Razmatranje 29. nedelje kroz godinu

U ono vrijeme: Kaza Isus svojim učenicima prispodobu kako valja svagda moliti i nikada ne sustati:

»U nekom gradu bio sudac. Boga se nije bojao, za ljude nije mario. U tom gradu bijaše i neka udovica. Dolazila k njemu i molila: ’Obrani me od mog tužitelja!’ No on ne htjede zadugo. Napokon reče u sebi: ’Iako se Boga ne bojim nit za ljude marim, ipak, jer mi udovica ova dodijava, obranit ću je da vječno ne dolazi mučiti me.’«

Nato reče Gospodin: »Čujte što govori nepravedni sudac! Neće li onda Bog obraniti svoje izabrane koji dan i noć vape k njemu sve ako i odgađa stvar njihovu? Kažem vam, ustat će žurno na njihovu obranu. Ali kad Sin Čovječji dođe, hoće li naći vjere na zemlji?«

(Lk 18,1-8)

 

U interviju za jedan francuski katolički časopis kardinal Jozef Alojz Racinger, potonji papa Benedikt XVI, uporedio je duhovnost i molitvenu praksu budizma sa suptilnom vrstom autoerotizma. Ovu uporedbu je objasnio time da budizam ne uvodi čoveka u odnos sa Drugim i Drugačijim nego ga podstiče da se vrti oko sopstvenog Ja koje na kraju postaje žrtva svoje autofiksacije – ugasi se i nestane. Naravno, ovakva izjava digla je prašinu u međureligijskom dijalogu sa budistima i neki od njih su nju doživeli kao teološki šamar.

Nije mi sad cilj da ulazim u materiju komparativne religionistike koja upoređuje doktrine, etiku, duhovnost, obredi pojedinih religija, ni ne navijam za „ono naše“ hrišćansko koje nadmašuje druga verska ubeđenja. Ovim uvodom želim skrenuti pažnju na vekovima prokušano pravilo koje važi u svetu religija: lex orandi, lex credendi, znači, dokrine o Bogu, slika Boga koje religije zagovaraju, vera koju ispovedaju nalazi se, očituje i pulsira u molitvama, obredima, u duhovnosti vernika. U svetlu ove istine sagledavam i odlomak iz Jevanđelja po Luki koji se čita u našim crkvama ove nedjelje. Odmah na početku treba napomenuti da je u Jevanđelju po Luki mnogo prostora posvećeno temi Isusove molitve, dakle, sadržaju molitve i subjektu moljenja. Molitva obeležava Isusovo delovanje pored čuda, propovedanja i polemike sa farizejima i pismoznancima. Isus nastupa kao molitelj, molitva predstavlja u njegovom slučaju modus vivendi et operandi – životni stil i način delovanja. Ona je na kraju manifestacija identiteta – Isus je Sin posve usmeren prema Bogu Ocu.

U narečenom tekstu Isus je dotaknuo dve bitne karakteristike molitve, a to su strpljivost – ustrajnost i sigurnost uslišanja. Ove dve molitvene stavke materijalizuje u liku sirote udovice koja kuca na vrata sudije. Ova socijalna, ekonomska, kulturna kategorija ljudi (mislim na udovice) uživa u statusu omiljene figure u Jevanđelju i Delima apostolskim. Na žene koje su izgubile supruga i ostale same kao da se srušila dvostruka nevolja – em su žene u jednoj patrijarhalnoj sredini, em su bez muške zaštite – da nesreća bude još veća. U ovakvom kijametu hendikepa samo Božje milosrđe pruža rame za plakanje i ruke da nahrane i zaštite. Zato u biblijskom moralu Božji sledbenici, Božji pravednici su oni koji oponašaju Boga u njegovom senzibilitetu prema udovici, siroti i strancu.

Bez para, materijalnih sredstava, bez uticaja preostaje njoj samo navaljivanje, dodijavanje da bi se domogla svoga prava i dobila ono malo što njoj pripada. Očigledno ono čime obiluje je nada da se na njezino kucanje otvore vrata i da na prozivanje imena sudija omekša i odgovori preuzimajući konačno predmet. Ako se udovica mogla nadati u pozitivan ishod svoje kauze kod sebičnog, lenjog sudije, to više Isusov učenik može ustrajno i sa sigurnošću uslišanja upučivati molbe Bogu koji je daleko saosećajniji od ljudskih sinova. Takvu logiku argumentacije prati Isusova parabola o molitvi.

Iza sigurnosti uslišanja i ustrajnosti koje prožimaju hrišćansku molitvu stoji Isusova teologija – dakle, doktrina o Bogu, slika Boga kao nebeskog Oca, Boga kao očinske ljubavi koja svemu stvaralački prethodi, Ljubavi koja sve prati i podupire, Ljubavi koja garantuje opstanak. Jednostavno, Isusov učenik se moli Bogu kojemu je stalo do čoveka, Bogu koji nas gleda kao što roditelj gleda svoju voljenu decu. Takav Bog ne zatvara oči da ne vidi suze, ne začepi uši da ne čuje vapaje, ne okrene leđa i ne udalji se. Takav Bog ne napušta delo svojih ruku, ne odriče se svojih izabranika.

Bog Isusa Hrista jedan put zasvagda je stao na našu odbranu, nas nezaštićenih, slabih, ugroženih, izloženih opasnostima… Njegova intervencija ima oblik krsta i praznog groba. Bog je ušao u tminu groba i upalio svetlo nade u nov život. Bog je progovorio u smrtnoj tišini: Hoću da jesi, više i punije jesi. Bog je odvalio grobni kamen, otkotrljao sve ono što tišti, gazi, gneči… Bog je već reagovao – pridružio nas sudbini svoga Vaskrsloga Sina, Božjeg Izabranika.

Sigurnost uslišanja i ustrajnost temelje se na istini o Bogu raspetoga i vaskrsloga Hrista. Na Isusovom krstu i praznom grobu sve stoji, bez njih se sve mrvi u prah koji nosi vetar i naše nade, molitve, obredi… Dakle, šta se tiče Boga, on je svoj potez već potegnuo, sad je red na nama kao Isusovim sledbenicima. U tom smislu razumem Isusovo pitanje: Ali kad Sin čoveći dođe, hoće li naći vere na zemlji?

Bog je odgovorio, reagovao, naše je da ostanemo verni uz Hrista, znači da nas nevolje ne pokolebaju, nedaće ne razočaraju i ne deprimuju, da nam problemi ne skreću previše pažnju ili da nas stvari i uspeh ne uvale u praktični materijalizam i ateizam varajući nas idejom samodostatne oholosti.

Vlč. Andrej Đuriček