Razmatranje 3. nedelje adventa

U ono vrijeme: Kad Ivan u tamnici doču za djela Kristova, posla svoje učenike da ga upitaju: »Jesi li ti Onaj koji ima doći ili drugoga da čekamo?« Isus im odgovori: »Pođite i javite Ivanu što ste čuli i vidjeli: Slijepi proglédaju, hromi hode,

gubavi se čiste, gluhi čuju, mrtvi ustaju, siromasima se navješćuje Evanđelje.

I blago onom tko se ne sablazni o mene.«

Kad oni odoše, poče Isus govoriti mnoštvu o Ivanu: »Što ste izišli u pustinju gledati? Trsku koju vjetar ljulja? Ili što ste izišli vidjeti? Čovjeka u mekušasto odjevena? Eno, oni što se mekušasto nose po kraljevskim su dvorima. Ili što ste izišli? Vidjeti proroka? Da, kažem vam, i više nego proroka. On je onaj o kome je pisano:

‘Evo, ja šaljem glasnika svoga pred licem tvojim da pripravi put pred tobom.’

Zaista, kažem vam, između rođenih od žene ne usta veći od Ivana Krstitelja. A ipak, i najmanji u kraljevstvu nebeskom veći je od njega!«

(Mt 11,2-11)

 

Upoznavanje strane zemlje je daleko više od učenja jezika ili baratanja podatcima iz istorije. Ono zahteva da se baci pogled i na dela književnosti ili kinematografije ne bi li se napipao puls mentaliteta, običaja,dakle, onog kolektivnog duha nekog naroda. U skladu sa ovim pravilom zavirio sam u književni opus srpskog komediografa i majstora satire Branislava Nušića. Tamo sam nekoliko puta naišao na rečenicu koja otkriva poznat fenomen u međuljudskim odnosima na Balkanu, poslovica glasi: Ti meni serdar, ja tebi vojvodo. Rečnikom vojske i administracije iz vremena osmanske okupacije narečena umotvorina crta sliku na kojoj se vide likovi kako se pozdravljaju, kako dele sebi komplimente i obasiplju se uzajamno pohvalama jer svako priznanje treba da bude adekvatno uzvraćeno – tako se plete mreža uzajamnog dodvoravanja, počasti i titula. Takvi susreti obično završavaju kao laskanje, dodelene titule ostaju bez pokrića u stvarnosti jer su izgovorene radi sopstvene koristi.

Ova poslovica mi je pala na pamet čitajući odlomak iz Jevanđelja po Mateju koji se čita na misama treće adventne nedelje. I ovde je reč o komplimentima koje Isus upućuje na adresu Jovana Krstitelja, a Jovan nije ostao ništa dužan Isusu jer ga je još pre toga predstavio kao onoga koji je jači i kome nije dostojan nositi ni obuću. Ali odmah da pojasnim, moja asocijacija ili analogija sa Nušićevom poslovicom očigledno šepa jer u slučaju komunikacije Isusa sa Jovanom gubi se negativan, koristoljubiv ton laskanja, pohvale koje uzajamno izriču su osnovane tvrdnje ili bolje rečeno potkrepljene stvarnim vrlinama koje krase lik Jovana i Isusa. Ali idemo redom.

Jovana Krstitelja zatičemo kako čami u zatvoru. Kasnije u 14. poglavlju nalazi se i objašnjenje Jovanovog stanja – zaglavio je u zatvoru zbog kritike nemorala vlastodršca. Odvojen od sveta, ipak je nešto načuo o Isusovim mesijanskim performansima. Možda je u nedoumici kako da tumači Isusovo delovanje čudotvorca i propovednika. Isus odgovara na pitanja Jovanovih pristalica. Odgovor zvuči nekako zagonetno, istovremeno otkriva i sakriva. Razlog tome je to da Isus uporno izbegava formulacije samopromocije u kojem je subjekat lična zamenica Ja. On umesto deklaracija tipa Ja, pa ja navodi činjenice: slepi vide, hromi hodaju… Prećutkivanjem zamenice ja Isus skreće pažnju na Božje delovanje, jer onaj aktivan činilac je Božja očinska ljubav koja po svome sinu Isusu leči bolesne. Isus, dakle, nema ambicije da izvođenjem čuda poveća broj pristalica, zadivi publiku i pokupi aplauz. Čuda ne spadaju u rubriku „senzacije“ koje ostavljaju bez daha. Ona su indikatori koji mogu posmatrača da dovodu do zaključka: U osobi Isusa Hrista koji otvara oči slepima i uši gluvima, koji diže na noge uzete, došlo je Božje carstvo. Navedena čudesna dela se nadovezuju na proročanstvo starozavetnog Isaije – on je još u šestom veku pre Hrista naslikao viziju budućeg Božjeg carstva bojama čudotvornih ozdravljenja nadajući se da će Bog otrti suze sa očiju, podignuti slabe, podupreti klonule, odbraniti ugnjetavane, uzvisiti ponižene, dakle, pretvoriti ovozemaljski haos u raj. Ova budućnost o kojoj sanja prorok u Isusu Hristu čudotvorcu postaje aktuelno „ovde i sada“. Tamo gdje se kreće Isus, niče Božje carstvo – zato u njegovoj prisutnost slepi vide, gluvi čuju, hromi hodaju… Na kraju sva ova čuda naveštaju čudo svih čuda, čudo u kojem se sažima sva Božja terapeutska snaga – Isusovo vaskresenje od mrtvih. Vaskrsli Isus je sadržaj i glava Božjeg carstva. Kad ponovo dođe na kraju vremena, pridružiće svoje učenike sopstvenoj sudbini Vaskrsloga i saobraziti njih na svoju sliku. Zahvaljujući Isusu stvarnost Božjeg carstva ne nastanjuje prostore daleke budućnosti, ona je već na delu jer zajedništvo sa Isusom, nasledovanje njega, primena njegovih poruka u našoj svakodnevici čini od ove zemlje predvorje Božjeg carstva za koje važi vremenska odrednica: već ali ne još; „već“ po veri i ljubavi Isusovih sledbenika i „ne još“ jer punina nas očekuje kod drugog Isusovog dolazka.

Bilo je rečeno da je Jovan pošteno zaslužio komplimente koje mu je Isus dodelio. Njegove propovedi podupirali su asketski podvizi, siromaštvo i na kraju spremnost da podnosi progon i maltretiranje zbog svojih ubeđenja. Njegova oštra kritika nemorala na kraljevskom dvoru rezultirala je osudom, zatvorom i na kraju pogubljenjem. Jovana je tako zatekla sudbina mučenika ali ona se nije obrušila na njega iznenada poput prirodne katastrofe nego je kao senka pratila njegovo javno delovanje. Jovanovo mučeništvo uklapa se u misiju Isusovog preteće, Hrist će završiti na sličan mučenički način. Podnošenje patnje, progona zbog verske, moralne doslednosti hrišćanska etika prepoznaje kao vrhunac u hijerarhiji vrlina. Stradanje i mučenička smrt kvalifikuju se kao ubedljiva ispovest vere, herojski čin ljubavi i izraz nade. Mučenik prihvatanjem smrti ispoveda da Bog, njegova volja i zapovesti su onaj kamen temeljac na kojem stoji kuća njegove egzistencije; da su put kojim se ide i cilj kojem se stremi. Bez Njega sve drugo se pretvara u prašinu koju nosi vetar i život se srozava na puko preživljavanje koje nije dostojno čoveka. Mučenik vidi sebe samo u zajedništvu sa Bogom i u skladu sa njegovom voljom, izvan prostora ove ljubavi se gasi, osuši i isčezava. Mučenika nosi nada u budućnost Božjeg carstva u kojem sadašnje patnje su kao seme koje donosi obilat rod vaskresenja.

Vlč. Andrej Đuriček