Razmatranje 27. nedelje kroz godinu
U ono vrijeme: Apostoli rekoše Gospodinu: »Umnoži nam vjeru!« Gospodin im odvrati: »Da imate vjere koliko je zrno gorušičino, rekli biste ovom dudu: ’Iščupaj se s korijenom i presadi se u more!’ I on bi vas poslušao.«
»Tko će to od vas reći sluzi svomu, oraču ili pastiru, koji se vrati s polja: ’Dođi brzo i sjedni za stol?’ Neće li mu naprotiv reći: ’Pripravi što ću večerati pa se pripaši i poslužuj mi dok jedem i pijem; potom ćeš ti jesti i piti?’ Zar duguje zahvalnost sluzi jer je izvršio što mu je naređeno? Tako i vi: kad izvršite sve što vam je naređeno, recite: ’Sluge smo beskorisne! Učinismo što smo bili dužni učiniti!’«
(Lk 17,5-10)
U kinematografiji postoji vrsta filma čija se cela radnja odvija na putu – „road movie“, pri čemu putovanje nije određeno samo napravljenim kilometrima nego ono dobiva status simbola duhovnog sazrevanja glavnog junaka u smislu: što više kilometra, to dublja samospoznaja u susretu sa drugima ili u tišini samoće. U Jevanđelju po Luki možemo zapaziti sličan pristup „road movie“. Isus je svoje važne poruke izrekao upravo na putu prema svetom gradu Jerusalimu u kojem ga je dočekala sudbina na krstu razapetog stradalnika. Put do Jerusalima predstavlja originalan deo Lukine konstrukcije, pametni egzegeti se slažu u tvrdnji da velik deo njegove građe se nalazi u Jevanđelju po Mateju i po koji odlomak kod Marka, ali samo Luka njih stavlja u kontekst putovanja. Najava Isusovog puta glasi: Kad su se navršili dani da bude uznesen, krenu Isus sa svom odlučnošću prema Jeruzalemu. ( Lk 9, 51 ).
Zašto ovakav „road“ uvod? Mislim da evanđeoski tekst predviđen za ovu nedelju možemo shvatiti u svetlu Isusovog puta na čijem kraju stoji krst i prazan grob. Ali idemo redom.
Učenici na putu u Jerusalim primećuju puzajuću opoziciju prema svome Učitelju. Impresivan propovednik, još intrigantniji čudotvorac i egzorcista je sve više osporavan, množe se različite zamerke na njegovo konto. Prati ga reputacija rebela, jeretika. Elita diže ruke od njega, pojavljuju se prve ozbiljne optužbe. Senka koju bacaju na njega verske vođe postaje sve veća i tamnija. Svi ovi glasovi „protiv“ će se na kraju da sliju u viku: Raspni ga. Takvo stanje povlači za sobom reperkusije opasne po život: ako je učitelj pod embargom poput nepoželjne, zabranjene robe, vrlo je verovatno da će sličan tretman dobiti i njegove pristalice – u slučaju da se ne urazume, što znači odricanje od njega. Primetivši tamne oblake nad Isusovom i svojom glavom, učenik vapi : umnoži nam veru. Pod verom se ovde ne podrazumema neko filozofsko priznanje da postoji Bog kao večno, savršeno, apsolutno biće. Vera u Jevanđelju je duboko hristološki obeležena. U prvom redu se odnosi na lik Isusa Hrista. U tom smislu se ostvaruje kao prisno zajedništvo sa Isusom, kao predanost i vernost njemu. Vernik je onaj koji nasleduje Isusa saobražavajući se njemu postavši verna slika Hristova. Ovo učeničko „biti sa Hristom, biti poput njega“ uvodi učenika u odnos sa Onim koga Isus smatra svojim nebeskim Ocem. Zajedništvo sa Isusom otvara srce i um učenika Božjoj očinskoj ljubavi. Isus se pojavio na zemaljskoj kugli da pruži sopstveno svedočanstvo o Bogu Ocu, to je činio rečima, čudima, isterivanjem dušmana a najviše svojim stradanjem, smrću na krstu i slavnim uskrsnućem.
Smrtna presuda, krst, prazan grob ne spadaju u Isusovom slučaju u neke nesrećne okolnosti koje su ga slučajno zadesile nego se uklapaju u Božji plan koji je sročio nebeski Otac i poverio Sinu da ga izvrši. U Isusu Hristu raspetom, ubijenom Bog Otac ušao je u mračni svet patnje i smrti, ovde je bio pored svoga Sina jedino svetlo u tami, jedini glas u smrtnoj tišini, jedina pratnja u totalnoj napuštenosti. Sve ovo negativno Božja očinska ljubav preobrazila je u svetlo, u radost, u nov, bolji život. Vapaj „umnoži nam veru“ zvuči kao molba da učenik suočen sa sopstvenim strahovima ostaje po boku svoga Učitelja i to u vreme kada ga svi napuste, okrenu mu leđa i proglase persona non grata. Taj hrabar opstanak uz Učitelja treba da podupire vera u Boga koji ostvaruje plan spasenja upravo po izbičevanom, popljuvanom i razapetom Isusu iz Nazareta. „Umnoži veru“ jer Isusov sledbenik treba da usred buke „Raspni ga“ čuje Božji Očev glas: Ovo je Sin moj ljubljeni, u njemu mi sva milina.
Molba umnoži veru nije ništa izgubila od svoje aktuelnosti, ni posle dve hilijade godina. Hrišćanin se danas nalazi u poziciji sličnoj Isusovim savremenicima.
Umnoži nam veru, Gospodine da u debaklu krsta gledamo trijumf Božje spasonosne ljubavi.
Umnoži nam veru da u patnjama duše i u bolovima tela ne gubimo iz vida Boga koji je u Isusu raspetom naš najverniji saputnik.
Umnoži nam veru da u tolikim razočaranjima koje nam priređuju drugi ili mi sami sebi smognemo snage nasloniti se na Božju ljubav poput Tebe, našeg brata i učitelja koji si iz zadnjeg atoma snage izrekao ono spasonosno: U tvoje ruke predajem duh svoj.
Umnoži nam veru da se u usamljenosti u koju nas nekada bacaju životne okolnosti uhvatimo za Božju Očinsku ruku koju nam po Tebi raspetome i uskrslome pruža nebeski Otac.
Vlč. Andrej Đuriček
