Razmatranje 3. uskrsne nedelje

Onog istog dana – prvog u tjednu – dvojica Isusovih učenika putovala su u selo koje se zove Emaus, udaljeno od Jeruzalema šezdeset stadija. Razgovarahu međusobno o svemu što se dogodilo. I dok su tako razgovarali i raspravljali, približi im se Isus i pođe s njima. Ali prepoznati ga – bijaše uskraćeno njihovim očima. On ih upita: »Što to putem pretresate među sobom?« Oni se snuždeni zaustave te mu jedan od njih, imenom Kleofa, odgovori: »Zar si ti jedini stranac u Jeruzalemu te ne znaš što se u njemu dogodilo ovih dana?« A on će: »Što to?« Odgovore mu: »Pa ono s Isusom Nazarećaninom, koji bijaše prorok – silan na djelu i na riječi pred Bogom i svim narodom: kako su ga glavari svećenički i vijećnici naši predali da bude osuđen na smrt te ga razapeli. A mi se nadasmo da je on onaj koji ima otkupiti Izraela. Ali osim svega toga ovo je već treći dan što se to dogodilo. A zbuniše nas i žene neke od naših: u praskozorje bijahu na grobu, ali nisu našle njegova tijela pa dođoše te rekoše da su im se ukazali anđeli koji su rekli da je on živ. Odoše nato i neki naši na grob i nađoše kako žene rekoše, ali njega ne vidješe.« A on će im: »O bezumni i srca spora da vjerujete što god su proroci navijestili! Nije li trebalo da Krist sve to pretrpi te uđe u svoju slavu?« Počevši tada od Mojsija i svih proroka, protumači im što u svim Pismima ima o njemu. Uto se približe selu kamo su išli, a on kao da htjede dalje. No oni navaljivahu: »Ostani s nama jer zamalo će večer i dan je na izmaku!« I uniđe da ostane s njima. Dok bijaše s njima za stolom, uze kruh, izreče blagoslov, razlomi te im davaše. Uto im se otvore oči te ga prepoznaše, a on im iščeznu s očiju. Tada rekoše jedan drugome: »Nije li gorjelo srce u nama dok nam je putem govorio, dok nam je otkrivao Pisma?« U isti se čas digoše i vratiše u Jeruzalem. Nađoše okupljenu jedanaestoricu i one koji bijahu s njima. Oni im rekoše: »Doista uskrsnu Gospodin i ukaza se Šimunu!« Nato oni pripovjede ono s puta i kako ga prepoznaše u lomljenju kruha.

(Lk 24,13-35)

Pre nekoliko nedelja kao da sam ušao u vremeplov koji me dva tri puta nedeljno ubacuje u blisko – daleku 1996. godinu. Moje bivše drugarice iz gimnazije oformile su whatsapp grupu „Susret KGŠM“ ( Katolička gimnazija Stefana Moysesa). Grupa sad služi kao udica koja treba da upeca što više učenika generacije 1992 – 1996. Kao što brojevi odavaju, na ovu godinu pada naš gimnazijalni jubilej – 30 godina mature. Osim informacija o organizaciji susreta linija vri od ličnih pitanja tipa: Šta je s tobom? Gde si sad? Kako si? Moj sveštenički stalež pobrinuo se da redukuje tematsko polje pitanja izbacivši iz prometa onu obligatnu trijadu „žena, deca, posao“. No na moje neprijatno iznenađenje zatekli su me upitnici druge vrste: „A šta je s tvojim studijem? Istorija, filozofija, teologija? Neki doktorat? Akademska karijera?“  Šta je, tu je. Očigledno, rođake ni pitanja ne možeš da biraš. Odjedanput mi je zapala uloga da razuveravam svoje gimnazijsko društvo koje je imalo visoko mišljenje o meni, da raskrinkavam sebe koji sam ,izgleda, podbacio barem što se akademskog ponašanja tiče, ukratko, da stanem na put zabludama o mojim karijernim dostignućima. Dakle, moj odgovor glasi: „Na žalost ja nisam uspeo da doguram ni do licencijata a kamoli doktorata a od akademske karijere imam samo uspomene na igrarije kada sam na korice udžbenika pored svog imena stavljao titule prof. dr. ili akademik.“ Za moju iskrenost me je jedna gimnazijalna ortakinja nagradila komplimentom u kojem ima nešto od ukora razrednog starješine: „Šteta, Duriček, bio si dečko koji je mnogo obećavao…“ Kad sam ovaj kompliment iz slovačkog originala preveo na srpski jezik dobio sam naslov čuvenog jugoslovenskog filma iz 1981 godine: Dečko koji obećava. Glavni lik Slobodan Milošević vrlo brzo postao moj ortak u mukama nadobudnih i perspektivnih dečaka koji obećavaju ali malo od toga uspeju da ostvare. Lagano sam ušao u njegove cipele u kojima je trčao u suprotnom pravcu od očekivanja okoline.

Danas želim da se ovajdim od ovih trauma na jedan uzvišen teološki način, iskoristću njih kao odskočnu dasku za razmatranje jevanđelskog teksta koji je predviđen za treću uskrsnu nedelju. Tekst donosi izveštaj o ukazanju Vaskrsloga učenicima, radi se o najdužoj priči ove vrste u kanonskim jevanđeljima, priči koja odiše prefinjenom dramskom estetikom, tako tipičnom za jevanđelistu Luku. Ali kakvu to ima vezu sa uvodom? Objasniću pomoću retoričkog pitanja: Da li vam ono razočaranje učenika Kleofe koje odjekuje u rečenici: „A mi se nadasmo da je on onaj koji ima otkupiti Izraela.“, ne liči na razočaranje moje školske drugarice ili roditelja Slobodana Miloševića, razočarenje koje je pronašlo svoj ventil u izjavi: Baš šteta, a bio je dečko koji je mnogo obećavao…

Ali idemo redom. Na sceni događaja nalazimo dvojicu Isusovih učenika sigurno povezanih sa apostolima. Isusov krst i sahrana su njima priredili golemo razočaranje. Pošto su doživeli jedan debakl, stavili su tačku na avanturu učeništva i sad su u potrazi nove zanimacije. Njima se na putu pridružuje Isus. Tema puta je draga jevanđelisti, Isusovo delovanje je predstavljeno kao put prema Jerusalimu, ciljnoj stanici njegove misije jer prorok ne gine izvan Jerusalima. Kad uzmemo u obzir da Jevanđelje po Luki ima svoj nastavak u Delima apostolskim koje zadnje scene smešta u Rim, topografija od Jerusalima do Rima simbolizuje misijske putešestvije Crkve – od Jevreja prema poganima, od Jerusalima pa sve do nakraj sveta…  Učenici ne mogu da prepoznaju Isusa. Poznat fenomen. Svoj pandan ima u susretu Vaskrsloga sa Marijom Magdalenom koji je zabeležen u Jevanđelju po Jovanu. Isus se otriva kroz posebne geste – zove Mariju po imenu ili tumači Pisma i lomi hleb. Dakle, na putu je Isus tretiran kao slučajni prolaznik. Njemu se učenici izjadaju uputivši ga u razloge svojih trauma. Očigledno je da su sačuvali visoko mišljenje o predvaskrslom Isusu: bio je silan na delu i reči. Termini „sila, snaga“ opisuju u Jevanđelju po Luki Isusovo čudotvorno terapeutsko delovanje i egzorcizam (isterivanje zlih duhova). Osim lečenja i borbe sa dušmanima Isus je ostavljao snažan utisak i kao propovednik, prorok, njegovo Jevanđelje o Božjem milosrđu teralo je ljudska srca na obraćenje i sinovlje predanje Bogu Ocu. Sva ova delatnost ga je kvalifikovala da otkupi Izraela. Bio je dečko koji mnogo obećava – od njega se najpre očekuje da se nekako reši stranih okupatora, da Izrael stane na svoje noge kao slobodna zemlja i posle toga da se pobrine za to da stečenu slobodu prati blagostanje na političkom, ekonomskom, verskom i kulturnom planu. Potenciala za to ima.

Možete zamisliti kakvu je količinu razočaranja Isus isporučio svojim krstom. Odjedanput su za njega navijači imali samo one luzerske glagole: razočarao je, izneverio, izdao, podbacio, pročardao talente…Ne treba biti previše strog sudac prema ovom stavu okretanja leđa i izneverenih nada. U jevrejskoj verskoj kulturi tog vremena bila je slika Otkupitelja kao patnika toliko skrajnuta na marginu da se tom temom niko ozbiljnije nije bavio. Jednostavno, raspeti patnik koji pretenduje na titulu Mesije, Božjeg izabranika i Otkupitelja mora da je sišao sa uma. No prevideli su proročanstva o Božjem sluzi koji otkupljuje, spasava, pobeđuje upravo kroz patnju koju je sam Bog dopustio. Tekstovi o Božjem sluzi patniku nalaze se u Knjizi proroka Isaije, potiču iz 6. veka pre Hrista, čitaju se na Veliki petak. Patnjom se učvrćuje identitet Božjeg izabranika, patnjom se skidaju robovski lancii hiti se u obećanu zemlju. Kako? To objašnjava slučaj raspetoga i vaskrsloga Isusa. On nam daje ključ koji otvara vrata tajne pravednika iz Isajinog proročanstva. Rečeno je da se otkupljenje u političkom, ekonomskom smislu poklapa sa oslobođenjem od neprijatelja, okupatora, koji zarobljava i sticanjem statusa slobodne, samostalne zemlje koja živi u blagostanju. Sve ove stavke otkupljenja je Isus postigao ali na jednoj višoj ontološkoj i egzistencijalnoj razini. Otkupio je ne samo zemlju Izrael na Bliskom istoku, otkupio je čovečanstvo na kugli zemaljskoj a to upravo svojim krstom i vaskresenjem. Patnja, ona fizička i duševna – kada te telo boli, kada te drugi gaze i mrze, kada te priroda ugrožava – umiranje i smrt lako mogu da navedu na crne misli: evo, sve se urotilo protiv mene, drugi mi rade o glavi, drže me neprijateljem kog treba ušutkati, izbrisati…Na kraju, ovakav pesimizam doseže do samog Boga. Čini se da se i on slaže sa svim tim nedaćama koje su se srušile na moju glavu. To je ta bol moja, što se desnica Gospodnja promenila…(molitva psalmiste). Da li me i Bog precrtao, otpisao, više ne računa na mene? Da li se i on svrstao na stranu mojih neprijatelja, udružio sa mojim protivnicima? Da li on uopšte mari za mene? Položaj patnika koji ne zna razloge svojih patnja sličan je potlačenom robu koga njegov robovlasnik nema za ništa. Da bi se stalo na kraj maltretiranju, rob treba da bude otkupljen i uveden u stalež slobodnjaka, da bi se skratili muke patničkom čovečanstvu treba da bude utešeno i spašeno Božjom ljubavlju i zadobije status voljenih sinova. Uteha Božjom ljubavlju i zadobijanje statusa Bogom voljenih odigravaju se u trenutcima Isusovog stradanja. Isus otkupljuje svojom patnjom jer pati u svojstvu pravednika, Božjeg Sina. On u tminu i šutnju smrti kada su svi drugi digli ruke od njega, kada su mu okrenuli leđa, kada su ga smatrali prašinom koju će vetar razneti, unosi Boga, u toj tmini gleda u Božje lice, u toj tišini čuje Božji glas. U svetlu Božje prisutnosti, glasom Božje ljubavi sklapaju se nova savezništva. Zahvaljujući Isusu nevinom patniku koji se predao u Božje ruke, ljudsko ja nikad više neće biti niko i ništa roba, nego ja voljenog sina do kojeg je Bogu toliko stalo da ga traži i u tmini groba, da radi njega silazi čak i do bezbožnog podzemlja. Logika savezništva sa Bogom utiče i na horizontalu – telo, priroda, drugi preobražavaju se u saveznike koji više ne štete. Događa se vaskresenje. Otkupljen rob uživa u statusu sina, naslednika, otkupljen Izrael sanja o blagostanju, Isusom otkupljen čovek ima pred sobom budućnost vaskresenja.

Dečko koji mnogo obeća – Isus nije razočarao, nije izneverio. On je ispunio očekivanja otkupljenja, na jedan čudan način – patnjom, smrću i vaskresenjem.

Vlč. Andrej Đuriček