Razmatranje 25. nedelje kroz godinu B
U ono vrijeme: Otišavši s gore, Isus i njegovi učenici prolažahu kroz Galileju. On ne htjede da to itko sazna. Jer poučavaše svoje učenike. Govoraše im: »Sin Čovječji predaje se u ruke ljudima. Ubit će ga, ali će on, ubijen, nakon tri dana ustati.« No oni ne razumješe te besjede, a bojahu ga se pitati.
I dođoše u Kafarnaum. I već u kući upita ih: »Što ste putem raspravljali?« A oni umukoše jer putem među sobom razgovarahu o tome tko je najveći. On sjede i dozove dvanaestoricu te im reče: »Ako tko želi biti prvi, neka bude od svih posljednji i svima poslužitelj!« I uzme dijete, postavi ga posred njih, zagrli ga i reče im: »Tko god jedno ovakvo dijete primi u moje ime, mene prima. A tko mene prima, ne prima mene, nego onoga koji mene posla.«
(Mk 9, 30 – 37)
U nekim istorijskim studijama koje procenjuju delovanje istaknutih pojedinaca ili institucija u kriznim vremenima nailazimo i na ovakve kvalifikacije: nisu bili na visini zadatka; zakazali su, podbacili; nisu se snašli….
Nekada i mi u Crkvi bolujemo od sličnih bolesti – dajemo odgovore na pitanja koja niko ne postavlja ili ne znamo da dešifrujemo aktuelne probleme koje tište savremenog čoveka. Nihil novi sub sole ( ništa novo pod suncem). Ovo nesnalaženje, podbacivanje je nešto što smo nasledili još od apostolskih vremena. Isus prognozira sebi sudbinu patnika – poniženog, optuženog, osuđenog i smaknutog. A misli apostola se vrte oko pitanja prvih mesta koja povlače sa sobom moć, uticaj, slavu… Kao da ništa nisu shvatili. U Jevanđelju po Marku nerazumevanje apostola kao da prati liniju gradacije, doživljavajući svoj vrhunac u trenucima Isusove agonije na Maslinskoj gori uoči muke : Svi ćete se sablazniti, udaritću pastira i ovce će se razbeći.… On u usrdnoj molitvi upućenoj nebeskom Ocu, a oni spavaju : I dođe i nađe njih pozaspale pa reče Petru : Jedan sat nisi mogao probdeti?
Ne treba dozvoliti da nas obuzima sablazan nad apostolima. Čak i nama sada koji smo od detinstva upijali jevanđelske fraze tipa : uzeti krst, odricati se sebe – zvuče strano, kao da potiču iz nekih vanljudskih sfera i mi se dan danas borimo da shvatimo i prihvatimo izrečene paradokse: Prvi će biti poslednji a poslednji prvi, vladati znači služiti, uzvišen je onaj ko se ponizi postavši poput deteta….
Razmišljajući o ovim na prvi pogled suprotnostima ne tapkamo u potpunom mraku, svetlo dolazi odozgo: u svetlu Boga koji je svemogući jer je čista ljubav možemo shvatiti i prihvatiti Isusova načela o služenju koje je vrhunac vlasti.
Bog kao savršena ljubav stvara, poziva iz nebića u biće; njegova moć, njegova vlast dobiva karakter stvaralačke ljubavi.
Bog kao savršena ljubav stvoreno prati, podupire; njegova vlast nije ništa drugo nego blizina i nježnost prema ljudskom svetu.
Bog kao savršena ljubav svemu stvorenju garantuje budućnost života bez pretnje smrti u nebeskom carstvu. Božja vlast se ostvaruje kao spasonosna ljubav koja oslobađa od zla.
Da, sam Bog, naš nebeski Otac vlada ljubeći ili voli vladajući. Božje delovanje potvrđuje smisao, duboku unutrašnju logiku „paradoksa“: Sebedarivanjem najviše obogaćujemo sebe. Samozatajom se najviše sećamo sebe. Izlazeći u susret se najviše približavamo sebi.
Isus kao poslušan Sin poučljivog srca i uma usvaja ove principe Božje etike i dosledno njih primenjuje u svom delovanju – Sin čoveči nije došao da bude služen nego da služi i život svoj dade kao otkupninu za mnoge. Vrhunac moći Isus postiže na krstu jer tada se potpuno solidarizuje sa svim patnicima sveta postavši jedan od njih i dobrovoljno preuzevši na sebe sudbinu prognanih, prokletih, ubijenih.
Ljubav Boga Oca, sinovska ljubav Isusa Krista obeležene su jednim suštinskim atributom – nekoristoljubivost. Bog Otac voli ne tražeći ništa zauzvrat, Sin Isus ide istim tragom do kraja stavljajući se na raspolaganje i onima kojima do toga nije ni malo stalo. Ovaj princip je u jednoj misnoj molitvi vrlo jasno objašnjen : Bože, Tebi nije naša hvala potrebna ali je Tvoj dar što smo Ti zahvalni. Ti po našim hvalospevima ne bivaš veći nego mi stičemo milost spasenja….
Sada polako dobivamo kompletnu sliku : nekoristoljubiva ljubav koja ne traži ništa zauzvrat predstavlja vrhunsku moć, onaj koji tako voli ima u rukama vlast.
Isus kao odličan kateheta ilustruje princip nekoristoljubive ljubavi vrlo rečitom slikom: uzima dete pozivajući svoje sledbenike : Tko god jedno ovakvo dete primi u moje ime, mene prima. A tko mene prima, ne prima mene, nego onoga koji mene posla….. Dete ovde ne igra ulogu simbola poniznosti, bezazlenosti, čistoće itd. U Isusovoj katehezi dete služi kao primer onoga koji je bez pravnog položaja, pod nadzorom, kontrolom drugih, na margini dešavanja, bez vlasti, uticaja. Sećam se da apostol Pavao u poslanici Galaćanima tvrdi da se naslednik dok je dete ne razlikuje od roba u roditeljskoj kući. Prihvatiti dete u tom smislu je upravo metafora za ljubav koja se daruje i onome od koga ne može ništa da očekuje za uzvrat, koja služi ne zahtevajući nadoknadu; ljubav koja čak ni ne razmišlja o priznanju…. Takva ljubav je Božje inspiracije. Primećujem nju na licima i srcu današnjih volontera u različim oblastima društvenog života koji stavljaju svoje vreme, znanje i veštine u službu drugih netražeći ništa zauzvrat. Oni su moćnici, vlastodršci koji pokreću tajanstveno istorijom.
Vlč. Andrej Đuriček
