Razmatranje 24. nedelje kroz godinu

U ono vrijeme: Petar pristupi Isusu i reče:

»Gospodine, koliko puta da oprostim bratu svomu ako se ogriješi o mene? Do sedam puta?« Kaže mu Isus: »Ne kažem ti do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam.« »Stoga je kraljevstvo nebesko kao kad kralj odluči urediti račune sa slugama. Kad započe obračunavati, dovedoše mu jednoga koji mu dugovaše deset tisuća talenata. Kako nije imao odakle vratiti, zapovjedi gospodar da se proda on, žena mu i djeca i sve što ima te se podmiri dug. Nato sluga padne ničice preda nj govoreći: ’Strpljenja imaj sa mnom, i sve ću ti vratiti.’ Gospodar se smilova tomu sluzi, otpusti ga i dug mu oprosti. A kad taj isti sluga izađe, naiđe na jednoga svoga druga koji mu dugovaše sto denara. Uhvati ga i stane ga daviti govoreći: ’Vrati što si dužan!’ Drug padne preda nj i stane ga zaklinjati: ’Strpljenja imaj sa mnom i vratit ću ti.’ Ali on ne htjede, nego ode i baci ga u tamnicu dok mu ne vrati duga. Kad njegovi drugovi vidješe što se dogodilo, silno ražalošćeni odoše i sve to dojaviše gospodaru. Tada ga gospodar dozva i reče mu: ’Slugo opaki, sav sam ti onaj dug oprostio jer si me zamolio. Nije li trebalo da se i ti smiluješ svome drugu, kao što sam se i ja tebi smilovao?’ I gospodar ga, rasrđen, preda mučiteljima dok mu ne vrati svega duga. Tako će i Otac moj nebeski učiniti s vama ako svatko od srca ne oprosti svomu bratu.«

(Mt 18,21-35)

Pravosudni sistem u Srbiji je pre nekoliko meseci zabeležio jedan presedan „bez presedana“. O čemu se radi? Slučaj maloletnog Koste koji je u osnovnoj školi Ribnikar pucao vatrenim oružjem dobio je konačno svoj epilog. Ono do sada neviđeno i nečuveno ogleda se u tome da su na optuženičkoj klupi sedeli njegovi roditelji. Tužilac i na kraju sud pripisali su njima krivicu indirektnog saučesništva u krvavom piru u školi, naravno, nisu oni držali oružje, prema presudi svojim propustima i greškama u vaspitanju su onako izdaleka pomagali u narečenoj tragediji. Moram da priznam da me je iznenadila visina kazne – 14 godina zatvora za oca. Zna se da su ne samo vaspitne stavke uticale na odluku suda, ocu se uzima za zlo način rukovanja i čuvanja ili bolje rečeno nečuvanja oružja koje je završilo u Kostinim rukama. Dobro se sećam diskusije sa vernicima o tom mračnom fenomenu – odgovornosti roditelja za decu koja imaju na rukama krv svojih školskih vršnjaka. U takvim diskusijama sam obično zauzimao poziciju „advokata diaboli“ ne u smislu da sam izigravao branioca roditelja masovnih ubica, nego bio sam sklon da osporim onu tezu koju zagovara pedagoški idealizam i popularna psihologija, ta teza glasi: tko je voljen i sam voli druge; tko je pažen i mažen ljubavlju u porodici i sam pazi i mazi svoje bljižnje ili onaj kome je oprošteno i sam prašta…Mislim da ovakav transfer dobrote i ljubavi ne funkcioniše po principu determinizma. Pa dešava se da iz toplog porodičnog gnezda roditeljske ljubavi izlete krvoločni redatori koji rasparčavaju ptice koje im se pređu preko puta. Pretpostavljam da je ovakav paradoks – roditelj duša od čoveka a dete monstrum imao pred sobom režiser filma „Pričajmo o Kevinu“ i vrlo sugestivno moralno i psihološki se njime pozabavio. Dečko Kevin koga su uzimali u naručje, milovali po kosi, podupirali ljubavlju, hvata se, samo što se malo odmakne od roditeljske ruke, sportskog luka i strelama pogađa u srce drugove i drugarice u srednjoj školi. No ne treba ni obilaziti bioskopske sale da bi čovek saznao da darovana ljubav uvek ne deluje na drugoga vaspitno i da se zna obiti o glavu dobrotvora. To sad već aludiram na jevanđeoski tekst koji ćemo ove nedelje da čujemo u crkvama. Jevanđeoski odlomak donosi parabolu o milosrdnom gospodaru i nevaljalom sluzi. Idemo redom.

Narečena priča se nalazi u 18. poglavlju u Jevanđelju po Mateju. Celo poglavlje posvećeno je crkvenoj tematici, preciznije rečeno, bavi se međuljudskim odnosima koje treba negovati u crkvenoj zajednici, takvi odnosi razlikuju crkvu od drugih svetovnih ili verskih grupa. Prošlih nedelja razmatrajući Jevanđelje bilo je objašnjeno da crkva predstavlja zajednicu Isusovih učenika koji se mole svesni da njih Isus prati, u zajednici paze jedni na druge u duhu odgovornosti (bratska opomena). Ove nedelje saznajemo da se ovim karakteristikama pridružuje pravilo ili zapovest praštanja. Isusova kateheza o praštanju dolazi kao odgovor na Petrovu nedoumice. Kopka ga pitanje da li u praštanju važi neka mera, da li je moguće odrediti granice u smislu sadržaja, vremena i adresata praštanja, dakle, kome, šta i kada praštati…Petar naslućuje da stavka „praštanja“ ima nešto od olimpijskog duha „više, brže, jače“ i zato koristi broj sedam, simbol punine. Taj broj poznaje i opskurno oprečnu paralelu nabrajanja osvete. U starozavetnoj knjizi Postanka čuje se govor antiheroja Lameka koji se hvališe da je uvek spreman osvetiti svaku nepravdu koja mu je nanesena: „Čoveka sam ubio jer me ranio i dete jer me udarilo. Ako će Kain biti osvećen sedmerostruko, Lamek će sedamdeset i sedam puta“. Isus kao protivtežu ovoj spirali mržnje, nasilja i osvete donosi, usvaja i svečano proglašava zakon praštanja. U crkvi braća pružaju jedni drugima ruku pomirenja, ne dozvoljavaju da ih nesuglasice, uvrede, sukobi… udaljavaju, iskopavaju rovove i teraju u ratove. Praštanje pripada metodologiji nekoristoljubive, bezinteresne ljubavi koja se u Jevanđelju zove i milosrđe. Srce ispunjeno takvom ljubavlju ne broji uvrede i krive vlasi, ne izmišlja osvetničke planove, ne sažaljeva sebe zbog pretrpele nepravde, ne vodi parnice da istera svoju pravdu niti se laća oružja da kazni napadače. Ono jednostavno ne prestaje da voli drugoga, a to i tada kad se on pretvorio u neprijatelja i spremno je bez zadrške opet krenuti u avanturu dijaloga, saradnje, suživota. Za razliku od Jevanđelja po Luki ljubav, milosrđe ne očekuje ni izvinjenje ili kajanje.  Zvuči nerealno poput neke utopije koja ne uzima u obzir ljudsku narav sklonu osveti ili barem onom rezervisanom stavu: opraštam ali ne zaboravljam? Isus savršen poznavalac ljudske psihe izbegava zamku antropološkog naivnog optimizma, on dobro zna da čovek teško dobaci do nivoa sedam puta, a kamoli sedam puta sedamdeset i da iza svakog ćoška vreba na nj napast da se uortači sa Lamekom koji uživa u osveti. Dakle, kod Isusa nikakve iluzije o čoveku. Ali Bogu je sve moguće. Zapravo, Isus svrstava milosrđe, praštanje među teološke kategorije. O transpoziciji iz etike u teologiju svedoči parabola o gospodaru i sluzi. Gospodar koji oprašta jedan golem, abnormalno velik dug slika je Boga, metafora kojom se objašnjava neizmernost Božjeg milosrđa. Suština Božjeg postojanja je milosrdna ljubav, Njegovo ime jeste milosrđe. Bog jednostavno ne može da postoji, a da ne voli čoveka. Bog Otac je sve pridružio sudbini svog voljenog Sina Jedinca koji je postao čovekom, to znači da nas u svim okolnostima tretira kao svoju voljenu decu. Naša imena su duboko upisana u njegovo očinsko srce i niko i ništa ih ne može da izbriše, precrta. Isus je celim svojim sinovskim bićem svedočio bezgraničnu, neizmernu Božju ljubav i time je pružio važnu lekciju iz morala: iskustvo sa milosrdnom ljubavlju Boga treba da povlači sa sobom spremnost za praštanje braći prema onoj paradigmi: kome je oprošteno i sam prašta drugima. Izgleda da ova paradigma nije toliko čvrsta i nepokolebljiva kako se čini na prvi pogled. Sam Isus nju falsifikuje pričom o sluzi koga iskustvo oproštenja nije dotaknulo, nije ga preobrazilo u strplivog poverioca koji ima razumevanja za svoje dužnike i velikodušno briše dugove, naprotiv, on ne odustaje od naplate ni kad ga takvo insistiranje čini krvnikom. Sluga dužnik i poverilac je ostao na površini događanja ili bolje rečeno fokusiran samo na sebe, opterećen svojim problemom i strahovima, zaslepljen očajničkom željom da izvuče živu glavu. Oslobođenje od dugova ga je zateklo kao luda sreća, protutnjalo kroz glavu i srce poput groma iz vedrog neba. Nije sasvim shvatio gospodarov gest opraštanja, nije se udubljivao u njegove velikodušne odluke, a kamoli da ih je uzeo kao primer vredan oponašanja. To mnogo govori i o povezanosti vere i praštanja. Očigledno stvarnost Božjeg milosrđa ne deluje kao uzrok koji automatski proizvodi efekte praštanja u međuljudskim odnosima (setite se uvoda). Svest o Bogu koji prašta, jezikom logike izraženo, jeste neophodni ali ne jedini preduslov praštanja među braćom u crkvi. Ovoj svesti se mora da pridruži stav poslušnosti Božjoj volji, poverenja u Boga i poučljivo srce i um ne bi li milosrđe dobilo status uspostavljene prakse u zajednicama: poput Isusa poslušnog Sina učimo od Boga Oca veštine milosrdne ljubavi, oponašamo njegov stil ponašanja sa ljudima i svesni da Bog želi naše dobro prihvatamo njegov zakon ljubavi kao onaj najbolji životni projekat, kao put koji vodi do cilja, kao siguran temelj na kojem valja graditi kuću…

Vlč. Andrej Đuriček