Razmatranje 23. nedelje kroz godinu
U ono vrijeme: Reče Isus svojim učenicima:
»Pogriješi li tvoj brat, idi i pokaraj ga nasamo. Ako te posluša, stekao si brata. Ne posluša li te, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu, neka na iskazu dvojice ili trojice svjedoka počiva svaka tvrdnja. Ako ni njih ne posluša, reci Crkvi. Ako pak ni Crkve ne posluša, neka ti bude kao poganin i carinik.
Zaista, kažem vam, što god svežete na zemlji, bit će svezano na nebu; i što god odriješite na zemlji, bit će odriješeno na nebu.
Nadalje, kažem vam, ako dvojica od vas na zemlji jednodušno zaištu što mu drago, dat će im Otac moj, koji je na nebesima. Jer gdje su dvojica ili trojica sabrana u moje ime, tu sam i ja među njima.«
(Mt 18,15-20)
Sitna kauza koja je na kratko vreme uzdrmavala političku scenu u Srbiji stigla je do epiloga: Branko Ružić, bivši ministar prosvete, sada narodni poslanik dobio je partijski otkaz, isključen je iz Socijalističke partije. Već mesecima su se skupljali crni oblaci nad njegovom glavom, sad je iz njih provalio pljusak. Ptice zlosutnice su bile u pravu. Kazna isključenja zbog kršenja stranačke discipline i kolegijalnosti je određena i svečano proglašena. Branko se nakon godina partijskog angažmana svrstao među bezpartijske kadrove. Naravno, odluka isključenja nije protutnjala iznenada poput groma iz vedra neba. Nije on pušten niz vodu posle prvih nesuglasica. Bio je već duže vreme meta kritike, njegovi saborci su neštedili na opomenama, savetima i upozorenjima na njegovu adresu ne bi li ga urazumili. Nema šta, socijalisti brinu o svojim partijskim asovima. Neću da likujem ili plačem nad razdorima u Socijalističkoj partiji, muku muče da izdrže položaj između čekića i nakovnja da sačuvaju sopstveni obraz i uz to da ostaju pouzdani koalicioni partneri. Slučaj „izopšten Branko Ružić“ će mi poslužiti kao odskočna daska u razmatranju odlomka iz Jevanđelja po Mateju koji se čita u crkvama ove nedelje. Prateći stranačke trenice na relaciji Ružić i vodstvo partije moram priznati da su se socijalistički poglavari poneli maltene jevanđeoski. Kao da su preslikali onaj postupak sa grešnicima i otpadnicima koji je u Jevanđelju opisan: „Pogreši li tvoj brat, idi i pokaraj ga…ne posluša li te, uzmi sa sobom još jednoga ili dvojicu…ako ni njih ne posluša, reci Crkvi…“
Ali idemo redom. Narečen tekst je smešten u 18. poglavlje koje se bavi pitanjem ustrojstva, života i odnosa u crkvenoj zajednici, u zajednici Isusovih učenika i sledbenika. Teološkim rečnikom rečeno, dominira ovde ekleziološka, crkvena tematika. Citiran odlomak nosi podnaslov „Bratska opomena“. Sve se vrti oko pitanja kakav stav zauzeti prema crnoj ovci u zajednici, dakle, onome koji je svojim rečima i delima zastranio i obreo se na oprečnoj, suprotnoj strani priče, suprotnoj u odnosu na Jevanđelje i Crkvu. Ovo zastranjenje je izraženo terminom „pogrešiti“. Ovaj glagol se ne odnosi na neke lične, privatne sukobe i obračune do kojih dolazi u drugarstvu ili porodici. Jevanđelista razmišlja u dimenziji crkvene zajednice. Radi se o nepoštovanju vrednosti i kršenju zakona koji se ispovedaju i važe u crkvi. Takav način ponašanja može da ide tako daleko da na kraju negira samu pripadnost crkvi i stavlja „izgrednika“ izvan crkvenih okvira. Opcija isključivanja i izopštavanja treba da leži na samom dnu police crkvene agende, da uopšte ne izlazi na videlo i da po ovakvom scenariju nije snimljen ni jedan kadar u crkvi. Za to je razrađena pametna strategija izbegavanja tužne stavke „izopštenje“. Najpre od isključenja treba da spasava postupak „bratska opomena“. Ona ima svoje čvrsto mesto u metodologiji ljubavi. Prava ljubav nekada mora da posegne i za ovakvim instrumentom da leči rane jer ljubav se ostvaruje kao odgovornost za drugoga, kao briga za njegovo dobro i kao angažman u procesu sazrevanja braće u veri. Takvoj ljubavi zna da pripadne i uloga dijagnostičara bolesti (dobronamerna kritika) i terapeuta (savet). Još u drevnim vremenima pre Hrista je stavka opomena stavljena na spisak dela milosrđa, u starozavetnoj knjizi Levitskog zakonika čitamo: Ne mrzi svoga brata u svome srcu. Dužnost ti je koriti svoga sunarodnjaka. Tako nećeš pasti u greh zbog njega.
Ako ljubav pojedinca ne uspeje da opomenom i savetom preokrene brata, treba da u pomoć priskoče drugi članovi zajednice. Problem zalutalog brata tako dobiva na ozbiljnosti – nikako ne dozvoliti da se ravnodušno odmahne rukom kao da poteškoće jednoga ne dotiču druge. Isus se ovom instrukcijom nadovezuje na staru tradiciju poziva svedoka u postupku dokazivanja krivice. Ovakvo uključivanje braće ne može se obrazložiti samo primenom pravnih forma i metoda, proširenje kruga „kritičara“ duguje vrlini solidarnosti, saosećanja i uzajamne odgovornosti. Ako zakažu ove niže instancije, treba slučaj podignuti na javni crkveni nivo. Pod crkvom se podrazumeva mesna crkvena zajednica koja svojim autoritetom ponovi opomenu ne bi li pridobila opet za Isusa onoga koji se počeo udaljavati. U tekstu nije opisan konkretan način kako zajednica upućuje opomenu – da li zbor pod vodstvom apostola, da li ovlašćeni delegati, u svakom slučaju odluke odražavaju mišljenje i stav cele zajednice. Oglušiti se na opomenu koja je pristigla od zajednice povlači sa sobom isključenje: onaj koji je stajao unutra crkve sad se premestio u zonu „izvana“, slični poganima i carinicima koji zbog svoga etničkog, verskog porekla ili grešnog morala nisu bili ubrojeni među članove izabranog jevrejskog naroda.
Na prvo saslušanje jevanđeoski tekst daje utisak da su posredi instrukcije kako voditi disciplinarni postupak utvrđivanja krivice, određivanja kazne i isključivanja. Ali iza ovih pravnih formulacija možemo da čujemo priču o zajedništvu, povezanosti, pripadnosti, jednom reči, o ljubavi. U crkvi vlada zakon suodgovornosti koju braća nose uzajamno. Ljubav nalaže da pazimo jedni na druge. Vrline jednoga obraduju druge, posrnuće brata rastuži sve ostale – oni treba da priskoče u pomoć da ga pridignu, a to i na način opomene. Crkva još pre nego što je sudska instancija koja izriče kazne izopštenja je mesto molitve koje Isus pohađa: „Jer gde su dvojica ili trojica sabrana u moje ime, tu sam i ja među njima.“ Dakle, u crkvi čovek dolazi do spoznaje Isusa Hrista i uspostavi s njim zajedništvo prijateljstva. U slučaju da Isusu okrene leđa birajući drugačiji put sam sebe isključuje iz zajednice Isusovih sledbenika. Crkva koja navešta Isusa Hrista kompetentna je utvrditi stanje „negacije Hrista“ – ima moć svezati i odrešiti. Kazna isključenja ne stiže izvana, ona je unutar pogrešnih odluka kao što je posledica u uzroku. No i brat koji se učlanio među pogane i carinike nije sasvim otpisan ili precrtan. U vezi sa tim naišao sam na utešno tumačenje iz pera bibličara Raymonda Browna: „Onoga koji je pogrešio ali se ne želi popraviti treba smatrati kao pogana i carinika, to zvuči kao konačan stav. Ipak, trebamo se prisetiti da je Matejeva zajednica sastavljena od Jevreja i pogana te da je posledni Isusov uput bio da učenici idu ka poganima. Stoga odbačeni hrišćanin još može biti osoba s kojom učenici kontaktiraju i brinu se o njoj.“
Vlč. Andrej Đuriček
