Razmatranje 26. nedelje kroz godinu B

Reče mu Ivan: »Učitelju, vidjesmo jednoga kako u tvoje ime izgoni zloduhe. Mi smo mu branili jer ne ide s nama.« A Isus reče: »Ne branite mu! Jer nitko ne može učiniti nešto silno u moje ime pa me ubrzo zatim pogrditi. Tko nije protiv nas, za nas je.«

(Mk 9, 38 – 40)

Previranja, promene, preletanja nekada znaju na političkoj sceni tako pretumbati pozicije da vladajuća partija, pobednik izbora, izgubi većinu u parlamentu i preostaje njoj, ako isključimo opciju prevremenih izbora, samo traženje podrške od opozicije da nju privoli na neki oblik saradnje, za početak je dovoljno da se ne suprostavlja, ne talasa previše u pravcu „protiv“ i ne bojkotuje predloge zakona u parlamentu. Ovakve političke kalkulacije se vode principom : Tko nije protiv nas, za nas je.

Vrednosti, ideje, principi koje zastupa neko „mi“ a koje postoje i izvan naših verskih, kulturnih, ideoloških, nacionalnih okvira, izvan naše grupe, zajednice, kolektiva, kod drugih – takvo pitanje se datira odmah na početcima ljudske civilizacije. Sa tim problemom se suočava i Isusova zajednica. O čemu je reč? Isusovom javnom delovanju kao sastavni deo pripada egzorcizam – isterivanje zlih duhova. Ova aktivnost je toliko vezana na Isusov lik i poslanje da i oni koji se deklarišu kao Isusovi sledbenici dobivaju od njega sposobnosti i harizme za ovakvo delovanje. Ova povezanost egzorcizma i Isusove misije daje apostolima  (konkretno Jovanu – izgleda da je sklon radikalnim stavovima, u Jevanđelju po Luki opisan je događaj kada traži oganj kao osvetu za neka samarijska sela koja njih nisu primila) ) razloge za jedan ekskluzivan, isključiv pristup –  stekli su ubeđenje da imaju monopol za ovu delatnost, kao da se đavao plaši samo njih, kao da ga samo oni mogu ušutkati, pobediti. No, da ne budemo previše strogi prema ishitrenom Jovanu. Pitanje nije uopšte naivno. Ako je Isus Božji izabranik, pomazanik koji je došao da pomiri čovečanstvo sa Bogom slomivši moć zloga koji razdvaja i svađa kako onda objasniti ovaj „strani“ egzorcizam koji sprovode drugi, oni koji nam ne pripadaju, koji se ne pozivaju na Isusa? Da li je uopšte validan? Ili da priznajemo da postoji više Božjih čudotvorca, izaslanika koji mogu obaviti slični posao? Tragajući za odgovorom isprofilirala su se dva tipa rešenja, oprečnih, koji stoje na suprotnim stranama. Prvu poziciju bi najbolje opisao termin „verski pluralizam“ , danas je na ceni. On gaji veliko poštovanje prema liku Isusa Hrista jer predstavlja nezaobilaznu točku na mapi ljudskog duha, kulture, religija ali pored njega u duhu tolerancije i pluralizma treba staviti i Budu, Konfucija, Muhameda, to sve ide u jednom paketu, nema tu nekog isticanja, superiornosti ili inferiornosti. Drugi model manje popularan zagovara ekskluzivan pristup, to znači: izvan Isusa, njegova Jevanđelja nema ničeg verski, duhovno vrednog, bez Isusa nema govora o nekom otvaranju srca i uma Božjoj stvarnosti, sve osim njega su varke i ljudske prevare.

Sad je na redu sam Isus da se izjasni po ovom pitanju. Pluralizam ili ekskluzivizam?

Isus čini čuda ozdravljenja, isteruje zloga kao mnogi pre njega, kao mnogi posle njega. Ali Isusova čuda i egzorcizmi odskaču od proseka, razlog tome je njegov jedinstven, neponovljiv i sve nadmašujući identitet – On je Sin Boga Oca koji je postao čovekom. Ova istina otvara Markovo Jevanđelje – ispovest Jovana Krstitelja i krštenje Isusovo i zaključuje ga – izjava rimskog vojnika pod krstom. U Isusu iz Nazareta, koji je pre dve hilijade godina skupljao pesak u svoje sandale kao propovednik, čudotvorac, završio osuđen na smrt na krstu, ustao od mrtvih, sam Bog je spasonosno delovao, a to tako isključivo da samo u njemu i po njemu je uspostavio novi poredak u kome je Bog čoveku saveznik šta više otac. Sada ova generalna načela usitnimo: Ispravno se Bogu klanja onaj koji slavi Isusovu žrtvu na krstu i uskrsnuće. Ispravno se Bogu moli onaj koji ponavlja Isusovu molitvu „Oče naš“. Ispravno misli o Bogu taj koji prihvata Isusovu poruku, njegovu teologiju, dakle, Jevanđelje. Izgleda da se ovakvim tvrdnjama približavamo apostolu Jovanu koji je hteo za sebe prigrabiti monopol na egzorcizam i da nam time preti mentalitet isključivosti, ekskluzivizma. Šta sa onima koji nisu eksplicitno članovi hrišćanske zajednice, koji nisu došli u kontakt sa Isusom, nisu ga sreli, nije im obznanjen jer se kreću u nekim drugim verskim, ideološkim ambijentima u kojima ostaje Isusova stvar velika nepoznanica? Da li oni prateći svoje religije i ideologije tapkaju u mraku? Tavore u zabludama? Robuju praznoverju? Oskudevaju dobrim, plemenitim delima? U svakom slučaju, isključivost nije opcija, nije prihvatljiva ne iz razloga neke političke korektnosti koja nalaže toleranciju, inkluzivan pristup itd. Isključivost smo smetnuli sa stola jer se protivi Božjoj univerzalnoj ljubavi. Da objasnimo. Bog Otac po svome jedinome Sinu priznaje se Ocem sviju, i onih koji su bili, su i biće, i onih koji se ne smatraju hrišćanima, On bogat milosrđem i očinskom ljubavlju sve je već pridružio sudbini svoga ljubljenoga Jedinca Isusa Hrista – svojom milošću deluje u ljudskim srcima, tajanstveno, putevima njemu poznatim, uliva u njih Duha sinovstva i tako njih nadahnjuje na dobra dela vere, nade, ljubavi, po ovim dobrim delima i oni udaljeni, različiti, drugačiji postaju nama hrišćanima bliski, slični, srodni… Treba otvoriti oči srca i razuma da primetimo ove vrednosti kod onih drugih, drugačijih koji se od nas razlikuju. U tom duhu otvorenosti sa poštovanjem pristupamo braći muslimanima jer se oni klanjaju jedinome, svemogućem i milosrdnom Bogu i trude se vršiti njegovu volju. Ne bojimo se ulaziti u dijalog sa hinduizmom jer njegovi vernici žarko žude prodrti molitvom, razmatranjem, obredima u Božji misteriji. Od braće budista učimo kako u askezi zauzimati distancu od vidljivih i opipljivih stvari da bi se stekla sloboda i prosvetljenje. Ništa nećemo izgubiti od svoga verskog identiteta ako udružimo snage i sa ateistima koji se bore za pravedniji svet bez diskriminacije, ugnetavanja, isključivanja i siromaštva. Da, mnogo ima onih koji nisu protiv nas i koji su za nas.

Vlč. Andrej Đuriček