto je u Isusu i sa njim došlo poslednje vreme, poganima je zasijalo svetlo – sam Bog. Osluškujući Isusa, otvaraju srce i um glasu Božje ljubavi. Gledajući Isusa, odbacuju lažne idole i klanjaju se pravome Bogu, Bogu Ocu koji šalje svoga Sina. Prihvatajući Isusa kao istinu, uključuju se u društvo izabranih. Kanaanka gestom poverenja i pouzadanja gleda Isusa, sluša ga i prihvata. Tim činom je uspela da se nakalemi na stablo vere Jevreja čije vrhunac je sam Isus. Stekla je versko državljanstvo, nije više strankinja, pridošlica…

Pripadnost Isusu Kristu čini od nas prihvaćene i izabrane, daje nam status Božje dece drage Bogu. Zajedništvo sa Isusom pruža sigurnost kuće u koju smo dobrodošli. Nasledovanje Isusa Hrista usmerava prema epicentru – do sinovskog odnosa sa Bogom.

Vlč. Andrej Đuriček