Razmatranje 24. nedelje kroz godinu
Okupljahu se oko njega svi carinici i grešnici da ga slušaju. Stoga farizeji i pismoznanci mrmljahu: »Ovaj prima grešnike, i blaguje s njima.« Nato im Isus kaza ovu prispodobu: »Tko to od vas, ako ima sto ovaca pa izgubi jednu od njih, ne ostavi onih devedeset i devet u pustinji te pođe za izgubljenom dok je ne nađe? A kad je nađe, stavi je na ramena sav radostan pa došavši kući, sazove prijatelje i susjede i rekne im: ‘Radujte se sa mnom! Nađoh ovcu svoju izgubljenu.’ Kažem vam, tako će na nebu biti veća radost zbog jednog obraćena grešnika negoli zbog devedeset i devet pravednika kojima ne treba obraćenja.« »Ili koja to žena, ima li deset drahma pa izgubi jednu drahmu, ne zapali svjetiljku, pomete kuću i brižljivo pretraži dok je ne nađe? A kad je nađe, pozove prijateljice i susjede pa će im: ‘Radujte se sa mnom! Nađoh drahmu što je bijah izgubila.’ Tako, kažem vam, biva radost pred anđelima Božjim zbog jednog obraćena grešnika.« I nastavi: »Čovjek neki imao dva sina. Mlađi reče ocu: ‘Oče, daj mi dio dobara koji mi pripada.’ I razdijeli im imanje. Nakon nekoliko dana mlađi sin pokupi sve, otputova u daleku zemlju i ondje potrati svoja dobra živeći razvratno.«
»Kad sve potroši, nasta ljuta glad u onoj zemlji te on poče oskudijevati. Ode i pribi se kod jednoga žitelja u onoj zemlji. On ga posla na svoja polja pasti svinje. Želio se nasititi rogačima što su ih jele svinje, ali mu ih nitko nije davao.«
»Došavši k sebi, reče: ‘Koliki najamnici oca moga imaju kruha napretek, a ja ovdje umirem od gladi! Ustat ću, poći svomu ocu i reći mu: ‘Oče, sagriješih protiv Neba i pred tobom! Nisam više dostojan zvati se sinom tvojim. Primi me kao jednog od svojih najamnika.’«
»Usta i pođe svom ocu. Dok je još bio daleko, njegov ga otac ugleda, ganu se, potrča, pade mu oko vrata i izljubi ga. A sin će mu: ‘Oče! Sagriješih protiv Neba i pred tobom! Nisam više dostojan zvati se sinom tvojim.’ A otac reče slugama: ‘Brzo iznesite haljinu najljepšu i obucite ga! Stavite mu prsten na ruku i obuću na noge! Tele ugojeno dovedite i zakoljite pa da se pogostimo i proveselimo jer sin mi ovaj bijaše mrtav i oživje, izgubljen bijaše i nađe se!’ I stadoše se veseliti.«
»A stariji mu sin bijaše u polju. Kad se na povratku približio kući, začu svirku i igru pa dozva jednoga slugu da se raspita što je to. A ovaj će mu: ‘Došao tvoj brat pa otac tvoj zakla tele ugojeno što sina zdrava dočeka.’ A on se rasrdi i ne htjede ući. Otac tada iziđe i stane ga nagovarati. A on će ocu: ‘Evo, toliko ti godina služim i nikada ne prestupih tvoju zapovijed, a nikad mi ni jareta nisi dao da se s prijateljima proveselim. A kada dođe ovaj sin tvoj koji s bludnicama proždrije tvoje imanje, ti mu zakla ugojeno tele.’ Nato će mu otac: ‘Sinko, ti si uvijek sa mnom i sve moje – tvoje je. No trebalo se veseliti i radovati jer ovaj brat tvoj bijaše mrtav i oživje, izgubljen i nađe se!’«
(Lk 15, 1 – 32)
Pre devet godina je u našim crkvama visio logo Izvanredne jubilarne godine milosrđa naslovljen Milosrdan kao Otac. Kad je papa Franja proglasio 2016. godinu Jubilarnom godinom milosrđa želeo je skrenuti pažnju vernika na centralnu istinu hrišćanske vere: Lice milosrđa nebeskog Oca je Isus Hrist. Uvek imamo potrebu razmatrati tajnu milosrđa. Ono je izvor radosti, vedrine i mira. Ono je uslov našega spasenja. Milosrđe: to je reč koja objavljuje tajnu Presvete Trojice. Milosrđe: ono je poslednji i najviši čin kojim nam Bog dolazi u susret. Milosrđe: ono je temeljni zakon koji prebiva u srcu svake osobe kada gleda iskrenim očima brata kojeg susreće na životnom putu. Milosrđe: ono je put koji sjedinjuje Boga i čoveka jer otvara srce nadi da smo voljeni zauvek uprkos ograničenju zbog greha.
Milosrđe je lajtmotiv i današnjeg jevanđelskog teksta koji se uzima 24. nedelje koju slavimo u Jubilarnoj godini 2025. Tekst je naslovljen Parabola o izgubljenom sinu. Mislim da bi bilo prikladnije nazvati ga Milosrdan otac. Otac ovde nastupa kao glavni lik. Isus želi da pred očima tvrdokornih, strogih farizeja naslika sliku Boga koji rado oprašta, raduje se povratku zalutalih i ne diže ruke od čoveka pa makar se on trudi sakriti se pred Božjim licem. On je sam potpuno prožet Božjim duhom milosrđa, poučen milosrdnim Bogom Ocem Isus ide u susret onima koji su smatrani nečistima zbog morala, načina ponašanja, zbog profesije koju obavljaju. Ne obazire se na ove konvencije koje nalažu izbegavanje ljudi takve reputacije. On poštuje nadahnuća Božjeg Duha koji ga dovodi blizu odbačenih da njima iskaže saosećanje i probudi u njima nadu u promenu, obraćenje i povratak u zajednicu „čistih“. Svoju teologiju Isus sažima u paraboli o izgubljenom sinu, milosrdnom ocu i zavidnom bratu.
Ponašanje dvojice braće – mlađeg propalice i starijeg na prvi pogled uglednog i besprekornog – zavisi na kraju krajeva od slike oca koju nose u svojim sinovskim srcima i glavama. Prvi sin, onaj mlađi, smatra na početku svoga oca kočnicom u životu. Želeći da stoji na sopstvenim nogama i da uzme život u svoje ruke donosi radikalnu odluku – napušta očinsku kuću. Posle iskustva siromaštva, napuštenosti i poniženja približava se svome stvarnom ocu, kakav je on u stvarnosti – ocu kojem je stalo do svojih sinova; ocu koji želi samo njihovo dobro a to bez postavljanja uslova; ocu koji nikako nije prepreka slobodi, naprotiv njena podrška; ocu koji ga se nije odrekao i kada mu je on okrenuo leđa. Pogled u lice takvog oca spasava, smiruje, diže na noge, donosi spokoj i unutrašnju radost. Biti voljen takvim ocem preduslov je onog života u slobodi o kome je mlađi sin sanjao pre ali ga je zamišljao na pogrešan način. Stariji sin, onaj pravednik, nacrtao je sebi sliku oca koji svojoj očinskoj ljubavi postavlja uslove „ako – tek onda“. Ljubav pripada vrsti robe koja se kupuje, za koju se plaća pristojnim ponašanjem. On ne može nikako da shvati i prihvati očev stav prema mlađem bratu. Smatra ga ludošću i pri tome ga obuzima zavist i ljubomora. Stariji sin se nalazi na nivou sluge i ocu pristupa kao gospodaru. Pošto oca drži gospodarom kome treba izvršavanjem dužnosti da plati, gubi brata – smatra ga protivnikom, konkurencijom, zanimljivo da u razgovoru sa ocem ne imenuje ga bratom. Bog, koga Isus upoređuje sa ocem koji bezuslovno voli i prašta, jeste čista ljubav kojoj na srcu leži dobro čoveka. Ta ljubav nas smatra voljenom decom, čak i tada kada mi bežimo od nje opčinjeni idejom ohole samodostatnosti. Duhovna zrelost je u tome da se toj ljubavi predamo i bacimo u zagrljaj, tada postanemo svoji, autentični, slobodni…
Božja providnost je odredila da parabola o milosrđu odjekuje u Jubilarnoj godini. U tom smislu nije na odmet podsetiti se papinih reči pre devet godina kad smo slavili Jubilej Božjeg milosrđa: Jubilarna, Sveta godina je privilegovano vreme u kojem će se slaviti i kušati Božje milosrđe. Koliko je samo stranica Svetoga pisma koje se mogu razmatrati da nam pomognu otkriti Očevo milosrdno lice.
Vlč. Andrej Đuriček
