Razmatranje 3. nedelje adventa

U ono vrijeme:

Pitalo je Ivana mnoštvo: »Što nam je dakle činiti?«

On im odgovaraše: »Tko ima dvije haljine, neka podijeli s onim koji nema. U koga ima hrane, neka učini isto tako.«

Dođoše krstiti se i carinici pa ga pitahu: »Učitelju, što nam je činiti?«

Reče im: »Ne utjerujte više nego što vam je određeno.«

Pitahu ga i vojnici: »A nama, što je nama činiti?«

I reče im: »Nikome ne činite nasilja, nikoga krivo ne prijavljujte i budite zadovoljni svojom plaćom.«

Narod bijaše u iščekivanju i svi se u srcu pitahu o Ivanu nije li on možda Krist. Zato im Ivan svima reče: »Ja vas, istina, vodom krstim. Ali dolazi jači od mene. Ja nisam dostojan odriješiti mu remenje na obući. On će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem. U ruci mu vijača da pročisti gumno svoje i sabere žito u žitnicu svoju, a pljevu će spaliti ognjem neugasivim.«

I mnogim je drugim pobudama Ivan narodu navješćivao evanđelje.

(Lk 3, 10 – 18)

Sećam se još časova književnosti u gimnaziji, uvek je bilo važno pogoditi kojem pravcu, stilu, književnom talasu pripada neki pisac – klasicizam, romantizam, realizam, moderna… Najzagonetniji su bili autori na ivici – ni tamo, ni vamo, nešto iz jednoga, nešto iz drugoga, pored onog starog navešta nešto novo, avangardno.

Ovakve književne asocijacije mi se roje u glavi kad razmišljam o liku Jovana Krstitelja koji nas prati i ove treće nedelje adventa. Pitanje glasi: da li on pripada Starom zavetu ili ga možemo svrstati već u Novi zavet? Sigurno ovo pitanje nije od egzistencijalne važnosti, ako uzmemo u obzir i tezu drevnih teologa da je Stari zavet otkriven u Novome i da je Novi već sakriven u Starom.

U Jevanđelju po Luki iz kojeg uzimamo tekst Jovan Krstitelj je smešten pored starozavetnih proroka kao njihov kolega koji je dobio poseban privilegij da sopstvenim očima gleda u onoga koga je došao navestiti i sopstvenim rečima ga pozdravlja. Jovan Krstitelj sažima ono najbolje što kod proroka kao što su Ilija, Isaija ili Jeremija nalazimo, kao da je ekstrakt proročkog duha koji je išao kroz istoriju izraelskog naroda.

Evo, njegove poruke koja ni posle dve hiljade godina ne gubi na svojoj aktuelnosti.

1. Poziv na obraćenje

Obraćenje kako ga je propovedao Jovan ne pripada redu čisto psiholoških ili moralnih odluka koje čovek donosi jer je nezadovoljan svojim stanjem ili čak zgrožen svojim dotadašnjim životom. Obraćenje je u prvom redu teološka kategorija, čovek koji se menja ima posla sa Bogom. Obraćenjem odgovara Bogu koji pohađa ovaj svet u svome Sinu Isusu Hristu, odgovara Bogu koji dolazi jer želi sa čovekom sklopiti savez zajedništva, dakle, Bogu koji nas hoće za svoje sinove i kćeri. Da bismo se bacili u Božje očinsko naručje treba se otarasiti balasta sebičnosti, oholosti, samodostatnosti.

2. Plodovi obraćenja

Iz vertikale (odnos sa Bogom) se prelazi na nivo horizontale (međuljudski odnosi). Božja ljubav koja se manifestuje kao blizina, saosećanje, solidarnost preobražava um i srce da razmišlja i kuca u pravcu i ritmu ovih vrlina. Obraćenik od jedan put registruje siromaha pored sebe, otvara svoje riznice i deli, no najpre mora dobiti bitku sa pohlepom i hedonizmom koji su ga pre terali da zgrće sve za sebe. Iskustvo sa Božjom praštajućom ljubavlju rezultira čvrstom odlukom odricanja od svake vrste nasilja, agresije, manipulacije… Jovan Krstitelj kao da anticipira ono što je Isus na pozitivan način formulisao u svojim blaženstvima: Blago siromasima, blago krotkima, blago milosrdnima, blago mirotvorcima….

3. Sveopšta ljubav

Bog u Isusu Hristu grli sve ljude bez obzira na jezik kojim govore, na kulturu i naciju kojoj pripadaju, bez obzira na prostor, vreme i na društveni status u kojem se kreću. Ovu Božju okrenutost prema svima Jovan dosledno primenjuje u svom ophođenju sa strancima i sa onima na margini. Njegovi pažljivi slušaoci su upravo oni strani, sumnjivi, prezreni… I po ovom stavu Jovan nastupa kao dostojan naslednik proroka i već navešta Isusovu otvorenost prema strancima. Kod Jovana se već mogu primetiti počeci Crkve koja će biti kuća za sve, šta više u njoj neće biti više Jevreja, Grka, Rimljana, varvara, roba ili slobodnjaka – svi su jedno u Hristu i uzajamno braća i sestre.

4. Biti putokaz

Ivan insistira na tome da je samo prst koji pokazuje na drugoga, glas koji ga najavljuje. Taj drugi je veći od njega kao što je Duh i oganj kojim će krstiti jači od vode koju Jovan koristi. Jevanđelista Luka koji neguje jedan jak senzibilitet za Crkvu stavlja pred crkvene zajednice Jovanov lik kao uzor – Crkva postoji da bi ljudima posredovala susret sa Hristom i dovodila u veru. Što više pokazuje iznad sebe prema Hristu više je svoja, više autentična. To što važi za Crvu kao instituciju odnosi se i na svakog pojedinca vernika – u  svakom razgovoru, kontaktu, susretu može da svetli žmigavac koji skreće pažnju na Isusa Hrista. To je ono najbolje što možemo za drugoga učiniti.

Vlč. Andrej Đuriček